30.10.2014.

Dnevnik bračnog para prosvetnih radnika - decembar 2014.

Supruga ima 58 godina i nastavnik je biologije u gimnaziji. Ja imam 62 i predajem mašinske predmete u jednoj tehničkoj školi. Radio sam 27 godina u fabrici koja je propala nakon privatizacije. Najpre su mi umanjili minuli rad za tih 27 godina, a onda su nam oboma smanjili plate za po 10 procenata. Od ovog meseca imamo oko 35% manje novca u kući nego ranije. 




Živimo na četvrtom spratu i moramo da se grejemo na struju. Računi su ogromni. Prozori ne dihtuju, ali nemamo para za one moderne, PVC. Probao sam opet da zalepim neku gumu, ali se drvo razjelo, nije ravno i guma ne prianja kako treba.

Oboje smo bolešljivi godinama. Kada platimo sve participacije za preglede i analize, kupimo lekove na recept uz participaciju, i one što ne mogu na recept, platimo račune - ne ostaje nam baš mnogo. 
Ranije smo žalili što nemamo više dece, a sada smo presrećni što imamo samo jedno. Ćerka nam je stomatolog. Nije zaposlena, ali je ponekad pozovu na zamenu od mesec dana. Nekada smo žalili što se nije udala, a sada ne znamo šta bismo radili od tuge što unučićima ne bismo mogli ništa da priuštimo.


Da ne pomislite da se samo žalim, odmah ću vam reći da se nazire svetlo na kraju tunela. Koliko god čovek mislio da je pametan, mora da prizna da i od njega ima pametnijih. I kao što je i red, najpametniji su na najvišim položajima. Jedan od njih obavlja visoku funkciju u našoj državi, i na našu veliku sreću na vreme nam je otvorio oči i predložio nešto čega se, da budem iskren, nikada ne bih setio.

Evo čime je to rezultiralo: naše stručno veće nikada nije bilo preterano složno. Gložili smo se uvek oko toga ko će predavati zanatlijama, a ko tehničarima, i ta podela predmeta nam je stalno bila jabuka razdora. Ali sada smo svi kao jedan, udruženi i složni oko biznis plana. Sakupili smo malo novca i uplatili oglas na lokalnoj televiziji:


"Grupa visokoobrazovanih stručnjaka izuzetno povoljno podmazuje šarke na vratima, vraća sat na digitalnim aparatima, pomera antenu i pronalazi programe, čisti filtere na veš mašini, prepakuje opeke u TA pećima, menja uloške u bravi, popunjava rupe raznih oblika i porekla purpenom, 
poboljšava dihtung na vratima tuš kabine silikonom, i sl."

Nećete verovati koliko nam se polupokretnih starijih ljudi javlja, starih roditelja čija su deca daleko, udovica koje nisu vične kućnim majstorijama. Naplatimo ovde sto, onde dvesta dinara, podelimo, refundiramo gorivo kolegi koji jedini ima ispravan auto, i ostane neki dinar i za u kuću. Mnogo smo srećniji nego ranije. Malo nas brine što nemamo registrovanu firmu i fiskalnu kasu, a kako nismo nepošteni ljudi, od sledećeg meseca davaćemo procenat našem domaru, koji je na ženu registrovao servis za sitne popravke. Onda ćemo raditi preko njega, i izdavati račune. Istina, naša će zarada biti manja, ali će je ipak biti. Hiljadu dinara mesečno ipak nešto znači.

Moja supruga je u malo nepovoljnijem položaju, mada bi i ona želela da se bavi nekim dopunskim radom, zahvaljujući kratkom radnom vremenu koje ima. Kuje neke planove za proleće. Ipak je ona biolog. Možda će moći na pijaci da savetuje poljoprivrednike oko ekosistema i sličnih stručnih stvari.

Eto, to sam želeo da podelim sa vama. Brinem malo za kolegu istoričara, ali valjda će i on nešto smisliti.
Primite puno pozdrava od vašeg umornog, ali optimističnog kolege.

29.10.2014.

Hajdukovići: Četrdesetdevet nijansi crne

Najmlađi Hajduković se vratio iz vrtića.
- Tata, šta je to sajam knjiga?
- Pa, sajam knjiga. Tamo se kupuju knjige.
- A knjižara?
- Pa, i tamo se kupuju knjige.
- A u čemu je razlika?
- U veličini. Sajam je veći od knjižare. Idi kod sestre da ti objasni, počinje konferencija za novinare - otkači ga otac, i uze daljinski.




