10.05.2016.

У ишчекивању новог министра просвете



Озбиљно ћу схватити ону Владу која буде озбиљно схватила образовање.
До сада се скоро ниједна није квалификовала за моје поштовање, а верујем ни поштовање већине просветних радника у Србији.




Након последњих редовних ванредних избора, у медијима се наговештава да Врховни Вођа, између осталог, није задовољан ни радом министра просвете, Срђана Вербића. Ето, сложисмо се у нечему. Нисам ни ја. Много хтео, много започео, ништа није довео до краја, мада, истини за вољу, није ни имао пун мандат. И даље му замерам оне две ствари - то што се није јасно и гласно борио против смањења плате просветним радницима док се не изједначи са платама одговарајућих запослених у другим секторима буџетских корисника, и то што није заказао хитну конференцију за новинаре након што је његов колега изјавио да ионако имамо кратко радно време, па можемо да нађемо и допунски посао.

Међутим, много му више замерам то што није имао петљу да пресече неке ствари и уради оно што је у интересу образовања, па чак и ако није у интересу сваког појединачног просветног радника. Популистичке одлуке, повлачења, недостатак одважности, можда чак и прећуткивање информација о притисцима лобија - све то не приличи министру образовања. Чак ми се и не чини да није знао шта треба да уради. Више ми се чини да или није умео, или није смео. Опет, ни једно ни друго не сме да "краси" министра образовања.

Замерам му и навијачке одлуке, по којима најбоље пролазе они који тренутно имају најјачи лоби. Такве одлуке нису у корист образовања, већ у корист интересних група, разних струковних друштава и удружења, или напросто тренутно утицајних појединаца. Све је то наопако, неозбиљно и према образовању неодговорно. 



О Стратегији образовања којој рок употребе истиче за пар година скоро да не вреди трошити речи. Донета је као да су је писали ванземаљци који ногом нису крочили у Србију, ма ни кроз телескоп је нису погледали. Поздрављам амбицију и високе циљеве, поздрављам велике планове и добре намере, али не поздрављам ту врсту одвојености од реалности, ту врсту салонске занесености идеалном учионицом са идеалним ђацима, у идеалном друштву. Министар Вербић је у приличној мери имао сличан отклон од стварности, због чега смо можда и сами криви, ако узмемо у обзир сва лицкања и шминкања школе, ходника, улаза, учионица и наставе кад год нам се најави нека посета "одозго". Док су се директори утркивали да оставе добар утисак, ми смо ћутали и склањали се, па није ни чудо што је министар помислио да смо зрели за наставак пачворк реформе.

Остављам и могућност да Вербић није имао подршку Врховног Вође, а у Србији данас то је исто као да немате руке, ноге, очи и уши. Свевишњи пресуђује, осуђује, похваљује по свом нахођењу и у складу са својим циљевима, или можда пре обећањима датим ко зна коме и ко зна где, а у наше име. Исувише све зна и исувише је од чистог ега саздан, да би препустио стручним људима да одлучују, а он само потписивао шта треба. Воли да се у све меша, јер жели да буде Ангела Меркел кад порасте, мада у тренуцима самоће гарант сања о томе да буде Путин, али не сме гласно да каже.

На крају размишљања о Вербићу, желим и да га похвалим. За разлику од силних претходника, често је деловао као да зна о чему говори. Могла бих да се кладим да неки бивши министри нису ни ЗОСОВ прочитали до краја, јер су имали "људе" који су се бавили тим трицама и кучинама. Вербић је владао материјом и знао шта је шта. Нажалост, није схватио да је то само основ за даље делање. Мудро и одважно делање је изостало.


Е, сада чекамо новог министра.

Медији нас, што по сопственом избору, што по неким инструкцијама, унајвеће обавештавају о "могућим кандидатима". Не би ме изненадило да министар постане неко сасвим трећи, чијим се именом уопште неће спекулисати у медијима. Међутим, друга је ствар забрињавајућа.


Већ дуго у српској политици место министра образовања не спада у она најважнија, око којих се странке, страначки прваци или бар најбољи стручњаци отимају. То је место или резервисано за намиривање мањих коалиционих партнера, или је тринаесто прасе. Имам утисак да се премијер у једном тренутку шљепи по челу, па каже - јао, а просвета, па на њу сам скроз заборавио! И онда, брже-боље, тражи неког иоле подобног. Шта је брзо, то је и кусо, па тај неки иоле подобан, улети у кабинет ни крив ни дужан, наврат-нанос.

