23.03.2016.

Да ли насиље у школама сме да буде само наставничка одговорност?

Откад је човека, од тад је и насиља, бар спорадичног.

Дете може да има скоро све особине одраслог човека - љубазност, учтивост, правдољубивост, али и агресивност, злонамерност, суровост. Чини се, ипак, да је дечје агресивности и суровости било мање и то у не тако давној прошлости. Чак не мислим да је била мање видљива, него да је заиста била неупоредиво ређа појава.

Сада бисмо могли нашироко да распредамо о разлозима који су довели до повећане агресивности, о амбијенту у друштву, ратовима у којима нисмо учествовали али родитељи неке од те деце јесу, о немаштини и потреби да родитељи раде од јутра до сутра да би прехранили децу, о скарадним телевизијским програмима и погрешним идолима, о девалвираности знања и лепог понашања, о родитељима који децу васпитавају скупим поклониа, а не разговором и постављањем граница. Рачунам да су то већ добро познате ствари и да нема потребе да их даље детаљно претресамо.

Међутим, у последње време медији објављују стравичне приче о стравичном вршњачком насиљу које се, по правилу одвија у школи. Не ради се ту о класичном дечјем кошкању, већ о правом иживљавању, тортури, болесном понашању. Никоме не иде у главу како дете од десет или дванаест година може да тера школског друга да пије урин, да га свлачи до голе коже, пребија му прсте, туче га свакодневно. Даљи је сценарио или такав да жртва обавести родитеље, родитељи школу, а школа не реагује, или да дете не обавести никога и да се за цео проблем сазна када он добрано узме маха, а некада и прекасно да би се реаговало.

У првом случају, одговорност школе је неоспорна. Недопустиво је да просветном раднику, одељењском старешини, школском педагогу, психологу, директору дође родитељ и каже да његово дете трпи насиље, а да се тај случај не испита детаљно и да се схвати неозбиљно. Исти случај је и уколико се пожали сам ученик. Недопустиво је. У том случају сви актери који су игнорисали проблем треба да буду кажњени и то озбиљно.

У другом случају, не може бити крив наставник, ако се испостави да дете нема поверења ни у сопствене родитеље и не повери им шта му се догађа. Како онда очекивати да се повери наставнику? Ту је родитељ дебело заказао јер је одгајио неповерљиво дете, дете које се из неког разлога боји или стиди да изнесе проблем који има. Неко ће рећи да одговорност наставника ипак постоји, јер није приметио иживљавање других ђака. Тај неко не зна како изгледа један дан у школи. Не зна како изгледа школска зграда и колико има места и у згради и у дворишту на којима се насиље може непримећено спроводити. Ниједна школа не може да обезбеди онолико дежурних наставника колико има учионица, тоалета, ходника, спратова, делова дворишта. Могло би једино ако би у сваком тренутку дежурали сви запослени, а то није могуће. Мали одмор ми је довољан да испратим ђаке из учионице, закључам кабинет, сиђем са трећег спрата до зборнице, заменим дневник и попнем се поново на трећи спрат. И тако више пута дневно, између часова на којима треба у пуној концентрацији да држим пажњу ученика 45 минута и нечему их научим.

Да ли су камере решење? Јесу, уколико покрију све могуће и немогуће ћошкове, укључујући и тоалете, а све то под условом да постоји запослени који без секунде одмора прати све камере у обе смене и међусмени. Да ли је то изводљиво? Тешко. Не кажем да је немогуће, али је толико тешко изводљиво да је скоро немогуће.


*****

А сада о другој страни медаље.
На пример, наставници су одреаговали правовремено и на протоколом предвиђен начин. Обављени су разговори са децом и родитељима (при чему родитељи насилника по правилу негирају кривицу свог детета), укључена је стручна служба, упознат Центар за социјални рад, насилници су кажњени. Како су кажњени? У основној школи одговарајућим укорима и смањењем оцене из владања. То је све. Натерао је друга да пије из флашице у коју је претходно уринирао и добио је смањење оцене из владања. Тешко да је добио грижу савести, али је свакако добио бес и прави план како да се освети. Добио је и свест о томе како је казна слаба, нарочито ако су родитељи на његовој страни и минимизирају тежину његовог понашања. Једноставно, охрабрен је да чини шта му је воља. 

У средњој школи може бити и искључен из наставе, али ће га у 99,99% случајева нека виша инстанца у односу на наставничко веће вратити у школу, на основу жалбице срочене у два-три реда.