Mali Hajduković postoja malo ispred sestrine sobe, proviri unutra, vide da ova prevrće očima jer priča mobilnim s drugaricom, pa ode kod majke u kuhinju.

- Mama, hoćeš da me vodiš na sajam knjiga?

- Na šta da te vodim?
- Pričale su nam vaspitačice da je otvoren Sajam knjiga, da svi treba da idemo i da kupimo slikovnice.
- A što vas one ne vode?
- Zato što smo mali, a tamo je gužva, i zato što ljubav prema knjizi treba da se ponese iz kuće.
- Je l'? A ko ti brani u kući da voliš knjige?
- Ne brani mi niko, ali ne mogu da ih nađem. Ne znam gde ih čuvamo. Svuda sam gledao, osim u špajizu i zamrzivaču. Ne mogu da ga otvorim sam, jer sam mali.
- Budibogstobom, dete, pa ko još drži knjige u zamrzivaču?!
- Ne znam. Šta mi držimo tamo?
- Trenutno jorgane, jer je prazan i isključen.
- A gde se drže knjige?
- Na polici. Ali, mi nemamo policu, nego regal. U regalu su babine čaše.

Mali Hajduković se malo zamisli. O ljubavi prema čašama im ništa nisu rekli u vrtiću. Samo su im pričali o knjigama. Možda će biti neki sajam čaša, pa će moći da ponese ljubav iz kuće.


U tom trenutku i otac uđe u kuhinju.

- E, svaka mu je zlatna! Više volim njegovu konferenciju da pogledam, nego leba da jedem!
- Tata, a je l' može iz kuće da se ponese ljubav prema toj konferenciji?
- Gde bre da nosiš? Šta da nosiš iz kuće? Iz kuće se ništa ne iznosi. U kuću treba unositi!
- Nama su danas vaspitačice rekle da iz kuće treba da nosimo ljubav prema knjizi.
- E, nju vala nosi! Ništa mi ne treba. Lepo malopre premijer reče: 


"Zemlja je u krizi. Ovo nije trenutak kada se treba razbacivati organizovanjem nekih sumnjivih manifestacija, i bacati pare na zakup onolikih hala. Tu treba posaditi pečurke, ili one jagode na sprat, zaposliti ljude, da smanjimo nezaposlenost! Nije ovo, drugarice i drugovi, momenat za luksuz! Kada za hleba nema, kada za račune nema, nije momenat za tamo neke knjige!"

***

Kada je nešto kasnije sestra otišla da se nađe s drugaricom, mali Hajduković se uvukao u njenu sobu, u nadi da će naći bar jednu knjigu, da bi mogao da je voli. I našao je jednu jedinu, sakrivenu ispod kreveta.
Sav srećan utrča u dnevnu sobu i pokaza je roditeljima.
- Gledajte! Našao sam! I mi imamo knjigu, samo što ne umem da čitam, a unutra nema slika - reče, i pruži je ocu.
- Šta je bre ovo? "Pedeset nijansi sive"? Opet će da mi traži pare za novu garderobu. Sad joj siva postala moderna!
- Ćuti - reče majka. - Siva je bar neutralna i može sa svime da se kombinuje. Vidiš, sad sam se setila da imam neki kaput koji bih mogla da prepravim. Eto, a nisam ni znala da je siva opet moderna...




27.10.2014.

Elita


Delimo se na učitelje, nastavnike i profesore, a svi smo učitelji i vaspitači.

Delimo se na primljene na određeno i neodređeno. S punom normom, i bez norme. S licencom i bez licence. S vezom, bez veze i bezvezne.


Na bespogovorne pristalice inovacija i bespogovorne protivnike, koji zagovaraju konzervativni pristup obrazovanju. Delimo se na bolećive, pravične i prestroge. I đaci nas dele na one koje vole i one koje ne vole. Na one koje poštuju i one kojima se podsmevaju. Delimo se i na hrabre i lajave s jedne strane, i tihe i poslušne s druge. Pa onda nerviramo jedni druge.
Delimo se i po stručnim većima, grupama predmeta, na bitne i nebitne.
Delimo se kako stignemo.
Delimo se na na članove sindikata, i one koji to nisu. Članovi se onda dele po raznim sindikatima i svaki za sebe tvrdi da je jedini dobar.
A isti hleb jedemo, iste probleme imamo, i svi smo pelcovani u istom danu (ovo mi nadošlo samo).

