10.01.2015.

Kako izmeriti nastavnika, a da nije na kilo

Čitav normalan svet razlikuje dobrog radnika od lošeg. Prvog stimuliše, drugog destimuliše. Meni je to sasvim jasno i ispravno. Radniku za fabričkom trakom neko izračuna normu, pa gleda da li je prebacio ili podbacio. Već lekaru norma ne može biti broj pacijenata, recimo, jer može biti kažnjen onog meseca kad se ljudi nisu dovoljno razboljevali. Po toj logici, još je teže izmeriti rad nastavnika, jer mu je norma propisana nedeljnim brojem časova, brojem učenika u odeljenju, obaveznom pedagoškom dokumentacijom, satima stručnog usavršavanja. Po toj logici, svaki nastavnik sa punom normom je izuzetan nastavnik ako sakupi poene i ne mrzi ga da piskara i šta treba i šta ne treba. Međutim, mi koji ne radimo u Ministarstvu, nego u školi, znamo da to nije tako. 


U poslednje vreme se govori o rešenosti Ministarstva da odvoji žito od kukolja, pa čak i da to bude regulisano platnim razredima unutar struke. Čuju se razni predlozi za kriterijume - od broja sati stručnog usavršavanja, preko učešća učenika na takmičenjima, pisanja i objavljivanja naučnih radova, pa do inovacija u nastavi.

Mislim da su ovi kriterijumi pogrešni, a evo i zbog čega:


1) Sati stručnog usavršavanja su u sadašnjim uslovima besmislica, naročito oni koji se stiču usavršavanjem van ustanove. Dok lokalne samouprave ne budu u zakonskoj obavezi da plaćaju putne troškove, kotizacije i dnevnice, mislim da je krajnje nepošteno da to bude kriterijum. O eventualnoj drskosti tipa "Pa, plaćajte iz svog džepa ako vas baš ti seminari interesuju" neću ni da pišem. O kvalitetu i smislenosti mnogih seminara takođe ne bih ovom prilikom. On-line seminari tu mogu fino da reše problem, zbog uštede na putnim troškovima i dnevnicama, mada moraju da postoje i oni drugi. Za sada, idemo na svakojake seminare koji se organizuju u našim školama ili gradovima, a koje plaćaju škole i na osnovu toga ih i biramo. Ne na osnovu naših pojedinačnih potreba za usavršavanjem. Da li je to kvalitetno usavršavanje? Ni prošlo nije pored njega.


Usavršavanje unutar ustanove je već druga priča, ali tu pre svega mislim na ogledne i ugledne časove. Tu se zaista meri angažovanje nastavnika, smisleno i ozbiljno.


2) Priprema đaka za takmičenje je ogroman posao. Iza osvojenog mesta na višem rangu takmičenja stoji veliko zalaganje i učenika i nastavnika. Međutim, po mom mišljenju, takav trud treba novčano nagraditi po postignutom uspehu. Treba ga ozbiljno nagraditi, ali to ne treba biti kriterijum za platni razred. Zašto? Zato što ne stavlja sve nastavnike u isti položaj. Zato što nema takmičenja na svim nivoima iz svih predmeta. Zato što nema svaka vrsta škole zainteresovane đake za takmičenja. Zato što se iz engleskog, na primer, učenici srednjih stručnih škola takmiče sa učenicima gimnazija, što je teška glupost.


3) Pisanje i objavljivanje naučnih i stručnih radova je takođe pokazatelj velikog angažovanja nastavnika. Međutim, da li je to automatski i pokazatelj kvalitetnijeg rada u učionici. Mislim da nije. Više pokazuje ličnu ambiciju, potrebu za ličnim napredovanjem, ali ona ne mora biti povezana sa samim radom u nastavi. Možda bi trebalo na neki način priznati radove iz metodike, pedagogije, oblasti koje se bave neposredno nastavom, ali i to pre kao sate stručnog usavršavanja, lakšeg dolaženja do pedagoškog zvanja, a nikako ne kao kriterijum za platni razred.


4) Inovacije u nastavi jesu izuzetno važne i zaista mogu da pokažu zainteresovanost nastavnika za poboljšanje kvaliteta nastave. Problem je u tome što se u 21. veku mali broj inovacija može primeniti bez ulaganja. Da bi nastavnici bili u ravnopravnom položaju, potrebno je da škole budu približno isto opremljene. Ne mogu neke škole imati poljske wc-e, zelene table i bele krede, a neke druge po računar i interaktivnu tablu u svakoj učionici, ako hoćete taj kriterijum da primenjujete. Ne mogu neke škole imati papir i toner samo za potrebe računovodstva, direktora i sekretara, dok u nekim drugim školama nastavnici na raspolaganju imaju bezmalo neograničene resurse za štampanje. Samo to, za početak.



