28.09.2014.

Izraubovane uši

Tekst objavljen na portalu Konkretno.
Link ka tekstu je ovde.

Kako stojiš sa tišinom? Jesi li sa njom ’na ti’, ili ’na vi’?
Kažu da tišina neke ljude plaši. Odvikli se.
Ja joj se radujem. Uši su mi izraubovane.





 Kako otvoriš novine, nekome zabijena sekira u glavu. Kako uključiš TV, orkestar dvorskih luda napada sa sednice Skupštine. Odeš u kafanu, biznismeni glođu prečnjak i razrađuju posao. Odeš u kafić, tupc-tupc-tupc ti pomeri mozak. Olinjali švaleri sa spojlerima kibicuju klinke. Pripovraća ti se. Odeš u Svetu Knjižaru,  a tamo ona voluminizirana, ona kreštava, ona što objavljuje i porniće i knjige, ona unjkava što u emisijama peva kafanske pesme. Keze se s polica. Spisateljice. Književni dometi po meri podupiranja klimavog astala. Potšprajc-književnost!

Na ulicama, u parkovima, autobusima, tramvajima, u toku je masovni silent party. Iz ušiju vise kablići, svako uživa u svojoj audio-terapiji. Još da svako zaigra po svojoj muzici, bar na tri minuta, da i to vidim. Koračaju kako bubanj kaže (ili ritam-mašina). Ne sudim. Samo primećujem. Ipak je treći milenijum. Totalno smo moderni, mačko, majke mi! Jeste da sa standardom kaskamo za normalnim svetom, ali smo za modernu komunikaciju nekako uspeli da skrpimo pare, pa sve vrvi od ajfona, tableta, androida.

Skratili smo pića – ne uživamo u vinu, jer se ono ne pije s nogu. Skratili smo i stanjili cigarete. Nemamo vremena za cigare. Jedemo fastfud, jer meze traži vreme i društvo. Gledamo sitkom serije, jer je film predugačak. Ne drži pažnju.  Prave se liftovi koji toliko brzo ’lete’ da su potrebne komore za prilagođavanje, da ne popucaju bubne opne.

Sve u svemu, baš smo na dobitku. Uštedeli smo mnogo vremena. Sada ga imamo na pretek. Ali, šta s njim?

Pomislio bi čovek da ćemo, kao civilizacija, uznapredovati sada kada je vremena više, a internet sa svojih sto čuda na dohvat ruke. Pomislio bi čovek da ćemo svi otrčati na sajt Coursera da o džez improvizacijama učimo od profesora s Berklija, o renesansnoj arhitekturi u Italiji od profesora sa rimske Sapienza-e, o skandinavskom filmu od profesora sa Univerziteta u Kopenhagenu. Da ćemo pohrliti da čitamo e-knjige, jer mi, koji čitamo, odavno nemamo para za kupovinu knjiga.

Umesto toga, u glavama muk, u ušima huk! Kako kročiš u svet kreće vašar. Kakofonija bejrutskog melosa, golih pupkova, starki na štikle, cirkona na zubima, šišanja na opasno, kajli od dva cola, reš pečenih devojaka SMB nijanse. Tu i tamo ti neki japi protrči kroz kadar, metroseksualno uređen. Maljevima te tuku po glavi u kojoj pokušavaš da sačuvaš to malo razuma što ti je ostalo. Ne možeš da na ulici ne vidiš kako diplomac Akademije s violinom u rukama i rasklopljenom  kutijom ispred sebe, sahranjuje san o stolici u filharmoniji. Ne možeš da ne vidiš ofucanog kera, izgladnelog, neuhranjenog, kako drhti u haustoru. 

I zato se opet vratš kući. Uključiš tišinu. Pustiš je da teče kroz uši. Da dobro raskiseli talog spoljašnjih šumova, pa da ih spere. Da malo čuješ i sebe. Damar. Misao. Strah. Radost. Šta te već spopadne. U glavi je najlepša galama. Šteta je velika što smo se od nje odvikli. Vreme tišine je dragoceno vreme, možda najdragocenije. Kradi ga za sebe.

Mentalno tuširanje je neophodna higijena.
Zato, ćuti malo.
Što bi rek’o Kancelar: „Tišina tamo!“


Нема коментара:

Постави коментар