09.03.2016.

Такмичење је мртво! Живело такмичење!

Кад се нешто лоше деси, стара народна каже - ко зна зашто је то добро!
Кажу и да у свакој несрећи има неке среће.

Било би добро да то буде епилог скандала око организовања такмичења из биологије, у коме су главни актери они који су, о апсурда, на Биолошком факултету задужени за методику и дидактику. Тест је био крајње непримерен узрасту, деца и наставници су измалтретирани, њихов рад је понижен и погажен.

Да ли смо нешто научили из овог искуства? Да ли ће се наћи неко ко ће озбиљно размотрити наш систем такмичења, његову сврху, последице - позитивне и негативне? Да ли ће макар доћи до предлога да се нешто промени и да такмичења буду суштински другачија из већине предмета?

Ја спадам у противнике такмичења, али то је заиста мој лични став, истина поткрепљен стручном литературом, али постоји и литература која је на страни такмичења. Међутим, да ли је на страни такмичења која се организују на овај наш начин? Тешко.

Од колега често чујем да деца много, али баш много воле да се такмиче, док од ђака чујем да их много нервира кад их наставници одреде за такмичења, а да их нису ни питали. Има чак и оних код којих нема петице без учешћа на макар школском такмичењу. Истина је вероватно негде на средини. Верујем да нису сви ђаци који се такмиче срећни због тога, а верујем и да има колега којима је мотив постизање личног успеха. Не спорим да је тај успех велики и да долази као последица огромног труда, али мислим да постоје и други начини да се одскочи и истакне, када су наставници у питању.

Имала сам често увид у тестове на такмичењима из разних предмета, што преко колега, што преко ученика, или деце мојих пријатеља. Имала сам прилике и да од деце чујем шта се проверава на такмичењима из појединих предмета, и остала сам у чуду. Испоставило се да су најуспешнији ученици често они који су у стању да запамте највећи број појединачних података или информација. Не да их повежу, анализирају, примене, већ запамте.

Значи, за такмичења из многих предмета ђаци се спремају добрим старим бубањем.

Да ли је то онда такмичење из наставног предмета, или се такмиче у бубању? Да ли је способност бубања (намерно понављам реч која би требало да нас све нервира) заиста мерило по коме проглашавамо и награђујемо најбоље ђаке? Зашто се онда не такмиче у брзини учења телефонског именика напамет? Требало би да сви добро знамо који је квалитет знања код набубаних података (назива, датума, класификација, рогобатних дефиниција и сл), колико дуго у памћењу ти подаци остају, а требало би и да се запитамо чему то тачно служи. Истина, требало би да се запитамо и чему служе освојена места, ако нису прва три са највишег ранга такмичења, а могли бисмо и да се запитамо чему служи давно девалвирана Вукова диплома.

Има колега који кажу да су припреме за такмичење дивне и да је њима то најважније, јер тако деца бивају склоњена с улице, баве се нечим смисленим и лепим, продубљују знања из области које их интересују, имају прилике да одлазе у друге градове, упознају своје вршњаке и друже се са њима, виде друге школе... Убих се размишљајући за који је од наведених аргумената неопходно такмичење. Шта се од наведеног не може урадити и без такмичења? Једино што ми пада на памет јесте мотивација. Могуће је да су деца мотивисана једино ако сав њихов труд води ка могућности да буду први. Да ли су онда заиста толико заинтересована за неку област, или су заинтересованија за прво место? А шта ћемо тек са децом која су за област и те како заинтересована, али не желе да се такмиче, не зато што не верују у себе, већ зато што их такмичење само по себи не занима? Да ли имамо уопште свест о томе колико има таквих ученика? И још важније - да ли су просветни радници свесни тога да је такмичење у било чему мотив само дотле док сви имају подједнаке шансе да победе, али да након првог неуспеха следеће такмичење је више мучење, него мотив?

Постоји још нешто што импровизујемо, ако уопште и импровизујемо.
Колико озбиљно третирамо суочавање детета са неуспехом? Да ли неко, и ко, врши озбиљне припреме на ту тему са потенцијалним такмичарима? Колеге се уредно похвале освојеним местима и честитам им на успеху, али скоро никада не говоре о уплаканој деци, о разочараној деци, о деци која су се неприпремљена сусрела са неуспехом, којима је подгревано мишљење да су најбољи, а на следећем такмичењу су били последњи (мислим, мора неко и последњи да буде). Не причају ни о томе да су им родитељи пред полазак на пут у велики град рекли да је дете повраћало, имало пролив, било нервозно, слабо јело, лоше спавало. Још горе је ако им родитељи то уопште нису ни рекли јер је прошли пут неки наставник уз смех рекао детету "Ма, ајде, шта ти је, шта има да повраћаш? Нема треме! Супер знаш, идемо да победимо!", мислећи да нешто добро чини детету.
Шта је са осећањима деце која не брину због неуспеха на такмичењу, већ због тога што ће разочарати наставнике или родитеље? Да ли баш сви радимо на томе да се дете не осећа тако и да ли уопште знамо како се то ради? Или ћемо само одговорити да деца много, али баш много воле да се такмиче, а онда ћемо кукати што не уче за знање, него за оцену?

Следећа веома спорна ствар јесте оптерећеност такмичара. Често се припремају у школи викендом, или остају по два-три сата у школи након завршетка наставе, а при том обично имају и задато градиво за рад код куће. Ако се дете такмичи из само два предмета, месец дана пред такмичење има радно време дуже од радног времена одраслог човека. Аман, чему све то? Зар заиста вреди икоме осим ономе ко освоји прво место?