Najnovija podela je na one koji su za štrajk i one koji štrajk preziru. Rekla bih da potonji sebe smatraju elitom prosvetnog kadra. Elitistička matrica identična onoj "ne idem na glasanje jer prezirem politiku". Prezirem štrajk i psihologiju mase. Da se razumemo, ne mislim na ljude koji su nekada štrajkovali, borili se protiv nečega (ili za nešto), razočarali se i izgubili veru u snagu i ishod organizovane borbe. Govorim baš o elitistima koji odbijaju da budu deo gomile, koja je, valjda, sama po sebi prljava.

Mislim na one koji i danas, nakon što je smanjenje plate definitivno izglasano, a minuli rad već krenuo da se obračunava po novom sistemu, glancaju svoj portfolio. Diskutuju o berlinskom modelu i metodama aktivne nastave, razmenjuju svoje savršene nastavne materijale, pišu pripreme sa analizom situacije za učenje i specifičnosti odeljenja. Danas? O tome?

Advokati su, na primer, veoma obrazovani ljudi. Imaju fakultet koliko i mi, i ozbiljan pravosudni ispit. Standard im je neuporedivo bolji. Dele se po uskim oblastima kojima se bave, a ima ih koliko hoćete. Njihov ministar je kod AV mnogo čvršće pozicioniran od našeg. Pa ga ipak prodrmaše. Nude im i izmene zakona. Ali im ne daju sve što su tražili. I? Eno ih, onako prljavih u gomili, kako izjavljuju da štrajk neće obustaviti. Dišu ko jedan. Ako se oko nečega i ne usaglase, mi o tome ne znamo ništa. Rešavaju u kući. I svi su elita! Od onih koji rade na ogromnim slučajevima, do onih koji presuđuju da l' je krava ušla u komšijinu livadu.

A mi, ovako uniženi i rasparčani, imamo elitu i njihov nas prezir lagano zapljuskuje poslednjih dana. Intelektualna snobovština je daleko gora od lifta u kući i versaće pepeljara. Lepo je biti sjajan u svom poslu, posvećen, predan, požrtvovan. Za svaku je to pohvalu. Ali naiđu neki dani kada razdeljak na tvojoj zadnjici nije početni meridijan, pa bog! Naiđe neko zlo vreme kada se dostojanstvo ne može sačuvati portfolijom.

Naiđe neko vreme kada je priča o tome da je naša svet(l)a obaveza da mislimo na interese naših đaka, i nikako ne skraćujemo nastavu, jer se time ništa ne ... bla-bla-bla... jedno obično, najobičnije proseravanje, pardon my French.

21.10.2014.

Dragi đaci, ne gledajte u nas dok rastete

Dragi đaci, 


Nemojte gledati u nas dok rastete. Naš je posao da vas obrazujemo, ali i vaspitavamo. U tom vaspitnom delu, ne ugledajte se na nas, jer nismo dostojni posla vaspitača.


Gledajući nas danas, od nas biste mogli da naučite samo kako da budete ponizni, poplašeni miševi, beskičmenjaci nesposobni da ustanu u odbranu svojih prava. Ne kažem ja da vas treba da bude briga da li su naša prava ugrožena. To nije vaš posao. Ali NAŠ posao jeste da vam pomognemo da postanete kvalitetni ljudi. To ne činimo. Zakazali smo. Naš posao je da vas naučimo da sutra ustanete i u odbranu drugog, čija su prava ugrožena, a nesposobni smo da stanemo u odbranu sopstvenog ljudskog dostojanstva.


U pravu ste što mnoge od nas ne poštujete. U pravu ste što nam se smejete kad drhtimo pred nadzornicima. U pravu ste što nam se smejete kada smo bez ikakvog ličnog autoriteta. I zato mi nismo u pravu kada vas kažnjavamo zbog nepoštovanja autoriteta nastavnika. Priznajem, nemate šta da poštujete. Priznajem, pokvareni smo kad tražimo poštovanje po difoltu, a ne umemo da ga zaslužimo.

Ugledajte se na francuske kamiondžije. Ugledajte se na Grke, koji se za dan dogovore da cela zemlja stane kad ih neko ponižava.