Да ли ова неозбиљна држава има свест о томе да је дете које се иживљава над вршњаком, или убија комшијске мачке, потенцијални психопата који ће сутра урадити ко зна какво нељудско дело? Како га прати? На који начин му помаже да оздрави и постане неризичан члан друштва када одрасте?

Ко ће бити крив када насилници наставе са својим насилничким радњама?
Опет наставници?
Е па, не може!

Наставницима су, као што видите, даље везане руке. Могу насилнику дати и јединицу из владања, па ће ипак успешно завршити разред, и тако из разреда у разред. Млађи малолетник је у нашем систему недодирљив, таман и да осакати некога, убоде га ножем или, далеко било, одузме му живот. Недодирљив је јер је мали. Мали је за казну, а довољно велики за насиље и злочин. И да одмах појасним - дете од 12 година није само такво настало. Допринела му је пре свега породица. Наставници сигурно нису. У том смислу, кривица није само његова, и то је јасно. Али, шта је решење? У пракси је то најчешће пребацивање жртве у другу школу. Жртва постаје кривац и сноси последице, а насилник се провлачи и наставља са својим проблематичним понашањем. Систем не нуди друго решење. Не нуди никакво решење. Систем поспешује размажено, бахато, а изгледа и насилничко понашање, везује нам свима руке, чини нас немоћним пред насиљем, али зато тражи нашу одговорност.


*****

Хајдемо о трећем углу гледања - превентиви.
Све је боље спречити, него лечити.
Шта школа може урадити на превенцији насиља?

Имамо у школама одговарајуће тимове. Форма је тиме задовољена.
Имамо Грађанско васпитање и Верску наставу, али не и смањење вршњачког насиља.
Имамо часове одељењске заједнице и одељењског старешине, као и ђачке парламенте. Ту би се већ нешто могло урадити. Уместо суманутих семинара на којима откривамо топлу воду и рупу на саксији, зашто нам Министарство не уведе обавезно бесплатно усавршавање у самим школама, специјално за одељењске старешине? Зашто нас педагози за малолетничку делинквенцију, психолози па и психијатри, социјални радници, правници и припадници МУП-а, као тим не науче како да препознамо жртву која не пријављује насиље, како да препознамо потенцијалног насилника који је на часу миран ко бубица, како да препознамо дете које трпи насиље у породици и на путу је да и само постане насилник? Они приручници - којима не можемо да поставимо питање - су опет задовољење форме. Ето, да се каже да се нешто ради, али то је недовољно озбиљно. Ја сам на факултету имала и психологију и педагогију, али овакве проблеме једва да смо загребали, ако уопште и јесмо. Шта очекујете? Да сама знам све то? Па ја сам студирала језик и књижевност! Немам уско стручна знања из ове области, а тражите моју одговорност. Као и код инклузије треба да се ослањам на сопствени осећај? Могу, али то је непрофесионално. Треба ми помоћ. Треба нам помоћ, пре него што тражите нашу одговорност. А онда је потребно много стручно вођених разговора са ђацима, да причамо док нам се уста не осуше, да стално понављамо и с децом о томе дискутујемо.


*****

И на крају, да не заборавимо на четвру страну - родитеље. Какву одговорност сноси родитељ чије дете свакодневно малтретира и иживљава се над неким другим дететом? Доћи ће у школу, можда ће му бити непријатно, а можда ће и сам бити непријатан негирајући кривицу свог детета, а неретко и претећи свима осталима. Можда ће се код куће издрати на своје дете, вероватно ће га истући јер је већина насилника некада била жртва насиља, узеће му мобилни телефон на два дана. Или можда неће прстом мрднути јер рачуна да је од тренутка када пошаље дете у школу, оно брига наставника, а не родитеља.
У најекстремнијим случајевима, Центар за социјални рад ће одузети дете таквим родитељима и сместити га у старатељску породицу. Мислим, чула сам да у пракси постоје такви случајеви, али не знам ни за један.
Где је кривична одговорност родитеља за занемаривање детета у погледу васпитавања?
Како то да ја због пропуста могу остати без посла, а дете му виђам сат и по недељно, а он не трпи никакве последице иако му је обавеза била да од тог детета направи човека?
Да ли последице треба да сноси и родитељ који није развио такав однос са својим дететом да му оно може слободно рећи када има неки проблем? Ја могу бити проглашена кривом јер нисам приметила насиље, а он не може што му се рођено дете није поверило?
Просветном раднику је наметнуто да исправи све родитељске пропусте, а ускраћени су му сви механизми којима може васпитно да делује, јер је истеран са позиције наставника и постао је шегрт у образовно-васпитном процесу. Ђак је мајстор, родитељ калфа, а наставник шегрт. Мали од палубе.



