17.08.2015.

Vrednovanje rada učenika i nastavnika

Ocenjivanje je suviše složena oblast da bi bilo tema običnog blog teksta. Brojevi od jedan do pet su, na žalost, sve čime nastavnici raspolažu i u tih pet numeričkih ocena treba smestiti sve nijanse, specifičnosti učenika, okolnosti i sve ostalo što nastavnik primeti u radu svojih đaka. Pri tom je opterećen Pravilnikom o ocenjivanju, ishodima, ciljevima, standardima, koji često nisu međusobno usaglašeni, pa nastavnik ne zna da li da posluša Ministarstvo kada kaže da je za dvojku na pismenom zadatku potrebno uraditi 50% zadataka, ili kada kaže da je za dvojku dovoljno prepoznavanje gradiva. 

Prave muke nastaju tek kada se ispostavi da su roditelji, učitelji i nastavnici preambiciozni i insistiraju na takmičarskom karakteru obrazovanja. Čak se takmičenja dodatno cene i kod vrednovanja rada nastavnika i pri upisu đaka na fakultete. Zaboravljaju da je jedino zdravo takmičiti se sa samim sobom, dok je sve ostalo nehumano, i proizvodi više štete nego koristi po učenike. Opet, i to je složena tema i sa ovom se samo donekle preklapa.

Još je teže izgleda vrednovati rad nastavnika. Sistem je tako nakaradno postavljen, da radio, ne radio sviraće ti radio. U svakoj se školi s kolena na koleno prenose utisci đaka, koji kroz anegdote prepričavaju kako je taj i taj četiri godine mrmljao sebi u bradu, a onaj četiri godine diktirao, treći nikad ništa nije umeo da objasni, četvrti nikada nije dao veću ocenu od trojke, peti računar isključuje iz zida, i tako redom. Kada to traje godinama, pa i decenijama, sklona sam da poverujem proceni đaka.

Sistem ne prepoznaje anomalije u radu nastavnika koji imaju divnu pedagošku dokumentaciju i ništa više. To je i inače ono što se proverava i vrednuje. Da li treba uopšte napomenuti da papir trpi sve, pa i prepisivanje i ostala dovijanja? Postoji i ideja da se nastavnik vrednuje kroz stručno usavršavanje. Kakvi su nam seminari, pre bih ocenila najvišom ocenom one koji ne pristaju da gube vreme na takvim "skupovima". Držanje uglednih i oglednih časova bih već ozbiljnije razmatrala, ali pod uslovom da se ne drže jednom godišnje, već jednom mesečno.

I onda je krenula priča o standardizovanim nacionalnim testovima. Priznajem da sam i sama jedno vreme mislila da bi to bio odličan pokazatelj rada nastavnika. Više ne mislim tako.

Kratko pojašnjenje za čitaoce koji nisu iz struke: testiranje standardizovanim nacionalnim testovima bi značilo da se u jednom trenutku identični testovi iz nekog predmeta podele svim učenicima istog razreda i istog tipa škole, u čitavoj zemlji. Testovi bi se oslanjali na propisane nastavne sadržaje i ciljeve, odnosno ishode obrazovanja. Iz njih bi se videlo da je prosečna ocena mojih učenika drugog razreda 3,29, na primer, a koleginice koja predaje istom takvom odeljenju u Beogradu, na primer 4,18. Zaključak je jasan: ona radi bolje od mene, odnosno bolji je nastavnik.

Da li je baš tako?

Šta ćemo s tim što je njena škola opremljena tako da bar jednom nedeljno koristi multimedijalne sadržaje u nastavi, dok ja nemam ni CD plejer (recimo)? Šta ako su njeni đaci motivisaniji od mojih jer žive u gradu sa više šansi za nalaženje posla, ili sa fakultetom ispred nosa, pa im je studiranje izvesno ako su dobri đaci, i ne zavisi od finansijskih mogućnosti roditelja? I na kraju, šta ćemo s tim što je minimum bodova na upisu u njenoj školi bio 79, a u mojoj 61, na primer?


