27.09.2014.

O inkluziji, iz ugla sasvim običnog nastavnika

Da li je pitanje inkluzije pitanje građanskih i ljudskih prava? Da li je etičko pitanje? Ili je to pitanje obrazovanja? Bojim se da je najmanje pitanje obrazovanja, jer praksa pokazuje da deca koja su u programu inkluzije često mogu da savladaju samo delić onoga što njihovi vršnjaci imaju postavljeno kao ishode obrazovanja.





Već dugo razmišljam o ovoj temi, ali i o tome da li treba da pišem o njoj. Tema je preosetljiva, naročito za roditelje dece koja su u programu inkluzije. Znam da je samo sreća odlučila da rodim zdravo dete, bez fizičkih i mentalnih problema. Nisam sigurna ni da li mogu da zamislim kako je porodicama koje nisu bile te sreće. Iz ugla majke i čoveka duboko saosećam sa njima i razumem njihovu želju da im se deca socijalizuju i imaju život što sličniji ostaloj deci. Iz ugla nastavnika, potpuno nepripremljenog za rad sa decom sa posebnim potrebama (koje god potrebe da su u pitanju), nimalo ne razumem državu koja nas je tek tako bacila u vatru. Ugao posmatranja države mi je, po običaju, nejasan.

Kada uporedim sve ostale greške prosvetnog sistema, koje nam se lupaju o glavu svakodnevno, sa brzopletim uvođenjem inkluzije, sve mi to drugo dođe smešno. Sve druge gluposti u meni izazovu bes i bunt.


Jedino inkluzija izaziva strah i strepnju.



* EVROPA *

Znam da se inkluzija u mnogim državama širom sveta sprovodi veoma uspešno, ali znam i da su mnoge države od nje odustale. Probale, pa odustale. I to države koje su mnogo organizovanije, a i bogatije od nas (pokazalo se da se ovaj projekat nigde ne može realizovati bez novca).


Nije me mrzelo da iščitam literaturu na ovu temu, istina stranu, jer u našu odavno ne verujem. Ukoliko vam poznavanje engleskog jezika omogućava da koliko-toliko ispratite tekst na ovom jeziku, preporučujem sajtove:

European Agency for Special Needs and Inclusive Education
http://specialedpost.org/Eligibility/school/

Lisabonsku deklaraciju na raznim jezicima možete potražiti ovde. (Ova je iz 2007. Na srpskom sam našla samo neku iz 1981, ali se ona odnosi na prava pacijenata.)
A ovde možete videti razne podatke iz evropskih država.

Uglavnom, svi govore o tome da inkluzivno obrazovanje podrazumeva dugoročan i ozbiljan projekat, i da se ne može uvesti kroz tzv. male reforme. Govori se i o kompetencijama nastavnika, a nastavnike dele na mainstream i one koji se bave specijalnim obrazovanjem. Često se pominje i selekcija nastavnika i njihovo dobrovoljno učešće u inkluzivnom obrazovanju. Pominju ozbiljnu podršku nastavnicima, i ogromne fondove, kao i izobilje raznovrsnog nastavnog materijala namenjenog inkluzivnom obrazovanju. U zavisnosti od broja dece uključene u inkluzivno obrazovanje, od predškolskih ustanova pa do kraja obrazovanja, zapošljava se određeni broj ličnih asistenata, specijalnih pedagoga, logopeda, psihologa... Da bi bio podrška detetu, nastavnik je podržan od države. To je moj opšti utisak.



* SRBIJA *

Što se Srbije tiče, na pamet mi nije palo ni da pročitam delove zakona koji se odnose na inkluzivno obrazovanje, a kamoli razna "stručna i naučna" trabunjanja resavskih eksperata. Ne zato što me nije zanimalo, već zato što me iskustvo uči da u Srbiji papir trpi sve, i da teorija i praksa često nemaju dodirnih tačaka.

Umesto toga, reći ću vam da poznajem porodicu u kojoj je jedan roditelj morao da da otkaz na poslu, da bi išao svakog dana sa detetom u školu i bio mu lični asistent. Lokalna samouprava je plaćala stručnog asistenta nekoliko meseci, a onda je slavina presušila. Roditelji su jedino ovo videli kao rešenje. Državu je bilo, i još uvek je, baš briga za to.