ЗАКЉУЧАК

Школе немају пара за камере, Министарство нема пара за плаћање службеника који би по цео дан буљио у екран и гледао шта камере преносе, родитељи немају пара да из свог џепа плаћају професионално обезбеђење школа, МУП нема пара да нам обезбеди по школског полицајца у свакој смени, а само просветни радник треба да је крив и одговоран!
Извините, али ми у таквим околностима кривицу треба да прихватимо једино ако смо о насиљу обавештени, а нисмо ништа предузели. Када предузмемо оно што је до нас, а насиље се понови, нека кривицу сносе доносиоци закона, школске управе које обарају наше одлуке, Центар за социјални рад и родитељи.

Морамо сложно да одбијемо наметнуту обавезу амортизера свих тешких последица транзиције. То што држава не зна шта ће са дететом које заврши на улици, није разлог да ми пристанемо да нам такво дете по десети пут враћају у школу, охрабрено да се још горе понаша. Наше је да их образујемо, а ако хоћете и да их васпитавамо обезбедите нам механизме, уместо што нас саплићете на сваком кораку.

И на крају, колеге, никада не игноришите пријављени проблем. Никада! Упознајте се са Протоколом о насиљу у вашој школи. Испоштујте сваки детаљ процедуре. О свему имајте писану белешку. Обавестите Центар за социјални рад и МУП. Не водите сами битке којима нисте дорасли и које, на крају, и нису само ваше битке. У противном, остајаћемо без посла без по муке, јер држава чини све да нас и само нас прогласи одговорним за све.
Будимо паметнији од тога.

На првом месту заштитимо своје ђаке.
Али морамо заштити и себе, јер нас не штити нико!


20 коментара:

  1. kazne. drakonske, a ne razgovori.razgovor samo kao prevencija. Bravo, kao i uvek

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман23/3/16 15:50

    Problem je u tome što su nastavnicima oduzeti svi smisleni mehanizmi za vaspitno delovanje jer se valjda pošlo od pretpostavke da on može da ima loše namere (pretpostavimo da se zato opredelio za gorenavedeni poziv!?!). Toliko o poverenju u prosvetne radnike, njihovu kompetentnost, profesionalnost i dobronamernost.
    Istom logikom, prateći zakonsku regulativu kada je škola u pitanju, možemo doći do zaključka da roditelji uživaju bespogovorno poverenje, pretpostavlja se da su oni u svakom slučaju dobronamerni (što bi po prirodi stvari zaista trebalo da budu) i kompetentni. Ipak, bojim se da statistika porodičnog nasilja govori drugačije, tj. da je nasilja u porodici statistički gledano (ili kroz crne hronike) još uvek mnogo više nego nasilja u školama. Pored toga, iskustvo govori da roditelji veoma često iz dobre namere, ali zbog nedostatka kompetencija (govorimo o pedagogiji i psihologiji) i iskustva povlače pogrešne poteze prilikom vaspitnog delovanja na sopstvenu decu, čineći pri tome sami sebi medveđu uslugu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Нек чине себи какву год желе услугу. Проблем је што своју децу на тај начин онеспособљавају за живот. Дете се може гајити истовремено уз огромну љубав и веома јасна ограничења и правила.

      Избриши
  3. Govorim i iz ugla učitelja i iz ugla roditelja. Naravno da ne trebaju nastavnici samo da snose odgovornost za nasilničko ponašanje učenika, ali ima i među nama još uvek onih koji smatraju da zataškavanjem mogu rešiti problem. Dok god mi budemo ćutali i dozvoljavali da nam se takva deca vraćaju u učionice,trpećemo i mi i ostala deca, koja su stvarno došla da nešto nauče. A državi je najlakše da okrivi nas. Jer,kako ministar reče, mi ionako nedovoljno radimo. Možda je to dodatni posao koji bi trebalo da radimo. Da izigravamo policajce,socijalne radnike, psihologe i psihijatre da bi tu decu izveli na pravi put."Ionako nas džabe plaćaju!!!"

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Слажем се са свим што сте написали.

      Избриши
  4. I roditelje po dzepu, a nasilnici na drustveno - koristan rad. U cemu je problem da maloletni nasilnici ne mogu, npr. da ciste parkove, ulice, da odu i na njivu, pa da pocnu da cene hleb Koji jedu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. О, како сте у праву!
      Друштвено-користан рад док другари играју фудбал и иду на базен би и те како био делотворан.
      Само још да се законодавац досети.