Na nas se ne ugledajte. Mi pristajemo da budemo poniženi. Mi, čak, biramo da budemo poniženi kad nam se izbor ponudi.

A vi izrastite u vredne i odgovorne ljude, koje niko ne sme da ponižava. Nemojte izrasti u beskičmenu masu kojom može da manipuliše ko kako hoće, i kad god mu se hoće. Ne dajte na sebe kad znate da ste u pravu. Budite solidarni jedni sa drugima. Nesolidarni ljudi nisu dobri ljudi.

Šteta je velika što u školi nema ko tome da vas nauči.
Nadam se da će vas tome naučiti roditelji.
Jer mi smo zakazali i ne zaslužujemo da vam budemo uzor.




19.10.2014.

Razgovor gluvih


Jeste, kolege. Sreda je u pitanju.
Da, ova prva što nailazi.
Da, da... Oktobar 22. ove jeseni gospodnje.





Da, četiri sindikata su se usaglasila.
Ne, ne. Ne skraćivanje časova, nego obustava.
Naravno da je potpuna. Kako drugačije?
Kako to mislite? Pa naravno da treba svi da stanemo.
Jeste, koleginice, baš svi.
Pa, dobro, možete da pomerite valjda pismeni za jedan čas?
Ne, kolega, nebitno je što ste zakazali ogledni čas za sredu.
Naravno, to i jeste posao direktora, ali vi znate šta je trenutno naš posao.
A zašto ne smenite takvog sindikalca?
Preterujete. Pa, neće deca biti baš toliko oštećena za taj jedan dan.
Mislite? I ta jedna dnevnica, taman nam je i skinuli je vrednija od ovih ciljeva?
Ne, nije bitno što niste član sindikata. Imate pravo na štrajk.
Je l'? A po zakonu je da vam ne obračunavaju ceo staž i skinu 10% od plate?
Baš tada eksterna? Pa, nek odmore taj jedan dan.
Razumem, ali nije ovo bitka samo za one koji imaju pun fond.
Shvatam šta nam govorite, ali možda ćete sutra i vi raditi za stalno. Poniženi.

...........


(Četiri sata razgovora kasnije)


Ne, ne znam kakvo će vreme biti u sredu.

Žao mi je. Stvarno me ne zanima da li je rasprodaja u Ušću.
Pa šta ako u privatnom sektoru kinje zaposlene? Što ih ne prijavite?
Ne, nema veze sa politikom.
Da, znamo da je bio Putin.
Ne, gospođo, mi ne proizvodimo sirne namaze. Mi učimo decu.
Da, vojska nam je divna.
Ne, ovo nije PROTIV njega. Ovo je za NAS.
Ne, ne želimo da država bankrotira. Samo želimo normalne uslove rada.

........

(Utorak uveče)


Jeste, kolege. Sreda je u pitanju.

Da, sutra.
Ne, ne znam da li će padati kiša.


15.10.2014.

Mušmula republika

Da je sportski teren po potrebi i politički poligon, mogla je da ne pretpostavi samo Srbija. Tačnije, rukovodstvo Srbije, a pre svega ministar policije.

Da bilo koji prenos uživo sa događaja visokog rizika nosi još neke rizike, mogla je da ne pretpostavi samo RTS.

Da premijer nema ozbiljnu podršku naroda, mogla je da ne pretpostavi samo SNS.




A mi smo, po ko zna koji put, uspešno i predvidivo naseli na provokaciju. Da vođa navijača, koji je i sa Đenovom pokazao svoj naopaki patriotizam, nije uleteo na stadion sa svojim sledbenicima, mogli smo lepo da pokupimo bodove bez završene utakmice, jer je protivnička strana izazvala incident.

Ovako, dron je preuzeo Putinov medijski tron, a Srbi su naučili novu reč.
Šta smo još naučili?
Srbija nije banana republika. Srbija je mušmula republika.

Organizujemo gej paradu, zalažemo se za prava gej populacije, a vređamo se kad nam premijera nazovu pederom, i praktično priznajemo da biti peder nije za ponos u Srbiji (priznanje dolazi od ministra policije lično, koji smatra da se radi o najbrutalnijem napadu na premijera).

