03.01.2016.

Минимизација улоге образовања - тренд савремене западне цивилизације

Велики просветитељи, мислиоци и научници такозване западне цивилизације, који су вековима, па и у не тако далекој историји, носили бакљу просвећености, сада се вероватно преврћу у гробу. Памет је у међувремену стављена у службу корпоративног капитала и новац је постао једина вредност која се рачуна. Стицање капитала је императив западне цивилизације и вредност појединца се мери његовом способношћу да заради и стекне. Остали људски квалитети су демоде. Поштени људи су постали наивни, природно неамбициозни су проглашени за инертне и мање вредне. Подобност се више не мери идеолошком припадношћу, већ спремношћу на СВЕ да би се капитал увећао. Новац нема нацију, расу, веру.

Оно за шта су се радници у Чикагу изборили пред крај 19. века, појели су скакавци. Борили су се против неједнакости и неправде капиталистичког система, ниских надница, великог броја радних сати. Сто тридесет година касније, поново смо на истом полазишту. Нити радимо осам сати, нити спавамо осам сати, а о културном уздизању да и не говоримо. Напротив, култура је унижена, сведена на форму кича, задовољавања простачких нагона, или концентрисана око елитне културе разумљиве промилима становништва. Просека нема, златна средина је уништена, баш као и средњи слој становништва. Форбс извештава да 500 најбогатијих појединаца на свету  "вреди" 4,7 трилиона долара (трилион је број који се, према краткој скали, пише са 12 нула, односно износи милион милиона). Грубо се процењује да бруто национални производ свих земаља на свету износи око 70 трилиона долара.

Најбогатији људи су Бил Гејтс (79 милијарди долара), Карлос Слим (77,1 милијарди долара) и Ворен Бафет (72,7  милијарде долара). Не, нико од њих није открио лек против рака, бесплатну енергију за целу планету, начин да нико на планети не умире од глади или због недостатка чисте воде. У исто време, годишњи приход по глави становника у Конгу је око 750 долара, а у Централноафричкој Републици ни 640. Годишњи приход Централноафричке Републике износи 1,723 милијарде долара. Држава од близу пет милиона становника заради 46 пута мање новца него што га има један једини човек. Да ли би Бил Гејтс могао да купи четрдесетак држава, углавном афричких? Могао би, бар теоретски. Да ли је то нормално? Није.

Слична ситуација је и унутар већине држава, ако се изузму социјално најправедније државе северне Европе. Друштва су раслојена на пребогате и сиромашне. Најмање је богатих - морају да превагну на једну од ове две стране. Богаташи живе у својим гетоима, не мешају се са обичним светом, имају приватне војске које их чувају, имају новац који никада неће моћи да потроше. При пословању ризик деле са свим запосленима, а профит ни са ким. Раслојеност је све већа, социјалне осетљивости нема, што се одражава и на квалитет лечења и квалитет образовања.

*****

Где је у свему томе просвета? Зашто у већини западних земаља тренутно постоји дефицит просветних радника? Зашто просветни радници у уређеним и знатно богатијим земљама од наше дају отказ после само неколико година радног стажа? Шта ће развијене земље учинити са резултатима анализа које показују да индивидуализована настава (која код нас постаје модерна 20 година касније него код њих) не даје добре резултате?

Чињеница је да шачица неолибералних капиталиста диктира трендове у свим сферама савременог друштва. Њихови су конгресмени, сенатори, посланици, политичари, банке... Како се све усаглашава са њиховим светим циљем - згртањем још већег богатства - логично је да и просвета на глобалном нивоу ради у њиховом интересу. Правог образовања је све мање. Ђаци се уче вештинама неопходним за рад. Образовање је резервисано за оне који ће завршити факултете, а и ту је селекција све ригорознија. Право образовање постаје неподношљиво скупо обичним људима. За њих је довољно да овладају вештинама, а још пожељније да буду спремни на сталне преквалификације. Све је данас тржиште и све је роба. Радник је роба на тржишту радне снаге. Он треба да ради, а не да има опште образовање. Из неког разлога, те две ствари су супротстављене - данашњи подобан радник не треба да има опште образовање. Опште образовање је, изгледа, ризик. Могуће је да води разумевању шире слике, размишљању о појавама и проблемима, лакшем сагледавању узрочно-последичних веза. Као да онај ко у школи научи да мисли, не може да буде добар варилац, на пример.

