12.07.2014.

Da li smo spremni za veliki svet? Ili veliki svet treba da napravimo u nama samima?


Elem, boravila sam u Sauthamptonu, na jugu Engleske, koja je, kao što znamo, zemlja sa najskupljim nekretninama, pa im verovatno ni građevinsko zemljište nije jeftino.

U takvoj jednoj zemlji, prvi šok: na svake 3-4 ulice playground, odnosno igralište. Ništa previše besno i naravno ne naplaćuje se.



A izgleda kao ogroman travnjak, malo veći od fudbalskog terena (onog pravog), sa par staza za trčanje, uredno ošišanom travom, nekoliko klupa i malo drveća po obodu. U jednom delu je obavezno poligon za skejt i bicikl. Tu dečaci među sobom biraju "alfa-mužjaka" tako što se takmiče u brzini, hrabrosti, veštini... Mnogi tu fanatično vežbaju po nekoliko sati svakog dana (i njima je tada bio raspust). Naravno, devojčice ih gledaju sa strane, bodre, navijaju... Nema onog "vidimo se u čitulji". Srednjoškolci ne ispijaju pivo od ujutru. Ne zato što su bolji od naših, nego zato što se neko setio da im ponudi lako dostupan sadržaj, tu u kraju. Nedaleko od tog poligona (koji izgleda sasvim profi, kao kad kod nas RedBull organizuje takmičenje) nalazi se visokom žicom ogradjen teren za basket - da lopta ne izleti na ulicu! U drugom ćošku šarenom ogradom ograđeno igralište za manju decu, i veliki natpis da je tu zabranjeno uvoditi pse. Kapijica na magnet, a unutra ljuljaške, tobogani, klackalice, neka čuda kojima ni ne znam imena, a ispod svih njih nešto što liči na meki asfalt koji uleže kada gazite po njemu. Dete može da odere kolena ako padne, ali teško da može da polomi bilo šta. Naravno, vlasnici pasa uredno nose kesice i skupljaju ono što ljubimci ostave za sobom, a u deo za decu ih stvarno ne uvode.

Stvar je u tome što se takva igrališta nalaze na svakih pola kilometra. Imah ih svuda! I GRADSKOJ VLASTI NE PADA NA PAMET DA TAJ PROSTOR PRODA LOKALNOM TAJKUNU DA NAPRAVI ŠOPING CENTAR, STAMBENU ILI POSLOVNU ZGRADU! Čuvaju to parče trave za decu! Čak smo u jednom manjem gradu naišli i na park za odrasle, sa mini teretanom (istina, sprave su u dnu zabetonirane), veštačkim stenama za penjanje i sl. Besplatno! Samo na ulazu tabla koja te moli da igralište za sobom ostaviš onakvim kako bi ti voleo da ga nađeš - čisto i bezbedno!

Drugi šok su bile secondhand prodavnice, ili charity shops, kojih ima na sve strane, i u kojima se volontira. Na svakoj od tih prodavnica ispod imena stoji čemu je namenjen prihod: nezbrinutoj deci, istraživanjima raka dojke, invalidima, autističnoj deci, beskućnicima, ratnim veteranima... I niko se ne bogati na račun toga što su neki plemeniti ljudi tu doneli i poklonili nameštaj, posuđe, garderobu, torbe, knjige...

Inače je taj duh pripadanja zajednici i pružanja pomoći izuzetno razvijen. Tada su u toku bile pripreme za humanitarnu trku. Cilj je bio prikupljanje novca za bolesnu decu. Princip je sledeći: neko pokrene ideju, prođe kroz kompanije, škole, bolnice, postavi štand na ulici i sl. Ti se prijaviš, uzmeš svoj startni broj, i kreneš da obilaziš prijatelje, rođake, kolege, komšije sa šarmantnim nastupom tipa - da li biste hteli da mi sponzorišete pripreme za trku. I tu svako priloži koliko može i želi - funtu, 10, 50, 500... Taj novac predaš organizatorima akcije, a na samoj trci izgaraš sasvim ozbiljno (niko ne blefira) jer uglavnom svi tvoji sponzori dođu da navijaju. I nikoga nije blam. I dobro se zabave. I bude masovno učešće. I često prikupe sasvim ozbiljnu pomoć.

I samo ću još jedan detalj da navedem. Svuda, u parkovima i na igralištima, možete naići na klupe od kovanog gvožđa i drveta, gde je u naslonu ploča sa izgraviranim natpisom "U znak sećanja na našeg dragog...". I ja onda pomislim na tone mermera i granita koje na našim grobljima najčešće služe da se pokaže koliko smo voleli pokojnika kroz cenu spomenika.

I opet, nemojte me pogrešno shvatiti. Nisam ja luda da mislim da tamo svima i samo cveta cveće (a odnos prema cveću i uređenju dvorišta u Engleskoj je tek priča za sebe!). Naravno da ima i nezaposlenih, i kriminala, i malo korupcije, i ko zna čega još. Na primer, broj maloletničkih trudnoća im je trenutno najveći u Evropi, i svi su zabrinuti, i silne se akcije pokreću na temu rešavanja tog problema. Ali, na takve teme imamo dovoljno našeg, ličnog iskustva. Ja govorim o nekim ljudskim i civilizacijskim vrednostima koje su kod njih duboko usađene, dok kod nas nisu ni začete. Ovo su teme o kojima naš čovek (iz raznih razloga) i ne razmišlja. A mnogi od nas, oni koji nisu baš gladni, bi mogli. To nisu stvari koje moraju biti propisane - humanitarni rad, volonterski rad, ulepšavanje životne sredine i vođenje računa o tome da je oko nas lepo, čisto i prijatno. Da uradim nešto za nekog drugog, a bez ikakve koristi, čak i ako ne moram. Da pomognem nekom koga i ne poznajem. Pa zar to treba da nam propisuju zakoni, i za to nam treba Evropska unija?! Ma, hajte, molim vas.

Mi prosto nismo iz te priče! Mi nismo takvi! Bar ne još uvek.

I zaista imam utisak da bi nama u toj Evropskoj uniji bilo neprijatno, i da bismo osećali koliko se razlikujemo. Kao što ni Rumuni i Bugari ne znaju šta ih je snašlo. Stvarno mislim da su se i oni našli u čudu.

Zato: džaba nam sva izručenja sudu u Hagu, džaba usvajanja evropskih zakona. Nije to dovoljno. To je šminka i zadovoljenje forme. Ponekad i zadovoljavanje njihovih hirova, ili sakupljanje jeftinih poena. Suština je u našim glavama i TO je ono što treba da popravimo. Ne zbog EU! Taman posla! Zbog nas samih i naše dece kojoj smo mi danas model.

Нема коментара:

Постави коментар