Na sred Beograda, pred 30.000 ljudi na stadionu, i nekoliko miliona onih pred televizorom, brat albanskog premijera prošeta zastavu tzv. Velike Albanije, bude provaljen, bude priveden, i šta? Mahne američkim pasošem i zatraži limuzinu do aerodroma. Od države dobijemo šamarčinu u vidu tumačenja da nije zadržan zbog štrajka advokata! Šlajmaricu posred čela! Vajni analitičari zaključuju da se radi o isplaniranoj političkoj provokaciji. Ma je li?


U međuvremenu, dok mi mlatimo po koprivama da ne kažem čime, palamudimo i mnogo smo hrabri, našu ambasadu u Tirani čuvaju specijalci, srpske lokale u Beču čuvaju policajci, naš narod u Kosovskoj Mitrovici čeka da bude napadnut. Neki su ljudi ozbiljno ugroženi, dok smo mi ozbiljno hrabri, na rečima.

Da li će iko snositi odgovornost?
Hm... Možda eventualno kamerman RTS-a.

Mušmula republika!


11.10.2014.

Eksterna je prohujala s vihorom

Čisto da znate - bili su i otišli.
Situacija u školi je pretežno bila sramna po prosvetu. Čak i oni od kojih se tome nikada ne bih nadala strepeli su, za svaki slučaj.
Eksterna je iscedila najviše pedagoga, pa direktorku, pa nas male zelene. Od svečanih izvođenja saradnje sa eksternom, bila sam pozvana samo na razgovor s nastavnicima. Od njih troje iz eksterne, poznavala sam samo jednu gospoju od ranije. Mene su poznavali svo troje, i to po nadimku, onako familijarno - nokat i meso. I milo su mi se smeškali. Kao i ja njima ;)



Nastavnike za razgovor izabrali su po sistemu par-nepar, sa spiska u rasporedu časova. Pozvali su parne, a ja šesta po redu na tom spisku.

Razgovor je vođen krajnje tendenciozno, možda čak i maliciozno. Neka pitanja su bila prilično nebulozna, poput: "Kako radi Tim za podršku učenicima koji se nisu adaptirali na školsku sredinu?". Mi bismo se nakon takvih pitanja u čudu pogledavali, a oni bi klimali značajno glavom uz komentar da čitaju uspešno i našu neverbalnu komunikaciju. Optuživali su nas da nema ovih i onih zapisnika, a nema ih jer ih nisu pogledali. Nisu se izvinili nakon što su ih videli. Uglavnom, pitanja su bila takva kao da su želeli da pljujemo po školi, direktorki, nastavi, kolegijalnosti... Pa, izvin'te, ali kao što po Srbiji pljujem samo u Srbiji, a nikad pred strancima, tako i školu grdim u školi, ali ne pred strancima.

Što se tiče posete časovima, najpre su rekli da će posetiti časove u utorak prepodne i sredu popodne, a onda dolazili i u utorak popodne, na primer. U sredu su oko podneva odlučili na čije će časove popodne.
Za vreme časova, upadali su nastavnicima u reč, davali negativne komentare pred decom, i tome slično. 

Ja sam im spremila pripreme za te dane na engleskom, pošto mi se nisu najavili. Mislim, kad mi se neko najavi, ja ponešto napišem i na srpskom. Nažalost, na moje časove nisu došli.

Na završnom razgovoru s nastavnicima, rekli su da ćemo dobiti dobru ocenu, ali da su najmanje zadovoljni nastavom. Znam ljude na čijim su časovima bili, i znam da bar 70% njih odlično radi.

Tako da je moj konačni zaključak da imaju potrebu da ocrne srednje stručne škole, ne bi li radili reviziju, i obezbedili sebi još posla.

Drage kolege, moja konačna poruka vama po pitanju eksterne, može da stane u stihove dečje pesmice:


"Ovca ne sme da se brani,
vuk se njenim strahom hrani."

Znači, ne treperite ko lisje na vetru. Aman!


07.10.2014.

Škola za zlatne ribice - drugi deo

Tekst je objavljen na portalu Konkretno.


U Školi za zlatne ribice postoji poseban predmet pod nazivom ’Šta ako te ulovi Srbin’. Plaše ih srpskim rekama i srpskim ribolovcima.
Kažu da u Srbiji ne važe iste želje kao kod drugih naroda, i da moraju biti na sve spremne.