Reći ću vam i da gledam umornu devojčicu koja je "lični asistent" svojoj rođaci koja je u inkluzivnom programu. Sede  zajedno i ova joj sve objašnjava, vodi je na odmore, provera šta je i kako zapisala. Pretpostavljam da odlazi i kod nje kući da joj pomaže. Na kraju prvog takvog meseca je premorena. Dokle će izdržati, ne znam. Zašto se njoj uskraćuje pravo da se bavi sopstvenim obrazovanjem, da na času napreduje u okviru svojih maksimalnih mogućnosti, takođe ne znam.

Znam i za iskustva da roditelji toliko ublaže sliku o zdravstvenom stanju deteta, da se nastavnici nađu u čudu kada nastava krene.

Poznata mi je isituacija da čitavo odeljenje trpi dok se nastavnik u potrebnoj meri posvećuje detetu sa posebnim potrebama.

O traumama kroz koje deca prolaze kada se u odeljenju nalaze učenici koje Amerika, na primer, prepoznaje kao one sa rizičnim ponašanjem (i to u zvaničnim dokumentima), da i ne govorim.

* LIČNI STAV *

Iskreno, ne znam šta da zaključim. Ne znam ko je u ovakvom sistemu i načinu primene inkluzivnog obrazovanja na dobitku. Mislim na pravi, merljivi dobitak i napredak. Nemam tu vagu za precizno merenje.

Znam samo da je i po tu decu i po njihove roditelje uvredljivo to što su nastavnici bačeni u vatru, sa nedopustivo malo pripreme, suštinski potpuno nespremni. Možda roditelji dece sa posebnim potrebama to ne vide tako. Plašim se da će vremenom i oni uvideti.

Normalno je da uvođenje korenitih promena podrazumeva i neka sitna peglanja tokom procesa. Ali, nije normalno da proces započne, a da je sve nedorečeno, sve na početku puta, sve nejasno, neobezbeđeno, neisplanirano, nepromišljeno. To nije normalno, i ne služi ničemu.

Koga da tužim što me stavlja u poziciju da radim posao za koji nisam stručna? Ili, kome da se tužim?

Državo, uozbilji se već jednom. Igraj se akcizama na gazirane sokove, ali se nemoj igrati s decom. Zar te nije sramota?


8 коментара:

  1. Анониман27/9/14 17:11

    U našem gradu, je pre nekoliko godina upisano dete sa posebnim potrebama u prvi razred jedne osnovne škole. Dete je bilo takvo da učiteljica nikada nije smela da napusti razred. Na svim odmorima sedela je u odeljenju čekajući da dođe neko od kolega i zameni je makar na jednom odmoru kako bi ona mogla otići u wc.

    ОдговориИзбриши
  2. Kod nas su rešenja, po običaju, naopaka.

    ОдговориИзбриши
  3. Ја у комбинованом одељењу имам половину ученика који би требало да се укључе у инклузију. Родитељи неписмени или полуписмени и не сарађују ни мало. И не разумеју каква је њихова улога у том процесу. Мисле да је све то задатак школе (коју неки од њих нису ни похађали) и очекују да учитељ буде мађионичар. Асистента ми не одобрише, комбинацију од 17 ученика не поделише, па се ја сада сналазим како знам и умем (а не знам много).
    Баш бих волела да видим те ,,стручне'' како би решили овај мој проблем. ,,Е да ме је мајка родила к'а дефектолога и у просвету стручну опремила, па да овакве примерке описменим!''

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман1/10/14 10:33

    Ovo je tačna slika stanja stvari. Moj suprug radi kao asistent jednom dečaku koji ide u vrtić u okviru programa inkluzivne nastave. Vaspitačica ima malo dece u grupi, ima puno iskustva, njih dvoje lepo sarađuju. Što i dalje ne menja činjenicu da ni on ni vaspitačica nisu obučeni za taj rad nego sve vreme isprobavaju, promašuju i pogađaju. Nažalost, sve se na kraju svodi na pitanje sreće. Koliko će dete imati sreće da ima obrazovanje i posvećene roditelje, zainteresovanog asistenta, mali razred....