*****
Šta nam onda preostaje? Da se ja pitam, bavila bih se samo kvalitetom časa i pojedinačnim napretkom učenika.

1) Kvalitet časa odnosno nastave, najpoštenije pokazuje kvalitet nastavnika. Kvalitetan čas je ishod koji treba meriti. Da li je nastavnik postao kvalitetan pažljivom pripremom časova, stotinama sati seminara, praćenjem stručne literature, istraživanjima i objavljivanjem radova - to je već njegova stvar. 

Kako izmeriti kvalitet časa? Svakako ne onom jednom godišnjom posetom direktora, pedagoga, psihologa. Mislim da ove tri osobe u svakoj školi treba rasteretiti gluposti (pre svega nebulozne papirologije) i napokon im povećati obim poslova na praćenju nastave. Taj se sistem sigurno može još unaprediti, formiranjem nekog tima koji bi se time bavio (npr. članovi kolegijuma, koje treba rasteretiti nekih drugih obaveza na račun ove). Nastavu treba pratiti kontinuirano. Svakome od nas bar dva puta mesečno poseta času, i kada predajemo i kada obnavljamo, utvrđujemo, ocenjujemo. Brzo bi se odvojilo žito od kukolja. Neka Ministarstvo odluči šta će se sve pri praćenju časova ocenjivati, mada liste za praćenje časa već postoje. Pomislio bi neko, i to s pravom, da bi ovde ulizice i poltroni bolje prolazile. Zato i predlažem da bude širi tim, sa ravnopravnim glasovima.

Onde gde se kvalitet ne pokaže, nastavnika uputiti na pažljivo procenjeno i usmereno usavršavanje.

2) Napredovanje učenika je drugi jasan pokazatelj angažovanja nastavnika. Ona glupost koja se svojevremeno pojavila, da se škole rangiraju po srednjoj oceni, je baš to - glupost. To jedino može da dovede do besomučnog poklanjanja ocena. Jeste da bi i vuk bio sit, a i ovce bile na broju, ali bi to potpuno obesmislilo samo ocenjivanje, pa i nastavu. Nekada sam mislila da su jednoobrazni testovi za iste razrede i profile/smerove dobro rešenje, a onda sam videla rang listu sa upisa za moju školu i beogradske ekonomske škole. Naš prvi na rang listi bezmalo ima bodova kao njihov poslednji. E pa, to onda ne bi bilo pošteno!

Zato mislim da treba pratiti napredak učenika koje dobiješ. Kreneš sa inicijalnim testom, pa pratiš kako napreduje. Ako od dvojke stigneš do četvorke, ta četvorka je veći uspeh od one koja se samo održava. U tom smislu bi mogli i oni jednoobrazni testovi da dođu u obzir, ali da se u konačnoj proceni rada uzme u obzir i početna pozicija.

*****

Na kraju, ne mislim da su ovo jedini i najbolji predlozi. Ovo je samo moje današnje razmišljanje na tu temu. 

7 коментара:

  1. Još jedan tekst koji objektivno i argumentovano ukazuje na suštinu: kvalitet nastave/učenja meri se ishodima. Sve ostalo samo zamagljuje ovu "jednostavnu" istinu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Vesna. Naš sistem nam uporno proverava ciljeve, koji su često mrtvo slovo na papiru. Ishodima se niko ne bavi.

      Избриши
  2. • Školski program od vrtića do fakulteta je katastrofalan, čime je plan ispunjen!

    ОдговориИзбриши
  3. Dok sam citala text, jedino o cemu sam razmisljala je kako ce Ministarstvo izmeriti npr. to sto vecina mojih skolskih drugova, kojima je predavala prof.Zorica Kitanovic, zapravo poznaje gramatiku i pravopis ISKLJUCIVO zahvaljujuci njoj? Da smo kroz skolovanje imali vise tako posvecenih predavaca raspolagali bi mnogo vecim znanjem.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Aleksandra, hteli ste da direktno pohvalite prof. Kitanivić a time i sebe indirektno, a ispade bruka za obe! Napravili ste tri bazične gramatičke greške u samo dve rečenice 1. Znak pitanja zameniti tačkom jer rečenica nije upitna već neupravna. 2. U srpskoj latinici ne postoji slovo x. 3. Kaže se ,,raspolagali bismo" a ne ,,raspolagali bi". Pozdrav i za profesoricu i za učenicu.

      Избриши
  4. --- Nekada su postojale magareće klupe za neznalice i problematične učenike. Pošto zakon ne dozvoljava vređanje i dostojanstvo ličnosti. takve učenike su postavili u fotelje.

    --- Danas je ulica škola otvorenog tipa. Kada učenici savlaju sve što im ta škola nudi, vaspitanje nastavljaju u školama zatvorenog tipa.

    ОдговориИзбриши
  5. Анониман6/3/15 00:19

    Знате ли ви да су преко 70 посто директора основних школа - наставници физичког васпитања, и да је један (већи?) део њих дошао на то место јер други, паметнији и способнији нису хтели да се кандидују за то место у оваквом систему, а други део захваљујући политичкој подобности.
    И, сад они треба да оцењују рад наставника математике, страног језика, српског ... Ма, ајте!

    ОдговориИзбриши