24.11.2015.

О, каква су ова данашња деца!

Ово је реченица која се често чује у зборници, а и ван ње. Нисмо матори (као), него дуго памтимо, па се сећамо какви смо ми били када смо били у годинама наших ђака, или какви су ђаци били када смо почели да радимо пре двадесетак година. Тако упоређујући, долазимо до закључка да су нам данашња деца незаинтересована, безобразна, неваспитана, дрска, ништа не уче, не пазе на часу, ометају оне који би пазили, не доносе уџбенике, не раде домаће задатке...

О, каква су ова данашња деца!

Каква су то? Нису иста као она од пре десет, петнаест година?
А ми смо као исти? Не знам за вас, али ја нисам онаква каква сам била 1994, када сам почела да радим у школи. Много сам се променила. Оно што тада нисам могла да поднесем, сада могу да разумем и прихватим. Не могу увек да оправдам, али могу да толеришем. Оно што тада нисам знала, сада знам. Данас правим другачије грешке од оних које сам правила на почетку. 


Нисам ни исти човек. Многи ставови су ми се кориговали, а неки из корена променили. И неке пријатеље сам заменила новим. Живим у другој кући. Имам другачије навике. Тада сам једва умела да користим рачунар, а данас на њему радим скоро све што ми падне на памет. Тада се нисам дружила с интернетом, а данас умем да га употребим за јако корисне ствари.

"Ма, пусти сад то, него видиш ли ти каква су ова данашња деца?"

Каква су? Променила су се?
А друштво у коме расту је као остало непромењено?
У односу на ђаке од пре петнаест година, ови данашњи живе у другој држави. Живе у другачијем друштву. Расту уз другачије песме, филмове и серије. Ја сам расла уз ЕКВ, а они уз Стоју. Ја сам гледала школски програм, Беламија, чекала до дубоко у ноћ да на хрватској телевизији у ноћном програму видим спот. Спот, живота ми! То је била велика новина. Ови нови ђаци сами праве видео клипове и постављају их на Јутјуб. Ја сам недељом поподне чекала филмове Бет Дејвис, а ови данас чекају Леу Киш.
Прашинарила сам по библиотекама и држала књигу на столу за време породичног ручка. Ови данас су васпитанији, па за време ручка само једу.
Смејала сам се уз Монти Пајтоновце, а ови данас уз Курсаџије.

Родитељи су ми рекли да учим школу да бих кад порастем живела ко човек. 
А-ха! 
Шта ћемо сад? 
Хајде да данашњој деци то кажемо, па да се искидају од смеха.

"Ма, пусти, бре, то! Шта си запела! Видиш ли ти уопште каква су ова данашња деца? Срамота!"

Јесте срамота, али чија?

Наша, драге колеге. Наша! Твоја и моја.

Ми смо дозволили да они расту у оваквом друштву. Нас треба да је срамота што смо дозволили ерозију свих вредности, мешетарење као стил пословања, бахаћење полуписмених као стил живота, Цецу и Кристијана као идоле. Бирали смо лоше, или смо се гадили бирања. Ћутали смо, или смо мрмљали себи у браду. Нисмо се бунили када је кренуо увоз сомова из Аргентине, када су нам стигле Несле чоколаде од ГМО састојака, пластичне играчке из Кине којима се радују и Гајгер и Милер. Нисмо се бунили док је Жељко Митровић уводио и на крају наметнуо "пинк културу" (какав оксиморон!). Нисмо се бунили када су нам смањивали права и товарили бесмислене обавезе. Ћутали смо када су уводили политички изнуђене предмете. Ћутали смо када су се из године у годину повећавала ученичка права, иако смо знали да су многа од њих на штету васпитања, или бар васпитне улоге школе.



Да ли је једна једина школа у Србији замандалила врата и оштро протестовала када је школска управа вратила у школу ђака кога је наставничко веће пре тога искључило, јер је мртав пијан у јутарњој смени псовао професору мајку? Па, наравно да није.

Подвијали смо репове и послушно трпели СВЕ и УВЕК, уз светле примере другачијих међу нама, који су толико ретки да су на нивоу статистичке грешке.

А сад бисмо мало да кукамо на то каква су ова данашња деца.

Деца, па и млади људи пред крај средње школе, немају довољно година да би потпуно сама сносила одговорност за то каква су. Одговорност је много више на њиховим породицама, амбијенту који им је друштво створило за одрастање, на систему образовања који није у стању да препозна, прати и прихвати промене које нам се одвијају испред носа.

Да објасним на примеру књижевности.

Кукамо што данашња деца не воле да читају, при чему нарочито не читају лектиру, а не размишљамо о томе колико тинејџера занима љубавни троугао у Ани Карењиној; колико га занима да чита Шекспира који је писао на архаичном енглеском језику, а преведен архаичним српским језиком. Не пада нам на памет да схватимо да децу не можемо да натерамо да читају. Довијају се на све могуће начине и успевају да нам доскоче: одгледају екранизацију неког класичног дела, пронађу књижевне анализе на интернету, омиљена тетка им напише састав за писмени задатак. А ми и даље кукамо. И спремни смо да кукамо наредних тридесет година, радије него да видимо како се проблем може решити. У међувремену ћемо извести тридесет генерација нечитача, јер им је читање под принудом пресело.

И шта ћемо сад?

Да се жалимо на децу и перемо руке од личне и колективне одговорности, на пример. Ето решења!

И стварно, каква су ова данашња деца, па то је страшно! Ко ли их је направио, васпитавао, учио и својим нечињењем уронио у друштво кич-политике, кич-медија, кич-бизниса и кич-вредности?