LEKCIJA DRUGA



Dok smo u prvoj lekciji govorili o kategorijama sportski ribolovci i gunđavi ribolovci s dozvolom,  danas ćemo se baviti specijalnom vrstom srpskih rivolovaca -  ribokradice s rakijom. Ova vrsta ume da bude naročito zabavna, ali i nepredvidiva. Morate biti posebno oprezne ako osetite miris rakije.

Najbolja stvar koja može da vam se dogodi ako vas ulovi ribokradica s rakijom, jeste da pomisli da ste cverglan, i da vas prezrivo baci u vodu, pod uslovom da nije negde usput pokupio mačku. Neće primetiti da nemate bodlje, mada možete i nekoliko pari lažnih da spakujete u komplet za prvu pomoć.

Druga stvar koja vam se može dogoditi jeste da ostanete bez vazduha i uginete dok on raspravlja s ortakom da li jeste ili nije ulovio zlatnu ribicu. Znate, on retko kad na pecanje ide sam. Obično povede bar još jednog ortaka i dve flaše rakije. Jednu da popiju, a drugu za ne daj Bože! Što znači da će popiti obe.

Treća situacija koju ćemo danas obraditi jeste ona u kojoj vas prepozna i odluči da mu ispunite želju. Imajte na umu da on peca bez dozvole, za vreme ribostaja, pod dejstvom naročito opasne psihoaktivne supstance – srpske šljivovice. To znači da bi se, da je trezan, možda i plašio ribočuvara, ali pošto nije trezan, verovatno je mnogo hrabar. Računajte i s tim da će se u biranje želja uključiti i ortak, makar da ga nervira i provocira.
Želje će zavisiti od povoda za opijanje (neposrednog, koji nije ni obavezan, ili životnog), od naravi ribolovca, jačine rakije, od toga da li je pio na prazan stomak, ali i od ortaka.

Budite spremne za neke od sledećih želja:

·         veliko bure rakije da udavi ortaka
·         da zašijete usta njegovog ortaka
·         da odsečete... khm... polni organ njegovog ortaka
·         šatru, pleh-muziku i vola na ražnju (to je sve jedna želja, neraskidiva)
·         Dve Lepe Brene i Rokere s Moravu
·         da mu se dovede Slayer (nismo sigurni da se samo o rakiji radi)
·         da mu se dovedu Dead Kennedys (pogledaj primedbu kod prethodne želje)
·         da bude ministar policije
·         da bude predsednik Amerike bar na dva dana
·         da bude Putin
·         da se vrati Sloba na dva dana i da im svima... khm... opšti sa majkom (Nastavničko veće razmatra ovo pitanje)


Može se dogoditi da ima i neke želje seksualne prirode. U tom slučaju mu stvorite još dve flaše rakije, i zaboraviće na želje.

Svesni smo toga da, bez obzira na temeljnu pripremu, nikada nećete biti potpuno spremne za srpske ribolovce. Zato vam na kraju savetujemo da uvek plivate u paru, i imate u pripravnosti S.O.S. dugme. Gledaćemo da kordon pirana bude u pripravnosti, iako izbegavaju da zalaze u te vode. 

Hajdukovići: Ko kadi, ne boji se gladi


U prvim dekadama trećeg milenijuma srpsko društvo je još uvek čvrsto bilo povezano sa crkvom, koja ne samo da je pomagala državu redovnim plaćanjem poreza, već je i nesebično učestvovala u svim humanitarnim akcijama. Za sve to vreme se nikada nije mešala u posao države.




Prozori stana porodice Hajduković su zamagljeni. Svi su se od jutros vanredno kupali. Dolazi sveštenik da sveti vodicu jer se bliži krsna slava.
„Nemoj da sam nekoga čuo da pozdravi popa sa ’Dobro jutro, pope’! On će da kaže ’Pomoz’ Bog’,  a vi – ’Bog ti pomogao, oče’. Je l’ to jasno?!“, komanduje otac od sabajle. Ćerka prevrće pubertetskim očima, majka zanemoćalo sedi na stolici nakon što je oribala ceo stan, a petogodišnji sin se vrpolji u novim pantalonama. Baš tada, sveštenik pritisnu zvono na vratima.
„Pomoz’ Bog!“, reče sveštenik, spuštajući manikiranom rukom kožnu torbu na stolicu.  Troje Hajdukovića horski odgovori „Bog ti pomogao, oče“, dok četvrti, najmlađi, ispali ko iz topa „Bog ti pomog’o, tata!“
„Majku ti božju (oprosti, oče), ja sam ti tata, ovo ti je otac!“
„Ma, neka malog. Mali je on, naučiće. Nego, da počnemo? Imam još dvadesetak stanova u ovom bloku da obiđem“, sveštenik već diskretno baca pogled na sat. Na lep ručni sat.
Majka mu prinese činiju vode, sa bosiljkom pride, te svečani čin otpoče. Kad je izvadio krst iz torbe, ćerka iskolači oči – jebote, pa ovaj veći i od Cecinog!