Како се постиже овај циљ?
Најпре тако што се и ђацима и наставницима оставља све мање простора да мисле. Ђаци уче преобимно градиво, неповезано, набацано, из често лоших уџбеника. Материја је уситњена, од шуме се не види дрво. Хоризонталне повезаности градива нема. Наставницима се, и то не само код нас, обесмишљава наставнички позив, претвара се у бирократски; наставник више није узор, није идол, није модел понашања; наставник је помоћник у наставном процесу. Настава је окренута ка анимирању ђака, ђачке обавезе су минималне, повлађују интересовањима ученика. Нема понашања ђака које је у пракси неприхватљиво. Све се толерише, губи се морални компас, негују се социопатолошке појаве, јер савремена школа за све има разумевања. Када је ученик у питању, он може све.

Затим се циљ постиже и тако што се средње школе упадљиво раслојавају. Деле се на оне које воде даљем образовању и оне после којих може само да се тражи посао. Ове прве код нас још увек нису реформисане. Оне друге, средње стручне школе, се унајвеће реформишу. Смањује се фонд општеобразовних предмета (што иде дотле да се смањује број часова географије туристичким техничарима), негује се неписменост тиме што се у средњој школи не изучава правопис, већ само књижевност. Стручни предмети се уводе по узору на туђе школске системе, без обзира на то што предуслови за њихову имплементацију не постоје. У ери обавезне информатичке писмености, код нас се учи како се укључује рачунар. У ери бежичног брзог интернета, наш ђак учи о дајалап конекцији.

А онда стижемо до можда кључног момента. Како су данас на цени само они који могу добро да зараде, а не заборавите да од зараде зависи да ли ће сутра моћи да се квалитетно хране, лече и образују своју децу, наставнички позив се у већини земаља, па и нашој, представља као непожељан, у старту неуспешан, неугледан, понегде и бедан. У свету у коме вредиш онолико колико материјално имаш, просветни радник не вреди ништа. То поручује његова плата у Србији, али и у Сједињеним Америчким Државама и многим земљама Европе. Онде где су плате још увек солидне, као на пример у Енглеској, побринули су се да број радних сати буде такав да одбије сваког квалитетно образованог појединца и усмери га на делатности у којима ће са тим бројем радних сати зарађивати неколико пута више новца. То неминовно доводи до негативне селекције. Најбољи беже од просвете јер од ње не могу ни пристојно да живе. Они други, схватајући да нису по мери великих и успешних компанија, завршавају у школи.

Код нас је ситуација можда мало другачија, због високе стопе незапослености и због тога што је наћи данас посао равно добитку на лутрији. Али и код нас најбољи траже посао на бољем месту и често им је школа само пролазна станица док до плаћенијег посла не дођу. Наравно, има и правих заљубљеника у посао и њихов је положај можда најтрагичнији, јер би у неком другом сектору са толиком посвећеношћу послу много боље прошли. Овде се то не цени и не награђује. Истина, ни јавашлук се не кажњава, што све заједно води још већем урушавању просвете.

*****

Коме је и зашто у интересу да наставник не буде важна фигура у животу детета?
Општеприхваћено мишљење је да је основни разлог у томе што је лакше манипулисати необразованим човеком, односно људима пониклим у лошем образовном систему. То је вероватно тачно. Књига је одувек била претња тиранима, па је мислећи човек вероватно претња модерним правим властодршцима (не мислим на политичаре).
Међутим, овде се можда добро уклапа и Масловљева хијерархија потреба, где испуњење потреба из једног нивоа, рађа мотивацију и тежњу да се испуни и наредни ниво. На најнижем нивоу су физиолошке потребе. Савремена западна цивилизација свом становништву углавном дозвољава да ове потребе буду задовољене - храна, вода, сан. На наредном нивоу је осећај сигурности - сигуран посао, безбедност породице, здравље. Ту нас већ држе на клацкалици. Ако тај ниво испунимо, тежићемо ка самопоштовању, успеху, признавању нашег успеха, а даље би нас тежње одвеле до потребе за самоостварењем. Није компликовано утврдити чему тежи необразован човек, који проводи дане радећи за друге, са минимално времена остављеног за неке друге садржаје, у сталном страху због радног места и каквог-таквог благостања и сигурности које може да обезбеди својој породици. Није тешко закључити ни да такав радник не поставља питања, нема ни времена ни храбрости да се бави борбом за своја права, сада већ можда и људска, а не само радничка. Такав радник је војник система који је створио неолиберални капитализам. Слуша наређења, не поставља питања - ни када се ради, ни када се дели добит. За више облике потреба не зна. Нема навику да чита књиге, радије гледа телевизију, а ту ствари преузима у своје руке индустрија забаве, кроз маркетинг удружена са великим компанијама. Диктирају потребе, а неретко их и вештачки стварају. Очас посла човек са два здрава ока постаје слепац.

