21.04.2015.

Ućorsokačeni štrajk

Kad uđeš u slepu ulicu i vidiš da ne može dalje, okreneš se, vratiš na glavni put, pa na sledećoj raskrsnici biraš neko novo skretanje.

Mislim da je vreme da štrajkači u prosveti urade baš to.

Među onima koji su članovi sindikata koji ne štrajkuju od februara, ima mnogo razočaranih. Među ovima koji štrajkuju i dalje ima besnih, uplašenih, nesigurnih, onih koji se dvoume, ali i razočaranih. Ima i onih koji su bili vatreni štrajkači dok se samo odlazilo ranije kući. Čim je trebalo podneti neku žrtvu u borbi za ostvarenje ciljeva, postali su najglasniji kritizeri i pljuvači, ili tiho prekinuli štrajk i otišli negde da ćute. Ni na jedne, ni na druge pošten čovek ne može da se osloni. I ne treba.

Činjenica je da Ministarstvo trenutno postupa pametnije od nas. Istina boli, ali je takva. Činjenica je i da su sindikati pravili brojne propuste, počev od formulacije zahteva, preko slabog informisanja članstva, nedovoljnog broja akcija, šturih i okasnelih uputstava... Tek je neosporna činjenica da usitnjenost sindikata nigde nije donela nikakvo dobro. To znamo mi, ali to znaju i oni s druge strane pregovaračkog stola.

Usput, o čemu ono beše pregovaramo? O nadoknadi časova da bi nam vratili ono što je odbijeno od plate? O sedam i po hiljada dinara pomoći? O eventualnoj pomoći u iznosu DO visine plate, ako bude i kada bude?


I dva sindikata koja su još uvek u osipajućem štrajku počinju sa nekim međusobnim previranjima. Nije bara mala, ali krokodila ima previše. Fakat!


I šta sada da radi jedan prosečan štrajkač koji je pristao na sve pritiske, podneo ih i nezadovoljan je načinom na koji se stvari odvijaju? Pristaje da mu novčanik bude lakši za nekoliko hiljada dinara (ujudurma oko načina obračunavanja je tek skandalozna!) i stalno postavlja pitanje šta dalje. On hoće dalje, ali pita šta treba da radi. Njemu je preko glave ponižavanja, povlačenja, zavlačenja, i spreman je da podnese sve posledice svoje borbe, ali ne zna za šta se trenutno bori, koliko ima istomišljenika i koji su naredni koraci. Sindikati su već poslovično šturi u saopštenjima i uputstvima, a može se čuti da i unutar istog sindikata informacije baš i ne moraju da se dele među najbliskijim saradnicima. Zato je trenutno najteže tom "običnom" štrajkaču, koji je prešao preko imaginarne ivice, odlučio da podnese sve što treba i ne treba, i da ne odustane. Teško mu je jer ne zna s kim se bori. Velika je nepravda učinjena svakome ko je zbog svog ljudskog dostojanstva rekao "Uzmite! Dajte ovima u pravosuđu! Popijte piće na naš račun!", bez obzira na današnje stanje na računu i u frižideru.

Negde na početku štrajka napisala sam tekst u kome sam predložila sindikalcima da kovertiraju ostavke unapred. Izgleda da je svaka funkcija slatka i da je manje bitno da li je fotelja ministarska ili sindikalna. Obe se brane po svaku cenu i to je poražavajuće. Reče neko da kad bi izbori išta menjali, političari bi ih već do sada ukinuli. Pa opet, ne znaš dok ne probaš. Preispitajmo svi ko u našim školama vodi sindikat, ko ga vodi na opštinskom ili okružnom nivou. Uz nekolicinu sporadičnih slučajeva, svih ostalih malih i velikih predsednika se bezmalo stidim. Sramota me je kad vidim ko govori u moje ime. Verujem da nisam usamljena u takvom utisku.


Prošlo je vreme nabavke jabuka i krompira, i organizvanja radničkih sportskih igara (a čujem da ni ove godine nisu izostale). Prošlo je vreme iskompleksiranih sindikalaca koji nikada nisu uspeli da dobace do neke važnije uloge u životu, pa na sindikalnim sastancima satima uživaju u boji svog glasa, dok prežvakavaju iste priče po stoti put, po mogućstvu uz rakijicu ili vinjak. Prošlo je vreme sindikalaca koje ne zarezuju ni zaposleni, ni direktori. Svako vreme traži ljude po svojoj meri. A ovo je vreme strašno ne samo po naše džepove, već po budućnost prosvete uopšte. Srpsko obrazovanje je već neko vreme pod najezdom skakavaca koji su samo prošli pored škole.