06.10.2014.

I policajci nam održali lekciju!

Policija je dobila nešto. Šta - ne znamo tačno. Šuška se čak i o izuzeću iz smanjenja plata u javnom sektoru. Kako su to postigli? Ne, nisu izlazili na ulice. Sedeli su na poslu, ali ga nisu obavljali. Ni šalteri im nisu radili.
Advokati teraju štrajk već neko vreme. Sapliću ih, spinuju, prete, pljuju po medijima. Njih boli uvo. Znaju za šta se bore i teraju po svome.

Studenti se organizovali. Bravo, deco! Održite nam lekciju. I treba. A prosveta?




Prosveta se prvo mesec dana preganjala oko okupljanja u Beogradu. Čemu? O tome ionako niko ne izveštava, a ministarstvo zna da nemamo para da dolazimo danima iz cele Srbije u Beograd. I nije tačno da bi izveštavali da je bilo više prosvetnih radnika. Ne bi. Nema ko. Jedino su novinari danas veće pi*de od prosvetnih radnika. Štrajk (po zakonu, uz minimum procesa rada) niko ne pominje, ili se jedva pominje. Onaj štrajk upozorenja od pre neki dan je bio opominjući do... Ajd' da ne lajem. 

Tako da, poštena inteligencijo, jalova si načisto. Nek te je sramota položenih ispita, stečenih diploma, pročitanih knjiga. Stidi se pred decom nad kojom treniraš autoritet, a usereš se u gaće kad ti pomenu školsku upravu, inspekciju, ministarstvo. Oljuskana šerpa ima više ličnog dostojanstva od 90% prosvetnih radnika. 


Sada kreće i primena budalaštine za koju Vučić treba da dobije Darvinovu nagradu - umanjiće nam obračunavanje minulog rada za godine koje nismo proveli kod istog poslodavca. Pljampaćemo deset dana po fejsbuk grupama, svađaćemo se i između sebe, izduvaćemo se, i poduvaćemo ga - opet!

Nije frka da pravimo vojnu paradu za Putina, da održavamo železaru u Smederevu sa desetak miliončića evra mesečno, da pljucnemo pare za Prajd. Za to ima para. To je namensko trošenje budžetskih sredstava.


(Sad nešto razmišljam, kad bih kućnim budžetom upravljala ko Vučić državnim, šta bi trebalo da uradim? Da kažem detetu "Nema para za užinu! Doručkuješ i ručaš kod kuće, a onih 7-8 sati između se strpi!", ili "Nema ekskurzije!"? Da kažem mužu "Od danas si vegetarijanac!"? Da ne kupim sebi lekove, na primer? A da onda kupim čizme od 55.000 dinara. Malo i ja Vučić da budem.)


Vreme je za ozbiljan štrajk, rekla bih.
Vreme je da skratimo časove na 30 minuta, bez besposlenog sedenja od još 15 minuta. Pola sata - zvono. Pet minuta - zvono. Vreme je da sindikalnog vođu koji to baš ne bi baš tako i baš sada, motkama isteramo iz fotelje. Iz koga god sindikata da je. Da mu prdne garnitura.


Vreme je da se obratimo roditeljima, nabrojimo zbog čega im deca imaju sve manje znanja, i pozovemo ih da nas podrže. Da sve što ne valja stavimo u štrajkačke zahteve. Vreme je da stanemo na rep onom patetičnom ludaku koji nas (opravdano) tretira kao eksperiment, i na nama isprobava šta je sve građanin Srbije u stanju da istrpi. Život nam prođe u trpljenju i čekanju boljeg sutra. 


Vreme je da pobesnimo!

Iz mog iskustva, oni koji najduže ćute, najgore pobesne.
Al' oće i to iskustvo nekad da zezne, izgleda.