Dok postoje takve neujednačenosti i nejednake startne pozicije, mislim da se uspeh đaka na stadardizovanim testovima ne može uzeti kao kriterijum pri vrednovanju rada nastavnika.

Zaista, ispada da nijedan mehanizam nije dovoljno dobar, ili da traži potpunu promenu okolnosti da bi bio dobar. Ispostavlja se da je veliko pitanje i da li učenike dobro ocenjujemo, kada sve što rade i što jesu treba smestiti u pet ocena, koje treba dodeliti nakon procene stepena savladanosti gradiva, samostalnosti u radu, sposobnosti povezivanja i tako dalje. Poznati su i slučajevi da nastavnik kaže da bi petica iz ovog odeljenja jedva bila četvorka u onom drugom, što znači da učenike ocenjuju i u odnosu na kolektiv. O pojavi da u istoj školi nastavnici istog predmeta ocenjuju potpuno različito bi napokon mogli i direktori i stručne službe malo da razmisle.

Šta bi, na kraju, bilo ispravno ocenjivati, ako ocene već moraju da postoje? Kažem "ako moraju" jer zaista ničemu ne služe u državi koja ne zapošljava prvo one sa najboljim uspehom, ili u državi u kojoj se kupuju i diplome i razna akademska zvanja.

Moje je mišljenje da je pri ocenjivanju učenika najvažnije ocenjivati njegov napredak u odnosu na njegovu startnu poziciju. Takmičenje sa samim sobom, a ne sa gradivom ili drugim učenicima.

Ako se ocenjuje samo stepen usvojenosti gradiva, ocenjujemo mu, ni krivom ni dužnom, i ono što je rođenjem dobio. Sadašnje ocenjivanje ne uzima u obzir to da nisu svi rođeni sa podjednakim potencijalom i kognitivnim kapacitetom. Ne uzima u obzir ni finansijske mogućnosti roditelja, gde je jedan učenik bio u prilici da uči privatno jezike, na primer, od treće godine života, a ovaj drugi tek sa polaskom u školu. Ovakvim ocenjivanjem ih u startu kažnjavamo ili nagrađujemo zbog okolnosti, a ne zalaganja.

Najkorektnije bi prema detetu bilo utvrditi inicijalnim testovima njegovu početnu poziciju, a onda meriti napredak u odnosu na početak. Nebrojeno puta sam dala peticu učeniku koji je zahvaljujući pomenutim okolnostima znao sve, a da smo i on i ja bili svesni toga da jedva da je "pipnuo knjigu". S druge strane, dala sam trojku nekome ko je uložio ogroman trud da do nje dođe, samog sebe prevazišao, stigao do svog maksimuma. U pravičnoj školi, onaj prvi bi dobio trojku, a ovaj drugi peticu. Ali mi ne možemo tako, jer je naše delovanje ograničeno propisima, standardima, ujednačenim kriterijumima. Mi moramo da rangiramo upotrebljivost tog deteta ili mlade osobe na sutrašnjem radnom mestu. Mislim da je to sramotna tekovina civilizacije.

O pravičnom vrednovanju rada nastavnika, naravno po mom mišljenju koje nije merodavno, već krajnje lično, pisaću nekom drugom prilikom.

Sada ću samo da napomenem da je naš posao neviđeno lak, bez ikakvih dilema, promišljanja, razmišljanja, preispitivanja i učenja.
Mi beše samo uzmemo dnevnik i idemo na čas?
Ništa lakše!

P.S. Nauka o ocenjivanju zove se dokimologija. Koliko nastavnika zna za dokimologiju?

P.S. 2 Setih se da sam o vrednovanju rada nastavnika pisala u januaru. Tekst pod nazivom "Kako izmeriti nastavnika a da nije na kilo", možete pogledati ovde .

Нема коментара:

Постави коментар