И на крају, читала сам ових дана о такмичењима у другим земљама.
Зачудили бисте се бројем земаља у којима се деца такмиче пројектима, а не набубаним подацима. Пројектима, у чијој се основи налази и велико познавање теорије, али за које је неопходно истраживати, повезивати, анализирати, примењивати знање. Можда би вас чудило и то што у многим земљама уместо такмичења постоје ревије, смотре, изложбе истраживачких и уметничких радова. То су прави мали празници за децу, растерећену притиска због освајања места, празници за поносне родитеље и наставнике, места сарадње, а не борбе.

Док Вукове дипломе не постану заиста вредне, док се не врате критеријуми по којима не може да буде више од два-три вуковца у просечној школи, и док се такмичењима не приступи на макар хуманији начин, у складу са нашим претпостављеним познавањем дечје психологије и педагогије, гласам да се оваква каква су данас такмичења укину!
Нарочито такмичења у бубању!


П.С. Јавно похваљујем наставнике биологије зато што су имали довољно професионалног и личног инегритета да устану против бесмисла. Ово није ни прво ни једино такмичење које је имало небулозне тестове или пропозиције, али су они први и једини сложно устали против тога. Свака част, колеге!









6 коментара:

  1. Dobar tekst ... i kao što kažeš "Istina je verovatno negde na sredini" Za organizaciju takmičenja projektnog tipa ... potrebno je da postoje jake organizacije, na žalost mi ih u Srbiji nemamo ili su retke. Ovo sa biologijom je bilo skandalozno ... ali postoje još takvih primera samo ne izlaze na videlo. Bravo za tekst.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Можда ће они повући ногу да се не гунђа себи у браду него да се јасно каже кад год се преживи неко лудило од такмичења. Прошле године су, ако се добро сећам, наставници енглеског дигли глас, али не овако успешно.

      Избриши
  2. Svaka Vam čast na tekstu! Ja ovim Vašim rečima, na isti način vapim od tog 6. marta i duboko žalim što mi dete nastavnici 'angažuju'. Mislim da vrlo promašujemo poentu, a da naše školstvo koristi sva sredstva da 'razoruža' i porazi najbolje. Nešto duboko i temeljno treba da se menja i sva sreća što su nastavnici digli glas. Još jednom, sve pohvale!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Драго ми је да и родитељи препознају проблем. Идеално би било када би родитељи и наставници заједно кренули с иницијативом да се нешто озбиљно мења у просвети. Не можемо ни ми без ваше подршке, а ни ви без наше.

      Избриши
  3. jedna obična mama15/4/16 10:32

    Interesantna tema... Bilo je takmičenja i kada sam ja išla u školu ali nije bila opšta pomama u školama oko toga. Da bih se takmičio morao si da budeš posebno edukovan iz tog predmeta, da gradivo spoznaješ unaped, da mnogo prednjačiš u odnosu na druge.I naravno plasmani, tri prva mesta na bilo kom rangu takmičenja osvojilo bi troje dece, ne stotroje. Nije bilo broja bodova za mesto već, kao u sportu, tri prvoplasirana. Sve ovo znam jer, neke davne godine, iako sam bila treća na međuopštinskom iz hemije, nisam otišla na republičko jer je dvoje bilo drugo sa istim brojem bodova, a samo troje je išlo dalje, tako da sam ispala. Bila sam sedmi razred, a tada sam znala i gradivo osmog, toliko je bilo potrebno da bi se obreo, uopšte, tamo. I bila je velika Jugoslavija.Tada želja za takmičenjem, nikako, nije bila masovna pojava, volela sam hemiju jer su mi svi u kući te struke, a sada i ja.Jedino sam se ja u školi takmičila iz hemije, moj drug iz matematike i jedna devojčica je recitovala. To je bilo sve u našoj generaciji, a kasnije je više od 80 % generacije završilo fakultete Univerziteta u Beogradu, naravno!
    Ono što sam htela da kažem, ustvari je da,kao roditelji, bi trebalo da učimo decu da postanu ljudi, da pomažu drugovima. Ako znaju neki predmet bolje od svojih drugova da uče sa drugom da popravi ocenu, to je mnogo veći uspeh od osvojenog mesta na takmičenju koje samo deci stvara privid o lažnoj vrednosti.A svako posebno znanje se uvek primeti. Vi, Ljubinka ste duboko u pravu za sve što ste rekli. Sve to je veliki marketing i deca se nepotrebno iscrpljuju.To je sve i zbog Vukovih diploma, jer da takmičenja i osvojena mesta nisu uslov, mislim da bi mnogo manje dece se trudilo oko toga.
    I da ne dužim više, osnovno je da svoju decu naučimo da budu ljudi, ličnosti sa svojim mišljenjem i stavom, a ne klimoglavci i poslušnici. To je osnovna karakteristika intelektualca, kritičko mišljenje i razmišljanje, zar ne?!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Баш тако - сарадња, а не такмичарски дух.
      Још само да наставници нађу неки други начин за самопромоцију и не уцењују децу (нарочито у основној школи) да неће имати петицу ако не иду на такмичење. То је јавна тајна, а сви се правимо блесави. Верујем да има неколико часних изузетака, као и нешто мало деце опчињене такмичењима. Верујем и да су на нивоу статистичке грешке.

      Избриши