P.S. Dušebrižnicima i nadrndanima odma' da kažem: nemoj da bi mi neko trtljao na temu "ako vam ne odgovara, dajte otkaz, ima ko bi jedva dočekao da radi za vašu platu", ili "more, idite malo kod privatnika, pa da vidite kako je, a ne ovako - na državnim jaslama ste, i non-stop vam nešto fali". Njih avansno šaljem u plodovu vodicu, a mogu i drugim rečima, nije problem.


02.10.2014.

Škola za zlatne ribice - deo prvi

Ovaj tekst je objavljen na portalu Konkretno.
Link ka tekstu je ovde.

Kažu da u Srbiji ne važe iste želje kao kod drugih naroda i da zlatne ribice moraju biti na sve spremne. U priboru za prvu pomoć obavezno imaju i lažne brkove, da se prave da su somovi, ako zalutaju u srpske rečne slivove.



U Školi za zlatne ribice postoji poseban predmet pod nazivom Šta ako te ulovi Srbin.
Plaše ih srpskim rekama i srpskim ribolovcima.
Kažu da u Srbiji ne važe iste želje kao kod drugih naroda, i da moraju biti na sve spremne. U priboru za prvu pomoć obavezno imaju i lažne brkove, da se prave da su somovi, ako zalutaju u srpske rečne slivove.

Taj predmet predaju prekaljeni veterani, koji su najmanje pet hiljada puta vraćeni u vodu, ili šest puta, ako su srpske reke u pitanju.

LEKCIJA PRVA

U Srbiji postoje sportski ribolovci, gunđavi ribolovci s dozvolom i ribokradice s rakijom.
Prva kategorija je već obrađena u okviru ostalih predmeta. Sportski ribolovci su, jednostavno, svuda korektni. Tu vam je protokol poznat: on poljubi tebe, ti poljubiš njega, on te vrati u vodu, ti mu pošalješ soma kapitalca.

Danas ćemo govoriti o drugoj, zaista opasnoj kategoriji, a to je gunđavi ribolovac sa dozvolom. Imajte na umu da on nije rođen gunđav. Život ga je ogunđavio. Ako njega ulovite, računajte s tim da on nema stabilnih želja, već mu se želje razlikuju od povoda do povoda bežanja na pecanje. Budite spremne da mu ispunite jednu od sledećih želja:

  • ·         da zašijete usta njegove žene
  • ·         da zašijete usta i zapalite kosu njegove tašte
  • ·         da mu deca izađu iz puberteta i odu na vazduh
  • ·         da mu šefu izađe čir na donjim leđima kad krene kod ljubavnice
  • ·         da mu šalterskoj službenici od juče šefica bude Zorana Mihajlović
  • ·         da mu odabrana doktorka dobije pokvarenu bombonjeru i proliv
  • ·         da komšiji crkne radio
  • ·         da se džangrizavoj komšinici pokvari turšija
  • ·         da pašenoga izudara žena na nekom većem porodičnom slavlju
  • ·         da izgori celokupna arhiva i sva dokumentacija u njegovoj banci
  • ·         da bude selektor fudbalske reprezentacije
  • ·         da Sulejman postane impotentan (Nastavno-naučno veće još uvek utvrđuje o čemu se tačno radi)
  • ·         da na tri dana unapred zna sve rezultate svih utakmica četvrte zonske lige u Slovačkoj



Kao što vidite, neke od ovih želja kose se sa našim etičkim pravilima. S druge strane, naš osnovni kodeks kaže da želja mora biti ispunjena ako želimo da nas vrate u vodu. Znači, neispunjavanjem želje rizikujete sopstveni život.  Zato u priboru za prvu pomoć imate lažne somovske brkove. Razmišljali smo i o drugim rekvizitima, ali smo se ipak odlučili za ovaj, jer u Srbiji najbolje prođeš ako si som. Mali. Velike somove bacaju na roštilj, ili u Narodnu skupštinu. Za vas ne valja ni jedno, ni drugo. Roštilj je sam po sebi jasan. Što se skupštine tiče, tamo je od skora uvedena praksa da najveći somovi moraju najviše da govore za govornicom. Za to smo za sada nespremne, jer još uvek čekamo sredstva od Evropskih slivova za Studiju izvodljivosti.

Ukratko, ukoliko ipak budete uhvaćene nespremne,  moraćete same da razrešite dilemu: etika ili život. To je, inače, osnovna dilema u rečnim slivovima Srbije, ali i na kopnenom delu zemlje.