21.11.2014.

Hronično nemoćno društvo

Ne mogu da prestanem da razmišljam o napadu dece na Rašu Popova. S decom radim, a uz Rašu Popova sam odrastala. Nespojivo mi je to.



Vesti o maloletničkim bandama koje haraju našom zemljom nisu nove. Setite se samo maloletnog šefa "maloletničkog podzemlja" u Novom Sadu. Pojava odavno nije nova, a država još uvek nije pronašla mehanizam da razreši situaciju. Razlika je jedino u tome što je ovog puta pretučen čovek koji je obeležio mnoga detinjstva, pa je pojava postala vidljivija medijima (mada ne znam zašto tek dve nedelje nakon samog događaja).

S pravom smo zgroženi i besni zbog saznanja da su dva deteta pretukla Rašu Popova jer nisu bila zadovoljna novcem koji im je dao. Ta deca imaju 10 i 11 godina. O njima brine Centar za socijalni rad. Imaju preko 300 prijava za razne prekršaje. Ali, i dalje su deca od 10 i 11 godina. Kolika je odgovornost društva što su ta deca ulični banditi, umesto da idu u školu, igraju se i imaju snove? Ko je njima ukrao detinjstvo? Nemarni roditelji? Da li su kažnjeni? Kada je o deci preuzeo brigu Centar za socijalni rad, sigurno je imao kompletnu sliku o socijalnoj karti porodice, o problematičnom ponašanju dece, o riziku po društvo. Čitam da su ta deca ponovo na ulici. Sinoć slušam Rašu Popova u jednoj emisiji kako kaže da oseća zebnju, jer znaju i gde stanuje. Navodi primere nekih starijih ljudi koji su sa njim podelili svoja iskustva sa maloletnim delinkventima. 


***

Istovremeno Srbiju zaokuplja predlog zakona o zabrani fizičkog kažnjavanja dece. Znači, ne o zabrani fizičkog maltretiranja, već ikakvog kažnjavanja. I taj zakon rasplamsava polemiku, ima pristalice i protivnike. Tanka je linija između kažnjavanja i zlostavljanja, naročito ako je postavlja sam roditelj, koji može biti ovakav i onakav. Priznajem da sam svoje dete istukla jednom u životu i nisam na to ponosna. Pristalica sam teorije da fizičkim kažnjavanjem roditelj iskazuje sopstvenu nemoć i propuste u vaspitavanju deteta. Nije na vreme postavio stvari na pravo mesto, i sada ne može drugačije da obuzda dete. 


Ne bi me iznenadilo da su deca (vidim da uporno insistiram na ovom terminu) koja su pretukla Popova, i sama bila tučena i maltretirana. Za njihov postupak opravdanja nema, naravno, ali mislim da nisu samo ona odgovorna za to što se događa.


***

Nas u školama teraju da pišemo pedagoške profile, prepoznajemo oblike ponašanja koji na bilo koji način odstupaju od onog koji se smatra "normalnim", pojačavamo pedagoški rad ili nadzor posle prvih naznaka da nešto nije u redu. 


(Uzgred, od svih IOP-a jedino bih mogla da uživam u tzv. IOP 3, koji radimo za nadarenu decu. U stvari, sviđa mi se ideja da kod prepametnog deteta otkrijemo šta u sistemu ne valja i ne odgovara detetu izuzetnih sposobnosti, pa rezultira njegovom nezainteresovanošću za školu.) 


Zanima me šta tačno Centar za socijalni rad radi kada dobije staranje nad decom poput ove koja su pretukla Popova. Koliko su im vezane ruke neprimenjivim zakonima, pisanim u neka bezbednija vremena? Da li bi država mogla prvo te zakone da sredi, pa onda da se bavi ovim modernim, uvezenim iz EU? Sigurna sam da i u Evropi nekada neka deca nekoga pretuku, ili čine prekršaje. Ali, NEKADA, NEKOGA. Kod nas je to postala svakodnevica.


I na kraju, nešto što možda nema baš mnogo veze sa temom (a možda i ima - nisam sigurna). Mnoge uspešne kompanije iz uspešnih evropskih i severnoameričkih država imaju svoje fabrike u manje srećnim zemljama, u kojima rade deca od 10 i 11 godina. Sve u svemu, ne valja nam ovaj svet ništa, a kod nas ne valja bar dvostruko više!

Нема коментара:

Постави коментар