14.07.2014.

KULTURU ZA ČETIRI OSOBE, I ŠOPSKU SALATU, MOLIM!

Agentu Molderu nije bilo teško da poveruje da ima života izvan naše planete, a Beograđanima je često teško da poveruju da ima života izvan Beograda. Sreća je velika da tome možemo dati veoma humorističnu notu, jer je među Beograđanima sve manje Beograđana. Došlo, studiralo, zateklo se, ostalo. Razumem one koji su ostali jer glavni grad pruža neuporedivo veće mogućnosti za zaposlenje (koliko kafića i butika ima tamo, čudo jedno!). Ne razumem one koji su u Beogradu polugladni, jedva krpe kiriju za memljivu sobu, ali, mislim, ipak su oni sada Beograđani, jelte. Sindrom je veoma sličan onome kad naš gastarbajter po belom svetu radi najteže, slabo plaćene poslove, a onda pozajmljenim ili iznajmljenim besnim autom dođe ovde na dve nedelje da bude gazda, veći od druga iz klupe od koga je večito prepisivao.

Sve što nije Beograd (eventualno i Novi Sad) je provincija.


Provincija ima svoja geografska i duhovna obeležja. Geografska smo več definisali rečenicom iznad. Duhovno obeležje je, složićete se, malo kompleksnije. Najčešće se svodi na dve krajnosti (srpska posla, to sa krajnostima): ili bolujemo što smo provincijalci, ili smo preponosni na svoju palanku.


Kada bolujemo, u životu imamo vrhovni cilj - da se domognemo Beograda, a ako ne mi, a ono bar naša deca. Prosto ne dozvoljavamo deci da podlegnu nekim jeftinim, patetičnim emocijama, i da se previše vežu za svoju provinciju. Nismo ludi, pa da posle tu i ostanu, a Beograd još samo njih čeka!


Kada smo preponosni na svoju palanku, uvek i na svakom mestu tvrdimo - a šta drugo - da je naša palanka najlepše mesto pod kapom nebeskom. Životom smo spremni da garantujemo da Bog nije bio milostiv ni prema kom drugom kraju sveta, kao prema našem kraju. Naša je trava zelenija, naša je voda bistrija, vazduh čistiji, a ljudi... Eh, ljudi. Tu smo nekako uvek spremni na ustupke, pa redovno kažemo da nigde ljudi nisu tako loši kao kod nas. Što ovaj naš oće da te za*ebe kad god može, pa to nigde nema! Sad, zašto je to tako, ja ne znam. Nisam pametna.


Od svih aspekata života u provinciji, meni je najzanimljivija kultura, nekome nasušna, nekome nepotrebna. Moguće je da se ono o čemu ću pisati može primeniti i na Beograd, s obzirom na procenat Beograđana u Beogradu, ali ja ću ipak o kulturi u provinciji, jer mi je tematika poznata ;)



  • Publika
One koji posećuju događaje iz kulture, možemo podeliti u dve velike grupe: kulturni snobovi i kulturni svaštojedi.

Kulturni snobovi su iznad nas, običnih ljudi. Oni su najčešće gledali čak tri predstave u beogradskim pozorištima, i znaju da kad predstave gostuju u provinciji to ne može da valja. Njima su sale ili pretople, ili prehladne. Namerno dođu u pocepanim farmerkama, da bi iskazali prezir prema ostatku provincijalaca koji se za potrebe gostujuće predstave onduliraju i idu na štucovanje brkova. Najviše vole koreo-drame, ali one, avaj!, nikako da gostuju kod nas. Na književno veče idu samo ako gostuje dobitnik NIN-ove nagrade. Vole neafirmisane pisce, za koje će se tek čuti. Vole strogo apstraktnu umetnost, i inače su pristalice najmodernijeg modernizma. Stalno se žale na kulturnu ponudu, i mnogo gunđaju, valjda po difoltu.

Kulturni svaštojedi, s druge strane, misle da je baš sve kultura, i idu na sve od reda. Moguće je da među njima ima i iskrenih zaljubljenika, nikada dovoljno sitih kulture. Ne branim. Ali, ima i onih koji se ne razumeju baš preterano u ono što gledaju, čitaju, slušaju, al' ko vele - čim je kultura, mora da je dobro! To je jedna stabilna grupa ljudi, najčešće u izvesnim godinama, koja kroz te svoje neselektivne posete malo oplakuje i mladost, kada je sve bilo drugačije.

  • "Gazde na kulturu"
"Gazde na kulturu" možemo podeliti, opet, u dve grupe: direktori naivci i doživotni direktori.

Direktori naivci se prepoznaju po tome što nose i ređaju stolice, kad zafale, obleću oko grupa posetilaca, pitaju da li je sve u redu, i uopšte, ponašaju se kao domaćini na svadbi (s mladoženjine strane). Ubeđeni su u to da kultura može da promeni sve(s)t. Ne žale da sve svoje slobodno vreme troše na posao, i batrgaju se kako znaju i umeju da dovedu još, i još kulture. U svom entuzijazmu brzo sagore, i brzo budu smenjeni jer taj entuzijazam hoće malo da nervira izvesne strukture, a i, brate, samo se kulturom bave! Ništa socijalni kontakti, druženja, večerinke, ovo-ono.


Doživotni direktori su moja omiljena kategorija. Najčešće stalno nose odela, a poneki, da bi zavarali protivnike, nikad ne nose odela! Stvarno da se čovek zbuni. Govore malo, al' glupo. Vole da koriste dugačke reči, i svaki odgovor im počinje sa "To je veoma kompleksno pitanje.". Stoje sa svojim podanicima u nekom uglu, i gaje oreol nedodirljivosti. Slabije se mešaju sa običnim svetom, ali se zato druže tamo gde treba. Strogi su prema zaposlenima, i posle prve trećine radnog vremena, svakog dana odlaze na važan sastanak. Sastanak je najčešće u opštini. Mnogo im je važno da ozbiljno deluju, pa često magistriraju na nekim nepoznatim fakultetima. Nikada se ne smeju. Zaposleni ih mrze, ali ih slušaju.

  • Gazdine gazde
"Gazde na kulturu" imaju svoje gazde. To su opštinari. Nema ih mnogo kulturnih, a još manje je onih koji iskreno vole, cene i razumeju kulturu. Lakše bi podneli štrajk komunalaca, nego otvaranje izložbe. Najgora noćna mora je kad treba da smisle par prigodnih rečenica i otvore kulturni događaj, a pojma nemaju o čemu se radi. Jasno im je da njihova službena kola koštaju, Jasno im je i da košta novi službeni telefon, i ručak za posete 'zbratimljenih gradova', al' klinove pod nokte da im zabijaš ne mogu da shvate da i kultura košta! Kad treba taj rashod u budžetu da potpišu, ko da si im bubreg tražio. Jedino im je jasno ako kažeš da ti trebaju kanapei za otvaranje, i pojasniš da je to ono sitno meze za na zub (mada je moguće da su do sada naučili, da ne grešim dušu). Ne bi bilo u redu da izostavim njihove gospođe - one redovno traže prvi red kad idu u pozorište. Još ako se predstava daje u lokalnom bioskopu, pa su oči publike iz prvog reda u nivou cipela glumaca, joj radosti! Moje ;)

  • Amateri
Meni su, ipak, najdraži amateri. Svaka, pa i najmanja palanka ih ima. Nekima fali još malo talenta, nekima obrazovanja, nekima celog života fali samo malo sreće, neko pravo poznanstvo. Međutim, njih ništa ne sprečava da nose tu baklju kroz ceo život, pišu pesme, slikaju, amaterski glume, organizuju neke priredbe, kolonije, zavičajna udruženja ovog i onog tipa. I nikakvu korist od toga nemaju, osim one koja se u kulturi najviše i ceni: nahrane svoju dušu. Kulturni snobovi frkću kad čuju za njih, svaštojedi su zbunjeni jer amateri nisu dovedeni sa strane, direktori naivci bi da im pomognu, al' nemaju para, doživotni direktori gledaju kroz njih, a opštinari ih gledaju kao potencijalne glasače.

  • Jeti u kulturi
I kao poslednju kategoriju želim da pomenem felu 'Jeti u kulturi'. To je jedna zasebna sorta, za koju neki tvrde da postoji, ali je niko video nije. To su mecene, donatori, društveno odgovorne firme koje još uvek lome jezik (ali ne i novčanik) na 'korporativnoj odgovornosti'. Dovoljne su im ove dve rečenice. Više ne zaslužuju.


I tako, dragi moji, provincija definitivno ima svojih draži. Ako ni zbog čega drugog, beskrajno je simpatična i zanimljiva. Uglavnom za posmatranje, ali bogme, i za uživanje :)

P.S. Naravno da i u provinciji postoje pravi ljubitelji i poznavaoci kulture.  Stvar je u tome da su oni diskretni, nenametljivi, jednom rečju - kulturni ;)








5 коментара:

  1. Kao rodjena beogradjanka, mogu samo da primetim da svih ovih klasa publike ima i medju beogradjanima (vise generacija unazad) i da takodje dominiraju nad "kulturnim, diskretnim i nenametljivim" beogradjanima. Deluje mi snobovski da sve sto ste napisali vezujete samo za dosljake.

    ОдговориИзбриши
  2. Šta ću. Izgleda da sam snob ;)
    Šalu na stranu, težište teksta je na kulturnom životu u provinciji. Pretpostavka je da, ukoliko se stanje može preslikati i na Beograd, to ima veze za došljacima iz provincije.
    Poput svake pretpostavke, i ova može biti tačna ili netačna.
    Preciznije, neko će je smatrati tačnom, a neko ne.
    Ja nisam sociolog. Ne znam da li ste vi. Ukoliko niste, to je možda ipak samo stvar percepcije :)
    Srdačan pozdrav, i hvala što ste svratili na moj blog.

    ОдговориИзбриши
  3. Sanja Dj.6/8/14 21:41

    Treba ipak reci da retko koja provincija, a o velikim gradovima da ne govorimo, ima tako VESEO UTORAK kao sto ga ima nas mali grad sa jos mnogo cuda svojih... xixixi
    Pozdrav

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ooo, i te kako imaju!
      A da mi imamo čuda - imamo!
      To ne mogu da demantujem ;)

      Избриши
  4. Sanja Dj.10/8/14 21:36

    Moguce da je utorak u tim drugim gradovima veseo sam po sebi, ali tesko da predstavlja medijski ispracenu manifestaciju u cilju promovisanja turizma...a za to su zasluzni "amateri"

    ОдговориИзбриши