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovo mi je novo saznanje. Mislila sam da su bar asistenti obučeni za taj rad.
      Ako se sve svodi na isprobavanje, ni uz najbolju volju to nije dovoljno. To onda sve ide na štetu, a ne na korist dece.
      Ne mogu da verujem koliko se država igra i kako nas je surovo ubacila u čist eksperiment! Strašno.
      Hvala što ste ovo podelili sa nama.

      Избриши
    2. Анониман1/10/14 22:59

      Asistenti su svršeni psiholozi i pedagozi tako da znaju više od nas ostalih. Ali nisu specijalizovani predavači, jer ne postoji kod nas škola za to. Specijalizovani predavač nije isto što i defektolog. Dobra volja pomaže u tome što psiholozi i pedagozi znaju kako da traže odgovarajuće aktivnosti i ne isprobavaju na slepo. Lično, živim u nadi da će neko od njih naučiti dovoljno da obučavaju dalje.

      Избриши
    3. Анониман26/11/14 22:33

      Ne bih baš bila sigurna da su pedagoški asistenti toliko obrazovani. Naime, asistent u našoj školi ima zavrsenu samo srednju školu i neki seminar o deci sa posebnim potrebama pride. Koliko ja mogu da primetim njena uloga u svemu tome je više kao neko obezbedjenje toj deci da se ne povrede, da im pomogne da odu u WC, ili da ne pobegnu van učionice za vreme nastave, ili u najboljem slucaju da ih usmerava na zadatu aktivnost kad im pažnja odluta (ukoliko su malo više funkcionalni). Nisam primetila neki efektivan rad dosad, nažalost, uz njen najveći trud i posvećenost. Pritom, u našoj školi ima nekoliko deteta sa posebnim potrebama, a samo jedan pedagoški asistent. Takodje, ta deca imaju neke teške kombinovane poremećaje (tipa visoko razvijeni autizam, cerebralna paraliza, epilepsija i još nešto što nisam stručna da objasnim) pa čak pojedini slabo komuniciraju ili ne mogu razgovetno da govore, tako da oni teško mogu da postignu neke rezultate i individualnim radom, a kamoli kada su zaglavljeni u učionici sa velikim brojem dece, kada imaju ograničeno kretanje, i treba da sede vezani za jedno mesto čitav dan, što je u principu za njih pravo mučenje i tortura. Prosto mi je žao što ih ovaj naš sistem primorava da trpe ovakav vid psihološkog mučenja umesto da rade u prilagodjenom prostoru, da budu u mogućnosti da menjaju vrste aktivnosti, da izadju malo napolje i prošetaju ukoliko im je to potrebno, da imaju puno raznovrsnih sredstava i materijala za rad, da imaju osobu koja je stručna i samo njima posvećena, koja može da se prilagodjava njihovim potrebama i da ih nauči da se makar osamostale i da budu funkcionalni ukoliko više od toga ne mogu da postignu i tako dalje. Mozda je sa decom koja imaju lakše poremećaje i moguće raditi neku individualizaciju i socijalizaciju, ali u ovom smislu,sa decom koju ja vidjam u našoj školi, mislim da IOP nema nikakvog smisla ni efekta, već da samo ide na štetu ove dece kojoj je potrebna posebna vrsta pomoći, na štetu dece koja prate redovnu nastavu jer nastavnik ne može potpuno da se posveti ni jednima ni drugima, a takodje i na štetu samog nastavnika koji je rastrzan izmedju potreba jedne i druge dece, koji je pretrpan papirologijom, koji pokušava da održi disciplinu na nivou, da motiviše i aktivira učenike, da prati savremene trendove u nastavi, da se stalno edukuje, da prati plan i program, da o svom trošku i u slobodno vreme osmišljava i sprema dodatne materijale za nastavu, da sprema učenike za takmičenja i postiže rezultate, a pritom je mizerno plaćen i konstantno omalovažavan od strane sistema, direktora, dece i roditelja. Jednom rečju, ovako zamišljen način rada je za sve strane uključene u proces obrazovanja katastrofalan i neproduktivan!

      Избриши