25.02.2015.

Elektronski dnevnik - ili jesi, ili nisi lav!

Po svoj prilici u bliskoj budućnosti moraću da održim roditeljski sastanak i obradujem roditelje ogromnom olakšicom koju smo im pripremili. Cenim da će izgledati nekako ovako:





Odeljenjski starešina: Dobro veče, poštovani roditelji. Hvala što ste došli. Pozvala sam vas da bih vas upoznala sa novinom koju naša škola uvodi. Reč je o elektronskom dnevniku. Ubuduće ću vam imejlom slati ocene vaše dece, tako da ne morate da dolazite u školu. Bar ne zbog ocena.

Paja: Čime ćeš da nam šalješ, razredna?


OS: Imejlom, gospodine. Elektronskom poštom.


Paja: Izvini, a šta ti je to? Oće to na kuću da mi stiže, il' treba da idem na poštu da podignem?


OS: Stizaće vam na kuću, na vaš računar.


Paja ućuta posramljeno. Živi u nekom selu pored Ibarske magistrale, od neke traljave poljoprivrede. Imaju to jedno dete i sa zebnjom su ga poslali u veći grad, da se školuje. Jedva krpe novac za put i užinu, al' im nije žao. Sada ćuti posramljeno jer nema pojma o čemu razredna priča. Nema ni računar.


Đura: Jel' bogati, razredna, a oće i dalje da budu ti crveni dnevnici, ili samo ti novi, električni?


OS: Naravno da će biti i ovih, ali će vam elektronski dnevnici značajno olakšati praćenje uspeha vaše dece.


Daleko od toga da je Đuri jasno o čemu ona priča. On je autolimar, po čitav dan je u radionici u prizemlju kuće. Žena mu je domaćica. Odavno je prestala da se žali na buku iz radionice, jer ih to hlebom hrani. Najveća im je želja da izvedu decu na pravi put, pa da se negde, ako Bog da, zaposle. A deca im dobra. Nisu neki sjajni đaci, ali nikada ne prave probleme. Sad je zabrinut zbog tog 'električnog' dnevnika. Ne zna da li će umeti da bude dobar roditelj. Nema računar.


Jovanka: Ama, razredna, šta to pričaš? Kakve te elektrike spopale? Pa s kim ja da popričam kad ovaj moj poređa kečeve ko što ume?


OS: Jovanka, niste me dobro razumeli. Naravno da možete da dođete u školu i popričate i sa mnom, i sa pedagogom i predmetnim nastavnicima. Elektronski dnevnik će nam samo olakšati komunikaciju, jer ćete o ocenama svog sina dobijati informacije mnogo brže. Ipak je 21. vek. Svima nam je u interesu modernizacija, zar ne?


Jovanka nikada nije preterano pratila modu i slabo je marila za to da bude moderna. Pred neku svadbu u familiji stavila bi trajnu ondulaciju, i to bi joj trajalo po 7-8 meseci. Sada je mnogo brinula za sina. Zna da voli da hvata krivine i da ne voli da uči. Nema vajde od njega dok ga ne uceni fudbalom. Ako ne popravi ocene, neće da mu uplati treninge. Onda sedne pa nauči, naređa neke dvojke, a i trojka mu se ponekad omakne. A ona to plaća tako što prepravlja suknje gospođama, porubljuje posteljine i zavese, a ume i ponešto jednostavnije sama da sašije. Od pokojnog muža im je ostala skromna penzija, pa se bori kako zna i ume. Računar nema.




*****

Mogla bih ovako da dodam još dvadesetak roditelja učenika mog odeljenja. U našem gradu deca lekara, advokata, sudija i profesora idu u gimnaziju. Našu školu upisuju deca sa sela, ili gradska deca čiji su roditelji zanatlije, a često i nezaposleni. Po obrazovnoj strukturi najviše je onih sa osnovnom i trogodišnjom srednjom školom. Nemaju svi u kući računar, a ako ga i imaju jedva su ga kupili deci, dok oni sami ne umeju da ga koriste. U životu nisu napisali ili primili imejl. Mnogi nemaju ni mobilni telefon. Iskreno, nije im ni potreban. Imaju ga deca, da jave ako kasni autobus. Tada pozovu kuću na fiksni telefon.

Da li u takvoj situaciji postoji opravdanje da se meni postavi zahtev da vodim elektronski dnevnik? Ne pitam to zbog povećanja obima posla. Od toga sam digla ruke. Zanima me samo da li postoji smisao u toj radnji.

Dok mi potkivamo žabe jer je to moderno, realnost je drugačija. Tetkice redovno u klupama pronalaze suve okrajke hleba u kesi, ili okrajak sa paštetom u tragovima. Decu je sramota da izvade užinu iz torbe pred drugovima, a para za obližnju pekaru nema.

Ali, nema veze. Čega nema, bez toga se može.
Važno je da ima elektronskih dnevnika, jer je to tako IN, tako svetski, a i moderno je, ako ćemo pravo.


8 коментара:

  1. Анониман25/2/15 15:43

    Neke škole imaju elektronske dnevnike,neke pored toga i pametne table, a neke škole po zemlji Srbiji nemaju ni čestit vanjski WC.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Neki roditelji imaju tri rezervna para skija, a neki nemaju ni za hleb.

      Избриши
  2. Nešto mislim da treba dići ruke i od traženja smisla u radnjama koje se pred nas postavljaju. Sa obe visoko podignute ruke da odustanemo od obrazovanja i vaspitavanja i preusmerimo se na presipanje iz šupljeg u prazno, na pisanje portfolija, na savladavanje svih detalja vezanih za novoosmišljenu razbibrigu za dokone profesore- praćenje rada kolega jednakih po obrazovanju i poziciji, da se tiskamo oko jednog računara kada se dokopamo elektronskih dnevnika, da bismo uradili još jedan višestruko uzaludan posao...
    Obožavam vaše tekstove koji vraćaju osmeh, makar malo kiseo. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Već sam pitala Deda Mraza da ukine škole. Neće.

      Избриши
  3. U jednoj osnovnoj školi u Novom Sadu, u centru, ne postoji sala za fizičko??!! nego deca kao nešto vežbaju u učionicama i po hodnicima... Ali zato mesta za nove tržne centre - kol`ko hoćeš...
    Srašno...

    ОдговориИзбриши
  4. Ipak svi danas imaju mobilne. :-) A uzaludnost i besmisao, gasi sunce ovoj zemlji. Nismo ni zasluzili bolje, predugo su mediokriteti za volanom. I lepo kaze Dis: nece biti bolje, nikad.
    Veliki pozdrav za Vas.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mirko, verujte da ih nemaju svi, a među onima koji ih imaju mnogo je ljudi koji samo znaju da pritisnu "zelenu slušalicu". Brojeve i dalje upisuju u sveščicu :)

      Избриши