Човек постаје незаинтересован за све, осим за базичне потребе. Летаргија влада читавим друштвима, присутан је осећај немоћи да се било шта промени и вечита утеха потлачених - може и горе! Данас у Србији радник који прима минималац ради пуно радно време, пуну радну недељу, на крају месеца бира да ли ће платити рачуне или купити деци храну, пошто за оба не може да заради. Минималац је одређен тако да поштен човек и поштен радник не може да се издржава од свога рада. Ипак, он ћути и не буни се.

Да ли би наставник који би тог радника, док је био ђак, терао на размишљање, који би код њега пробудио самопоштовање, који би му говорио о Исланду и његовим храбрим одлукама да у "спаситељима" препозна генераторе кризе и протера их из земље, који би говорио о ренесансном човеку и његовим широким интересовањима, о погубности реклама, тумачио да по Уставу можемо да се лечимо где год хоћемо и да нико не може да нам ускрати то право решењима разних комисија, предложио да израчунају колико за радног века радник издвоји за пензионо осигурање, а колика му је пензија - да ли би тај наставник у њега усадио свест о томе да се није родио да буде модеран роб и да је огромна неправда да му живот пролази у сталном страху и борби за пуку егзистенцију?
Можда и би.
Да ли имамо таквог наставника?
Систем се из све снаге труди да га немамо.
И за сада му добро иде.


У тексту су коришћени подаци преузети из магазина Форбс и са сајта Светске банке.
За читање препоручујем овај текст о неолиберализму.

23 коментара:

  1. Odličan tekst, svaka vam čast!

    ОдговориИзбриши
  2. Одговори
    1. И нема изгледа да се ишта промени тек тако.

      Избриши
  3. Zalosno i tacno. Dva prosvetna radnika u mom domu a ponekad ni dinara u kuci.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Стварно мислим да није нормално да у очима капиталисте просветни радник вреди само ако му спреми реш печеног роба.

      Избриши
  4. Interesantan tekst ako polaziš od činjenice da je obrazovanje neophodno samo po sebi. Mi nastavnici često ne možemo da vidimo širu sliku i da se zapitamo zašto su nastavle javne škole pre 150 godina. Upravo zbog industrije, privrede i kapitalizma. U istoriji čovečanstva ovakav sistem koji imamo danas je veoma kratko na scenu i pokazao se kao veoma loš. Škole u ovakvom današnjem obliku svuda u svetu ne rade kako treba i ne obrazuju ljude. Mi imamo veoma loš učinak i samim tim postajemo nepotrebni. Nije to zbog neke teorije zavere ili zato što nekima tako odgovara ... već jednostavno nemamo proizvod koji je nekom potreban. Mi ne školujemo kvalitetan kadar. Nema tog poslodavca na svetu koji je zaposlio učenika i ovaj je odmah bio produktivan, već je morao da ulaže u njegovo dalje obrazovanje (OK u Srbiji je to retko, ali je tako). Prema tome, učenici u ovakvim školama nemaju budućnost, osim veoma malog broja najkvalitetnijih koji bi iste te ciljeve ostvarili i van redovnog školovanja.
    Ovaj tekst je odličan da se zapitamo u kom pravcu moramo da promenimo našu nastavnički paradigmu rada i razmišljanja a ne da li trebe da je promenimo. Ovde nije pitanje šta je starije kokoška ili jaje ... ovde je jasno. Ne sme obrazovanje da bude samo po sebi scrha. Mora da ima razlog da postoji.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Чини ми се да сам мање-више то и написала. Просвета је у служби тржишта, тржиште обликује клика најбогатијих (по својим, а не нашим реалним потребама), која при том има само један циљ - увећавање личног капитала. Ја ту не видим никакву теорију завере, већ све саме постулате неолибералног капитализма.
      И наравно да полазим од чињенице да је образовање само по себи неопходно. "У се, на се и пода се" је понижавајуће и поражавајуће низак мотив за живот.