Што је најгоре, разлог томе није чињеница да је просвета некакав врућ кромпир, да у том министарству има много посла, да баш ту треба правити велике резове, па због тога умне главе беже од те функције. Не, разлог је сасвим другачији. Просвета не спада у пожељне, елитне области. Није довољно битна. Није никаква важна ствар бити министар образовања у Србији. И то је поражавајуће! Српске владе не виде да је све остало бесмислено ако сутрашњи носиоци друштва, а наши данашњи ђаци, не добију најбоље од тог друштва током свог школовања. Не виде даље од свог носа, своје сујете и својих банковних рачуна. После њих ће бити потоп и Србије неће бити (како је кренуло, ово можда и не буде виц). Њих занима само сада. Јуче је битно само ако се ваде на бивше због сопствене неспособности. Сутра им је важно једино када нам замазују очи празним обећањима. Не схватају да то сутра припада нашим данашњим ђацима.

Да је среће, највећа част у Влади била би место министра просвете. Да је среће да министар образовања буде такав да родитељи утишавају своју децу кад он проговори са ТВ-а. Да га је милина слушати. Да је среће, најбољи међу њима и најбољи међу нама би био на тој функцији, особа великог знања и стручности, али и великог личног ауторитета, која би уживала поштовање премијера и свих осталих министара. Концепт да су министри само највиши чиновници својих министарстава и државног апарата, код нас не пије воду, јер смо демократски незрело друштво, друштво појединаца који немају свест о својим правима и својој снази. Ми не схватамо да плаћамо ми њих, а не они нас. И зато нам, овако незрелима, још увек треба оно што се на енглеском зове external father, велики вођа који ће мислити за нас, али не нужно и на нас. Још увек само такви побеђују, па у складу са тим и наше министарство мора да води јака личност, која је у стању када треба да лупи шаком о сто и пред премијером, а не само пред штрајкачима (добро, није лупио шаком, него је скинуо штрајк с плате, али му на слично дође).
Поштоваћу ону Владу у којој се највећа битка буде водила око места министра просвете, а не привреде, финансија, енергетике и грађевинарства. О полицији у полицијској држави и правди у држави у којој не постоји независно правосуђе, да не трошим речи.

Још кад би било памети да се раздвоје просвета и наука, и да се разбуцају заводи - где би нам крај био!

Овако - крај се назире и сасвим је известан.
Опет ће на чело доћи министар који ћути, не замера се, не сме Великом Вођи да каже да дуално образовање нису измислили ни Немци, ни Швајцарци. Опет ће доћи особа на коју се може утицати на погрешан начин, која ће вући на страну интересних група, са којом ће бити најлакше склапати договоре на штету образовања. Ми ћемо се у међувремену занимати кадровским решењима из новина, пробним балонима и бацањем прашине у очи. Вероватно ћемо се и свађати међусобно, јер где мука притисне, ту мудрост одлази у мишју рупу.

Оно што ми је нарочито жао јесте то што ће филолози бити одушевљени кандидатом који сматра да су језици најважнији, физичари оним који физику препознаје као важну чак и будућим конобарима, информатичари оним ко сматра да је информатика најкључнији предмет у 21. веку, и тако редом по предметима. Ми ћемо, из своје муке која није мала, ко у Сунце гледати у онога ко баш нама неће смањити број часова, са којим ће наша лична зона комфора бити нетакнута.

Ја бих била задовољна оним ко би гледао интересе образовања, будућности друштва и државе, и пре свега ученика, таман баш енглески језик прогласио мање важним предметом.




П.С. О Вербићевим лошим или недовољно добрим потезима могло би још много тога да се напише, али ми некако дође ниско да грдим сада, када је јасно да одлази. Критиковала сам док је имао стварну моћ и док је било објективних могућности да попијем неки пенал због дугачког језика. Сада ми је стварно безвезе да то радим. Има довољно оних који су до јуче ћутали, или се у приватним порукама слагали са мном, а данас су гласни и храбри. И нека су. Никад није касно, илити - боље икад, него никад. 











1 коментар:

  1. "Већ дуго у српској политици место министра образовања не спада у она најважнија, око којих се странке, страначки прваци или бар најбољи стручњаци отимају. То је место или резервисано за намиривање мањих коалиционих партнера, или је тринаесто прасе."

    (Па оно даље наведено, да не копирам.)
    По мом мишљењу, има још један битан факат зашто је то тако: паре. У просвјети нема "капиталних пројеката" те могућности за бруталне коруптивне радње (квалитетну крађу).

    А овдје код нас у Републици Српској скоро два мандата министар просвјете је био један футави усташа, а онда дође Србин преглуп и предрзак (укратко, преговно; мали допринос језику, нова ријеч :) ), коњ страначки, који отворено сугерише да "дјеца не уписују факултете с којима ће тешко наћи посао" (на једну страну факат да држава треба да креира уписну политику а на другу чињеница да ће се за одабране са дипломама приватних факултета увијек наћи мјеста).

    Било како било, цитирао бих тренера Салета: "Није добро."

    ОдговориИзбриши