      Избриши
  5. Члан сам тима против насиља, злостављања и занемаривања; координатор вршњачког тима школе без насиља, члан тима за кризне ситуације...број телефона ми виси на сваком видном месту у школи, са састанака скоро да не идем кући а од извештаја једва да стижем да спремим часове.Бар једном недељно имамо тим, а некад и КОНФЕРЕНЦИЈУ СЛУЧАЈА - то је кад дођу сви: ученик који трпи насиље, који врши насиље, родитељи и једних и других, педагог, психолог, разредни, секретар, директор, представници МУП-а и социјалне службе...и онда причамо, причамо, праве се записници, извештаји, планови заштите, прате се промене...ДОКЛЕ?! Ако родитељ кад изађе не схвати да је то био скуп добронамерних људи, све је узалуд. Жали боже изгубљеног времена свих тих људи. Моја идеја, када би ме ик питао, била би да изокренемо ствар! Да уместо да у зборници причамо о онима који ометају наставу почнем да причамо о онима који су написали најлепши састав тога дана, дали најобухватнији одговор из биологије, урадили тежак задатак из физике, колективно одиграли баскет...Када та деца поново буду имала нашу пажњу и када постану тема разговора у школи, можда ће и ови који тренутно имају проблема са понашањем схватити шта су прави узори! Да је лепо понашање вредно поштовања. Таква деца су у већини али се , на жалост, много више бавимо мањином! ...Извините, морала сам...

    ОдговориИзбриши
  6. Sa svim što ste napisali sam saglasna. I s komentarima. Ali, bih dodala još jednu dimenziju priči - medije ne interesuju pozitivne stvari koje se dešavaju u školi. Mnogo sjajnih vesti sam slala u medije, ali ako me neko "jači" nije pogurao nikad ništa o talentovanoj, pametnoj, vrednoj deci ne bi bilo objavljeno. Kada bi se malo više promovisale vrednosti (i ne mislim ovde samo na prva mesta na međunarodnim takmičenjima) i kada bismo na nastavničkim većima imali malo više vremena da pričamo kako da pomognemo dobroj deci bilo bi bolje ili bi deca znala da postoji i ta pozitivna strana priče. Kad smo se zapošljavali u prosveti nismo ni sanjali da ćemo biti PSP služba, da ćemo biti i policajci, i roditelji i Socijalna služba, ali i dežurni krivci. Da ćemo pisati dosijee, da ćemo se dopisivati sa roditeljima, da ćemo odgovarati svima... da će krivica uvek biti naša. U jednoj emisiji je neko iz školske uprave rekao da su roditelji ti koji imaju prava da utiču na rad škole. Ako imaju prava, moraju da imaju i obaveze. Roditelj koji negira da je njegovo dete išta uradilo ne shvata da će to dete jednog dana, kako tako, ali svakako prestati da bude naš, školski problem... a da će njihov biti zauvek...

    ОдговориИзбриши
  7. Анониман23/3/16 22:25

    Problem je u zakonu.Ne znam zašto bi osnovna škola bila obavezna za svakog,odnosno i za one koji ne žele da idu u nju.Takva deca samo ometaju čas,dekoncentrišu druge đake,maltretiraju ih psihički i fizički,a neretko otimaju i novac od njih.Znaju da će dobiti ukor,koji u suštini ništa ne znači i zato nastave po starom.Završe školu i pojeo vuk magarca.A zlostavljanoj deci ostaju trajni ožiljci tokom čitavog života.Čemu to?

    ОдговориИзбриши
  8. Анониман24/3/16 17:06

    Slazem se sa svim sto ste svi ovde napisali, bila sam clan saveta roditelja, pa predsednik, pa clan skolskog odbora, clan komisije za borbu protiv nasilje i to cim je taj projekat startovao. Svi poblemi na koje smo nailazili su imali koren SAMO u porodici i to najcesce u porodici koja nije socijalno zapustena, naprotiv, cesce su to bile "harmonicne", dobrostojece porodice iz kojih su dolazila deca koja su radila sta im se prohte i to uz blagoslov roditelja, a na svaku molbu skole da povedu malo vise racuna o svom detetu, zalili su se ministarstvu koje bi onda slalo inspekciju u skolu, a problem je ostajao isti, da ne pricam o cuvenoj roditeljskoj recenici:"Moje dete to nikada ne bi uradilo, ovde se neko mome detetu sveti i namerno ga maltretira.", misleci naravno na nastavnike. Ja mislim da bi taj problem trebalo resavati tako sto bi suocavali roditelje oba deteta i to u prisustvu socijalnog radnika i policije, pa neka dgovaraju roditelji kad vec ne mogu deca.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Кривична одговорност родитеља за поступке малолетног детета је неопходна.

