07.10.2014.

Hajdukovići: Ko kadi, ne boji se gladi

Tekst je objavljen na portalu Konkretno.



U prvim dekadama trećeg milenijuma srpsko društvo je još uvek čvrsto bilo povezano sa crkvom, koja ne samo da je pomagala državu redovnim plaćanjem poreza, već je i nesebično učestvovala u svim humanitarnim akcijama. Za sve to vreme se nikada nije mešala u posao države.



Prozori stana porodice Hajduković su zamagljeni. Svi su se od jutros vanredno kupali. Dolazi sveštenik da sveti vodicu jer se bliži krsna slava.
„Nemoj da sam nekoga čuo da pozdravi popa sa ’Dobro jutro, pope’! On će da kaže ’Pomoz’ Bog’,  a vi – ’Bog ti pomogao, oče’. Je l’ to jasno?!“, komanduje otac od sabajle. Ćerka prevrće pubertetskim očima, majka zanemoćalo sedi na stolici nakon što je oribala ceo stan, a petogodišnji sin se vrpolji u novim pantalonama. Baš tada, sveštenik pritisnu zvono na vratima.
„Pomoz’ Bog!“, reče sveštenik, spuštajući manikiranom rukom kožnu torbu na stolicu.  Troje Hajdukovića horski odgovori „Bog ti pomogao, oče“, dok četvrti, najmlađi, ispali ko iz topa „Bog ti pomog’o, tata!“
„Majku ti božju (oprosti, oče), ja sam ti tata, ovo ti je otac!“
„Ma, neka malog. Mali je on, naučiće. Nego, da počnemo? Imam još dvadesetak stanova u ovom bloku da obiđem“, sveštenik već diskretno baca pogled na sat. Na lep ručni sat.
Majka mu prinese činiju vode, sa bosiljkom pride, te svečani čin otpoče. Kad je izvadio krst iz torbe, ćerka iskolači oči – jebote, pa ovaj veći i od Cecinog!

Po završetku, jedva privoleše sveštenika da sedne bar pet minuta.
„Tata, je l’ smem nešto da pitam oca?“, upita sin, i dalje zbunjen tim proširenjem porodice.
„Ma, neka, ne moraš. Vidiš da žuri otac“, procedi glava porodice, jer nikakva pitanja nisu vežbali.
„Pustite ga“, reče sveštenik, uvežbanim blagim tonom,  punim razumevanja.
„Moj tata kaže da se samo gladi boji, ako uskoro ne uđemo u tu Evropu. Da li se vi bojite gladi?“
„Sinko moj, nije ta glad najgore što može da nas snađe. Najgore je ako izgubimo veru,“ izdeklamova sveštenik, pomalo neuverljivo.
„Moj drug Joca sa četvrtog sprata kaže – ko kadi, ne boji se gladi“, i tu ga otac odalami po glavi. Pardon. Tata.
„Da te više nisam video da se družiš s tom vucibatinom! Od njega si naš’o da učiš, ’bem li ti boga (oprosti, oče). To su komunjare jedne stare, majku li im božju (oprosti, oče).“

Sad se već i sveštenik vrpolji i ponovo gleda na sat. Ovaj put upadljivo.

„Oče, je l’ je hevimetal satanska muzika?“, upita ćerka, bez upozorenja.
„Pa, sad, da li je satanska ne znam. Gospod je nekome dao talenat za muziku, ali i slobodnu volju da bira kako će da ga iskoristi.Taj hevimetal baš i nije najbolji način. Bolje je crkveno pojanje. Eto, mi imamo crkveni hor, pa ako hoćeš možeš da...“
„Ma, ne umem ja da pevam, nego imam jednu kokošku u školi što sluša taj metal i stalno me zajeb..., oprostite, oče. Nedokazana je! Mi smo, kao, za nju seljanke, a ona je kao neka svetska riba! E, a sad ću lepo da joj objasnim što je Seka carica. Ona, bre, ide u manastire stalno! Svaki dan. Nekad i triput na dan! Nego, oče, gde ste pazarili tu krstaču? Strava je, keve mi!“

Tajac.
Majka se unervozila. Sad će da krene repriza Sulejmana, a sinoć ga nije gledala. Ribala je. Kao da joj čita misli, muž se izlanu:
„Jeli, oče, kad si već tu, da te pitam  i ja nešto. Koliko su grešne ove naše žene što se ne odvajaju od onog jebenog Turčina, da prostiš?“

Svešteniku je već bilo dosta svega. Ima još dvadesetak stanova da obiđe, uključujući i onu mladu udovicu, i onog preduzetnika što plaća devizno, a ovde se bakće s ludacima. Muka mu je od ovakvih porodica. Ne dolaze u crkvu, ne ostavljaju prilog, daju mu neku bednu crkavicu, a mora da dođe jer su u njegovoj parohiji. I jebe mu se za hevimetal i Sulejmana, al’ ga je ovaj mali baš iznervirao. Čuj – ko kadi, ne boji se gladi! Mamicu mu bezobraznu. Ne vredi ni što pozajmljuje rasklimatanog juga kad sveti vodicu, a audija ostavlja u garaži. Izbezobrazila se ova svetina, pa proziva i kad i koga hoće. Ništa im, bre, nije sveto!
Ustade, izvini se, reče da žuri i ode.

„Jebem ti boga, pa ne dadosmo mu pare!“, pogledaše se Hajdukovići zbunjeno, srećno i nesrećno, pa se triput prekrstiše i poljubiše ikonu.

***

Mnogo godina kasnije, u jednoj sociološkoj studiji, pisaće:

U prvim dekadama trećeg milenijuma srpsko društvo je još uvek čvrsto bilo povezano sa crkvom, koja ne samo da je pomagala državu redovnim plaćanjem poreza, već je i nesebično učestvovala u svim humanitarnim akcijama. Pomagala je  lečenje bolesnih, gradila kuće za beskućnike i domove za nezbrinutu decu, organizovala i finansirala narodne kuhinje. Za sve to vreme se nikada nije mešala u posao države. Njeno je bilo samo da deli teške dane sa svojim stadom.



1 коментар: