12.07.2014.

Kad naiđe tuga... (napisano pre nekoliko godina, nakon što mi je umro otac)

… shvatimo da nas nisu dovoljno učili toj veštini prihvatanja tuge, nebežanja, nesakrivanja.  Kažu nam da plačemo, da to donosi olakšanje.  Ili da mislimo na one zbog kojih moramo da čuvamo sebe.  Ili da je to zbog šoka i neočekivanosti, nepripremljenosti.


A cela je mudrost u prihvatanju. Nije to snaga. Nema veze sa tim koliko je neko jak, a ne znam ni kako bi se to izmerilo. Naprotiv. Pre ima veze sa tim koliko si slab i ranjen i svestan toga da tvoje batrganje neće sprečiti vir da te odvuče na dno. Da, sećam se da me je neko nekada učio šta se radi kada te vrtlog rečnog vira uvlači u sebe: duboko udahneš vazduh, opustiš ruke pored tela i prepustiš se. Bez ikakvog otpora. Kažu, vrtlog će te usisati, odvući na dno, i istim putem “izvrteti” na površinu i odbaciti od sebe.  Pola detinjstva sam provela ulazeći u reku tamo gde ne treba. Na sreću, nisam nijednom iskusila taj vir kojim su me plašili. Čak je i ime imao – Zeleni vir. Taj deo grada i dan-danas tako zovu. Blizu je reke. Moj otac je tamo pecao, a mi, deca iz kraja, proplivala. 

Danas mi je prva asocijacija na tugu – vir. Ne vrtlog. Vrtlog pravi sintagme sa nekim drugim rečima, na primer “vrtlog strasti”.  A vir je mračan, nepoznat, preteći, ne znaš mu dubinu, ne znaš kakvo je dno, i vuče te, a ne vidiš silu koja ti drži stopala, i ne da da biraš na koju ćeš stranu. 

I nemam pameti, nemam mudrosti, ne sećam se pročitanih knjiga, ne sećam se dobrih filmova. 

Osećam se kao dete koje ne zna ništa, pa čak ni da se boji.  Uzimam vazduh u stomak, u pluća, opuštam ruke uz telo i - stid me je pomalo da priznam - ne sa suzama, već sa malaksalim osmehom pomirenosti, i izmirenja, i ogromne ljubavi - prihvatam bol kao najnormalniji deo sebe, kao prste koji su sada na tastaturi, kao pramen kose koji mi sada smeta, kao nogu koja je utrnula jer sedim na njoj… Kao da je izrastao jos jedan deo tela, i prosto – tu je. Tvoj je. Moj je.

Mislim da je to veština kojom se tuga upoznaje, priznaje i preživljava. Ne plač, ne misao o onima kojima sam potrebna, ne traženje utehe, osluškivanje nečijih toplih i nežnih reči, traženje dovoljno širokih ruku da se u njih sakriješ….Ne. 


Bol traži da ga pustiš u sebe, a ne da ga od sebe guraš. Tuga nije današnji ručak, i ne možeš da je svariš za jedno popodne.  Zato ne treba uzaludno lučiti kiselinu.

 
Tuga jeste prirodno stanje, baš kao i radost. 

2 коментара:

  1. Baka mi je umrla četiri dana pred venčanje. Bila mi je umesto oca, celog života. Jednostavno, progutao me vir, a izbacio vrtlog četiri dana nakon toga, tokom svadbe koju nije bilo moguće otkazati, kad mi je mladoženja zbog neispavanosti i totalnog mešanja osećanja tuge i radosti pao nakon venčanja - zvanično to zovu napad stresa, nezvanično, to je neko čudo koje izgleda kao epi napad, ali srećom nije. Tek tad sam shvatila šta znači gubitak... i da moraš da plivaš, ma koliko voda bila virovita, uzbrukana, crna i jezivo hladna. Da me je i taj vir povukao, verovatno nikad ne bih izronila.... Gadne su te struje, gadne... Ovih dana puni se desetogodišnjica otkako je Babek u nekoj srećnijoj dimenziji, barem želim da u to verujem... a tuga, nedostajanje i neprihvatanje su i dalje tu. Mislim da ću taj obrok još mnogo decenija variti....

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kao da se čovek saživi sa tim. Možda ih tako i čuvamo od zaborava. Ko će ga znati...

      Избриши