Ne znam kako vi gledate na taj problem, ali mene izjeda koliko i prazan džep. Prazan džep me izjeda zbog mog deteta, a uništavanje srpskog obrazovanja zbog dece koju će moje dete jednom imati. 


Nije da ne razumem one koji ćute. Razumem ih, ali ih ne opravdavam. Ja ne ćutim. Ponekad i preterano larmam. I pitam sebe šta će mi to u životu. Sve češće to sebe pitam, naročito gledajući neke kojima laktovi služe za napredovanje. Meni laktovi služe da na njih progovorim, ako drugačije ne mogu. Lakat defekt! Teška bolest. Međutim, mislim da ovo nije vreme u kome smemo povlađivati svom ličnom komformizmu, ali ni konformizmu. Ne možemo ni onako kako je nama najudobnije, ali ni onako kako većina kaže. Utabane staze i strah od drugačijeg mišljenja su za neka mirnija vremena. Sada je vreme da branimo ovo malo zdravog razuma što je ostalo i u društvu i u prosveti. Godinama trpimo i poslušno realizujemo sve gluposti koje nam se nameću i za koje znamo iz prakse da uništavaju obrazovanje. Zar nije vreme da pomislimo na sramotu koja će baš nas pratiti, jer smo ćutanjem postali saučesnici u uništavanju srpske prosvete? 


I sad, kakve to veze ima sa ćorsokakom sa početka teksta?

Napisah - kad si u ćorsokaku, vrati se nazad, nađi glavni put i na sledećoj raskrsnici odaberi ispravno skretanje.

Moje je mišljenje da ovu sramotu od štrajka treba prekinuti, priznati nesposobnost, neodgovornost, kolebljivost, nesolidarnost i sve ostale slabosti koje smo pokazali. Do kraja školske godine treba promeniti predsednike sindikata u školama koji su ćutali, lagali, šurovali s direktorom, prikrivali informacije, davali poluinformacije, ili koji jednostavno nisu dorasli trenutku svojim ličnim autoritetom koji bi u štrajku morali da imaju. Ponavljam, ovo nije vreme jabuka, krompira i svinjskih polutki. 


Zatim treba promeniti većinu opštinskih, a verovatno i okružnih predsednika (koordinatora, ili kako se već zovu), i to naročito one koji su se zasedeli u tim foteljama pa im se usladilo, koliko god kukali zbog napornog rada. Eto prilike da malo odmore. 


Ne gajim iluziju da će se stvoriti jedan jedinstveni sindikat jak kao stena, ali nekada je dovoljno promeniti glavne igrače i doći do kvalitetnijih rešenja i međusobnog približavanja raznih sindikata.


Treba razgovarati sa roditeljima, tražiti sastanke sindikata i saveta roditelja. Treba napraviti ozbiljnu listu trendova koji obrazovanje vode u propast. To treba da bude osnov pri formulaciji sledećih štrajkačkih zahteva.


A onda, uz podršku roditelja, sredinom avgusta najaviti štrajk, ovoga puta bez skraćenja časova. Ne predavati ni jedan jedini papir i ne raditi ništa osim držanja redovnih časova. Tada će i roditelji imati više razumevanja za nas.


Ne znam zašto, ali čini mi se da bi Beograd bio pun na nekom zajedničkom protestu nastavnika, roditelja i bar punoletnih đaka (mogu i oni drugi ako ih roditelji povedu), na kome bismo svi zajedno branili pravo naše zemlje da ima kvalitetno obrazovanje, bez obzira na želje bezobzirnih, nepismenih plagijatora koji nam vode državu. 


Pravo da vam kažem, meni onih 10% više i ne znači mnogo. Kao što vidite, živimo i bez 20, 30 odsto od plate. Mnogo mi više znači da radim u normalnim uslovima i da se ne stidim svog posla. Međutim, kako u normalne uslove spada i normalna plata, predlažem da sledeći put tražimo povećanje od bar 30%, ali i provetravanje prosvetnih redova i izbacivanje svih onih koji su bez kvalifikacija, na mala vrata ušli u sistem i svojom nestručnošću i neradom bacaju ljagu na sve nas.

Нема коментара:

Постави коментар