      Избриши
  5. Ne mislim da si ti napisala da je terorija zavere, loše sam prokomentarisao, ali puno je tekstova slične sadržine koji se oslanjaju na takav stav. Tvoj tekst je malo dublji, ali je dosta iz ugla nastavnika (što je normalno :) ). Ako je prosveta u službi tržišta a tržište oblikuju oni najuspešniji, onda tu ne može da bude "naša realna potreba". Čim naša potreba nije na tržištu znači da nije potreba. Ti najbogatiji ili najmoćniji normalno da vuku za sebe, ali baš ovi koje si nabrojala imaju svest da ulažu u uobrazovanje i u iskorenjivanje bolesti (http://www.gatesfoundation.org) Ako se pogledaju brojke Bil Gejts je učinio mnogo više nego bilo koji obrazovni sistem. Malo je takvih plemenitih i onih koji imaju svest da ulažu u uopšte dobro, ali to je jedini put. Oni su kapitalisti ali imaju svest da ulažu u uobrazovanje. Ne mora da idemo toliko daleko u Srbiji kompanija ComTrade je kapitalizam i radi da bi se vlasnik i direktori bogatili, ali sa druge strane su otvorili i savremena škole. Jeste da u tim školama uče učenike za njihove ptorebe, ali im obezbeđuju sve što treba pa i posao. I ne sputavaju ih da nastave dalje ... ali to je pimer kapitala koji je spojio dobro svih. A logično je da onaj ko to pokreće bude najmotivisaniji (čitaj najplaćeniji).

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ја проблем и видим у томе што је образовање зависно од тржишта. Сматрам да је образовање људска потреба и људско право, али не декларативно, већ суштински. Јесте да личи на робовласничко друштво, али овај модерни корпоративни капитализам би могао да буде мало хуманији. То што Бил Гејтс са женом има фондацију, или што Јевросимовић опрема школе оним чиме тргује, су и даље изузеци. Говорим о глобалној политици према образовању. Образовање није занат.
      И право да ти кажем, мени није нормално да ти најбогатији и даље вуку за себе, јер мој мозак не може да схвати потребу да се имају милијарде. Шта се ради са толиким новцем? Чему толики новац у рукама појединаца?
      Плашим се да ће се овако нехуман и ненормалан систем завршити на нимало леп начин.
      Нема оправдања да мешетар у данашњем систему вреди више од учитеља. Једноставно нема.

      Избриши
  6. Draga koleginice, kad budete formirali stranku obavezno mi se javite. Sa svim Vasim tekstovima se slazem 100%. Sve najbolje

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Хвала, Срђане, ал' од та посла нема ништа, одма' да вам кажем.

      Избриши
  7. da se javno govori i prstom upire. kako ko ume, zna i voli. Sretna Ti Nova

    ОдговориИзбриши
  8. sjajan tekst,zrelo razmisljanje hvala!