Стварно, баталите више ту причу.
Једино би фер било да им се извинимо што им нисмо створили праведнији и вреднији свет од овога у коме живимо - они, а да то нису заслужили, и ми, а да смо за то потпуно одговорни.

Показујмо примерима, а не кукњавом.
Покажимо им да се ми боримо за боље друштво, а не да пристајемо на ову каљугу по којој се сви заједно ваљамо.
Покажимо им, да би сутра они бар мало довели у ред оно што смо ми упропастили, а јесмо!


Рекла бих да бољу децу треба да заслужимо, а овој на коју кукамо да отплатимо дуг. Дугујемо им срећније, смисленије и испуњеније одрастање.


6 коментара:

  1. Ne postoji opasnost od GMO namirnica i ne postoji GMO Nestle. Meni čitav blog nastavnika/profesora padne u očima kada se pojavi ovakva besmislica. Veoma mi se dopada način na koji pišete i to što govorite, ali vas molim da se obrazujete o genetskim modifikacijama iz relevantnih izvora, ili da jednostavno ne govorite o njima. Svaka čast u naporu da razumete i objasnite drugima nove generacije dece i promene koje su u društvu nastale.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Марина, ако је водећа стручна јавност подељена око тога да ли је генетски модификована храна безопасна по здравље конзумената, моја је ствар да ли ћу веровати Монсанту и онима који раде за ту компанију или су на неки други начин на њеном платном списку, или универзитетским професорима који мисле другачије. Ти који мисле другачије тврде да Нестле чак и у храну за бебе ставља састојке који су генетски модификовани. Ја нисам за то стручна, али бирам да верујем онима који јесу.
      У сваком случају, хвала на сугестији и коментару, мада не знам ко сте, чиме се бавите и колико сте ви стручни за ову област.

      Избриши
    2. Марина, ако је водећа стручна јавност подељена око тога да ли је генетски модификована храна безопасна по здравље конзумената, моја је ствар да ли ћу веровати Монсанту и онима који раде за ту компанију или су на неки други начин на њеном платном списку, или универзитетским професорима који мисле другачије. Ти који мисле другачије тврде да Нестле чак и у храну за бебе ставља састојке који су генетски модификовани. Ја нисам за то стручна, али бирам да верујем онима који јесу.
      У сваком случају, хвала на сугестији и коментару, мада не знам ко сте, чиме се бавите и колико сте ви стручни за ову област.

      Избриши
  2. Nije problem da li GMO postoji u nekoj namirnici ili ne, problem je da je bezopasan za ljudsku i životinjsku upotrebu. Upravo zbog loše propagande izostaju korisni efekti koje bi GMO htana mogla da ima - slučaj zlatnog pirinča koji bi mogao da spase dece milione koja su umiru u aziji zbog nedostatka provitamina A je samo jedan primer. Skandal je što su se nekada relevantne organizacije kao Greenpeace posvetile borbi protiv GMO poljoprivrede, a bez pravih dokaza. Postoje problemi GMO biljaka - kao npr pitanje patenata i uvođenja novih biljaka u ekosistem, ali ničije zdravlje nije ugroženo. GMO biljke su čak mnogo više testirane nego one dobijene klasičnim ukrštanjem, a mogu se i preciznije ukloniti alregeni. Ukoliko želite, mogu vam poslati neke linkove, ili ih postaviti ovde.
    Za početak, evo linka o zlatnom pirinču: https://en.wikipedia.org/wiki/Golden_rice

    Što se pak tiče moje stručnosti - moje formalno obrazovanje je fakultetsko, ali nije vezano za biologiju. Jednostavno me je zanimala ova tema, pa sam se njome bavila, ali sam više pažnje posvetila relevantnim izvorima - stručnjacima koji autoriteti u oblastima genetike, istraživanjima koja su mogla biti ponovljena (ne poput čuvenog hranjenja miševima isključivo sirovim krompirom)i naučnim publikacijama. Uostalom, prošlo je više od 10 godina kako se životinjama daje genetski modifkovana soja i kukuruz, a nije se desio nikakav pomor niti oboljevanje - a to je definitivno najveći eksperiment :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Само једно питање имам: да ли сте релевантност извора бирали по тврдњи коју заступају, или међу релевантним изворима, стручним публикацијама, радовима еминентних универзитетских професора и сл. заиста нисте наишли ни на једног јединог противника ГМО хране?
      И мене је тема занимала откад сам имала рак, а професор сам енглеског тако да сам читала изворне текстове и наишла и на једне и на друге аргументе. Зато ме чуди да ви нисте.
      Слажем се да би повећана отпорност хране (не само биљне) могла да реши проблем глади у свету, али постоји и неупоредиво боље решење, без играња с природом - довољно би било да се појединци који имају лично богатство у висини годишњих прихода неколико неразвијених, па и средњеразвијених земаља, одрекну дела свог богатства, или да се утиче на смањење конзумеризма западног човека, који у себе трпа све и свашта. Друштвени је, а не природни проблем што је запад мастан и гојазан и умире од кардиоваскуларних болести, док у неким земљама буквално умиру од глади, и то углавном у оним у којима је западни човек у име демократије очерупао све природне ресурсе и произвео ситне локалне ратове. Друштвени је, а не природни проблем то што је направљен свет у коме појединац који обично ничим није задужио планету има милијарде долара.
      Зашто се онда не бавимо сређивањем друштва, него природе?
      Што се мене тиче, зато што то не одговара онима са милијардама, па им се више свиђа да финансирају преправљање природе.

      Избриши