      Избриши
  9. Мени се чини да је читав систем прилагођен западним нормативима којима се стварају дебили, затим промовишу дебили, да би на крају владали дебили. Значи читав систем вредности је изокренут, па се тако сви проблеми пребацују на учитеље, наставнике и професоре док држава за тако изокренут систем избегава одговорност. Родитељи су у свему томе погубљени од када им је новим законом забрањено било какво кажњавање детета.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ко те финансира, тај ти и одређује правила. Док наша Влада субвенционише стране инвеститоре да би овде отварали фабрике и давали минималац нашим радницима, стране владе нам финансирају образовање и кроје га у складу са својим, а не нашим интересима.

      Избриши
  10. ПедагогУпокушају3/4/16 23:39

    Недавно сам била на едукацији, коју је одржала психолог, психотерапеут деце и младих, која има богато искуство у раду са децом која имају поремећаје понашања.

    Суштина је да код деце са ПП, једино има смисла породична терапија, значи целокупна породица да долази на терапију. То би био једно од системског решења, за које изгледа наши стручњаци нису чули. То састанчење по школама нема смисла, ако се не ради терапија породице.

    Посебан проблем представља агресија која није резултат беса, већ забаве, врло тешко је ту постићи промену понашања. Често су то дисфункционалне породице, што отежава ситуацију.
    Друго, деца са ПП, воле када се о њима говори, пише, дискутује, то доживљавају као својеврсно поткрепљење.

    Као педагог, врло мало сам едукована о проблемима понашања, самостално проналазим добре едукације и увиђам да је неопходно да се едукујем и за психотерапеута. Нажалост, едукација је скупа, у трајању од 4 године и врло мало колега то себи може приуштити.

    Држава мора да ангажује врсне стручњаке, људе из праксе, који би били укључени у процес психотерапије целе породице.

    Лично мислим да родитељи морају сносити санкције за такво понашање њихове деце. Но, често се дешава генерацијска трансмисија, у породици има још чланова који имају поремећаје понашања, односно поремећаје личности.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Хвала вам на одличном и садржајном коментару.
      Чињеница је да у школи све више времена посвећујемо таквој деци за коју систем нема решење, а на уштрб остале деце са којом немамо када да се бавимо.

      Избриши
  11. Анониман15/4/16 10:49

    Nisam prosvetni radnik, ali sam roditelj, a nekada sam bila i đak.Nisu krivi nastavnici, jer deca dolaze nevaspitana u škole, a nastavnicima je oduzeto pravo da kažnjavaju to ponašanje. U moje vreme ako remetiš čas ideš u ćošak, ako ne shvatiš svoju grešku i ponavljaš bezobrazluke ideš kod direktora, kazne te ukorom veća i isteraju iz škole. Tada si već proglašeni delikvent i svi te tako gledaju. Društvo se ne bavi tobom i to je to, ali ti i nije pružalo mogućnosti da ugrožavaš druge. Sada, ne samo da nastavnik ne sme da reaguje na bezobrazluk već ga i roditelji takvog deteta dodatno osuđuju. Da se ja pitam, primenila bi nekadašnji model, kakva dečija prava, mora da budeš pristojan ako hoćeš da ideš u školu i moraš da poštuješ pravila, šta je tu loše? A i malo bih se pozabavila roditeljima dece koja postaju delikventu, tu je uzrok problema, škola se samo bori sa posledicama.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala vam na podršci i razumevanju.
      I ja mislim da je odgovornost roditelja najveća, ali i zakonodavaca, medija, klime u društvu. Sve je naopako, a krivi su samo prosvetni radnici. Lakše je suspendovati nastavnika, nego kazniti Željka Mitrovića koji svojim programom deci poručuje da je baš dobro biti Kristijan Golubović.

      Избриши
    2. Hvala vam na podršci i razumevanju.
      I ja mislim da je odgovornost roditelja najveća, ali i zakonodavaca, medija, klime u društvu. Sve je naopako, a krivi su samo prosvetni radnici. Lakše je suspendovati nastavnika, nego kazniti Željka Mitrovića koji svojim programom deci poručuje da je baš dobro biti Kristijan Golubović.

      Избриши