    ОдговориИзбриши
  9. Sve je kako je opisano, ali je sve to postavljeno nekako bezizlazno i kao da niko nista tu ne moze!Sistem, savremena zapadna civilizacija i šačica neolibelarnih kapitalista , pa ni naše školstvo, ne može napraviti roba, ni žrtvu od nekoga ko je svestan sebe, svojih vrednosti, svojih mogućnosti, svojih odgovornosti i svojih obaveza prema samima sebi i svojoj deci i porodici.Ali upravo tu Srbija gubi bitku. Zato što dogle god doseže pogled u savremenu istoriju( izmanipulisanu, ali od koga i ko je to dozvolio, ako ne opet naše gore list, za neke sitne pare) Srbija se predstavlje kao "mala", "slaba" "nedovoljna" i to naša deca uče. Da živimo u državi koja defakto to nije, ako ne nadje neke velike sile da je štite.A koliko je velika Kneževina Monako ili Švajcarska? Ali njihovu decu niko ne uči da su "na izvolte".Rekla bih da je 98% naših profesora istorije operisano od mozga, ne znam kako ih nije sramota da predaju po sadašnjim programima i knjigama.Isto tako ne znam kako je donet zakon o obaveznoj vakcinaciji. Odnosno znam.I zato tvrdim da nam niko niko ništa ne može uzeti, ako mi to sami ne damo, niti nam iko išta može nametnuti, ako mi to sami ne prihvatimo.Čega se ljudi više plaše , ne znam, ali znam da je budućnost novih generacija na našim prostorima neizvesna. Kritična. I da , uvek neka vlast u naše ime prodaje, cepka i urniše resurse i potencijale ,a tzv. ïnteligenciji"je ispod časti da se bavi politikom. I to je u redu. Ali hajde onda da niko ne izadje na izbore. Ili svi da izadjemo i da zahtevamo promenu sistema, na direkno upravljanje,glasanjem svih zaista važnih zakona.A sve druge iseckane zakončiće , koji služe porobljivanju i očuvanju strahovlada, da jednostavno ukinemo.U Srbiji ima pametnih ljudi, ali neće da prljaju ruke.I tako nam dolaze neke psihopate na vlast. O kakvom mi školstvu pričamo? Sve ide u propast:poljoprivreda, seljaci, srednja klasa, gradjani, omladina , a sada nam i decu cepe da nam se porazboljevaju. Niko nam drugi nije kriv, neko svako od nas, pojedinačno, sam za sebe, a zatim kolektivno , bez solidarnosti i bilo kakvih ujedinjujućih faktora , sem možda velikih katastrofa, a i tu je svega bilo.Kada bi svi prestali da rade ono što smatraju neispravnim, lošim, neodgovarajućim, kada bismo svi prestali da radimo protiv sebe i sopstvene budućnosti, kada bismo rekli dosta: STOP, DNO DNA, niže od ovoga ne idem, ili ovo neću da uradim jer nije istina, ili nije ispravno, ili moje srce ne da, ili mioja duša, ili moj RAZUM, tada bi se sve pokalako iznivelisalo, i došlo u red.Samo kada bi svako od nas čvrsto rešio da neprikosnoveno bude čovek, humano ljudsko biće,da čovek čoveku bude čovek i svako dete da nam je naše, i svako dobro da nam vredno, i svaka osoba da nam je važna, tada nema te "šačice neoliberalnih kapitalista " koji bi nam išta mogli, jer ne bismo više prosili milostinju i prodavali budućnost svoje dece za kikiriki-semenke.Ali je potrebno da očistimo žito od kukolja, i pesticide, pre nego što ih zabranimo, upotrebimo na onima koji su dozvolili njihovu upotrebu. Sveki zakon ima potpis, i taj posao je lak: smene i restitucija otete imovine, reforma školstva u smislu da uči decu kako da otkriju i razviju svoje jedinstvene talente,proučavanjem, gledanjem, ogledima, životom i naukom u najveličanstvenijem smislu da probudimo prirodnu radoznalost i želju za otkrivanjem i učenjem.Uvek smo imali i uvek ćemo imati mogućnost i moć izbora svog načina života i onoga što želimo da prenesemo svojoj deci.Ne dozvolimo da drugi upravljaju našom sudbinom, pod izgovorom Velikih sila ili sistema.To su samo izgovori da ne napravimo prave izbore sami za sebe i svoju decu i svoju državu. Pozdrav i srećno na tom putu povratka sebe sebi .

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Сања, када би степен свести који ви имате постојао код већине нашег станоништва, другачије би ствари изгледале.

      Избриши
    2. Važno je da se očuva da roditelji i vaspitači i učitelji, uče decu na ne treba i nije dobro raditi ništa što se protivi njihovoj savesti. Tu je bitan otvoreni odnos i razgovor, uvek. Nikada kazna.Na greškama se uči i one su normalne,a ne kažnjive :)

      Избриши
    3. Нажалост, неке грешке морају бити и кажњиве, бар на неки начин. Нарочито оне које се почине свесно, а угрожавају друге особе.

      Избриши
  10. Nije nešto kvalitetna analiza, ali jeste prepoznat jedan od glavnih instrumenata kontrole stanovništva (obrazovni sistem), i to je nešto.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Потпуно се слажем.
      И није нешто.

      Избриши
  11. Pa , šta sad , jel to znači da su komunisti bili u pravu ?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Наравно да не значи. Није једина алтернатива овакво накарадном капитализму комунизам.

      Избриши