11.05.2016.

"Професорка, нама је данас тешко да се некоме дивимо. Немамо коме"

Када се каже средњошколац, ја помислим на младу особу која управо улази у свет одраслих, која унајвеће размишља о свету око себе, која много тога разуме, мада понешто погрешно тумачи. Помислим на особу пуну радозналости, великих снова, жеље да свет буде њен. Помислим на те деликатне године у којима се формирају вредносни судови, постављају координате за добро и зло, и уз мало бунта много тога доводи у питање. Помислим и на то да, што се природе тиче, могу да буду и родитељи, а што се историје тиче могу и да гину у бесмисленим ратовима (смислених, ако се ја питам, нема и никад их није било). Знам да дете у њима жури да одрасте, а да им је свет одраслих и даље досадно место у коме их неко спутава ограничењима.

Углавном, мислим да су то дивне године и надам се да су и даље наивне и у души невине. Ако им на нечему завидим, то су ти велики снови и отворени путеви, то што још увек имају велике наде и оправдано огромна очекивања од живота. Кад, ако не тад?

И тврдоглаво се држим те романтичарске слике о последњим тинејџерским годинама, иако ме је до сада рад са баш тим узрастом небројено пута демантовао. Један у низу хладних тушева догодио ми се пре неколико дана.

Пре лекције о храбром дечаку који је са 13 година изгубио руку и ногу, а затим постао најмлађа особа са инвалидитетом која је успела да у истој години на скијама стигне до Северног и Јужног пола, питам ја моје ђаке да ли у њиховим животима постоји неко коме се диве, ко их мотивише, на кога помисле када мисле да им је у животу тешко. 

Тајац. 


Пређем онда са енглеског на српски, мислећи да нису сви добро разумели питање. Још и преформулишем питање и објасним да уопште не мора да се ради о неким идолима, познатим личностима, да то може бити неко ко је широј јавности непознат, али ето они га познају и диве му се због нечега. 

Опет тајац. 

Помислим - боље и тајац, него Цеца Национале, али опет криво ми је што они о томе по свој прилици никада нису ни размишљали. И даље инсистирам на одговору, објасним да не мислим на неко слепо обожавање, већ на особу која због своје храбрости, оптимизма, дисциплине заиста завређује велико поштовање. Сачекам још мало, па их подсетим на младу кошаркашицу која је у саобраћајној несрећи изгубила ногу, а сада опет трчи и не одустаје. Нажалост, нису сви чули за њу, али неки јесу. То је охрабрило једног дечака да каже да се диви свом вршњаку који вози ауто-трке и стигао је до, ако се добро сећам, нечијег фабричког тима. Помислим, ајде боље и то него ништа. Разјаснимо да се дивимо његовој упорности и одрицањима због свакодневних тренинга. Намера ми је била да минимизирам важност прескупих и пребрзих аутомобила, већ да тежиште пребацимо на та лична одрицања и труд.

И даље желим да чујем како остали размишљају и сада већ бандоглаво чекам још неки одговор иако сам пробила време за психичко загревање за тему часа.

Једна девојчица каже да се диви својој мајци због њених особина, и да би волела да буде као она кад порасте. Сунце ме огрејало! Такав одговор девојчице у пубертету ређи је од тартуфа у Сахари. Захвалим на одговору, па наставим да чекам и остале уз још мало охрабривања и потпитања.

А онда се јавио дечак који је и иначе озбиљан, одговоран, паметан:

"Професорка, нама је данас тешко да се некоме дивимо. Немамо коме. Немамо на кога да се угледамо. Па погледајте ко је око нас."

Овога пута тајац с моје стране. Надам се да ми се на лицу није видело све што сам у том тренутку помислила и осећала. Надам се да ми се није видело колико сам тужна. А онда бесна. Много бесна - на овај живот, на ово друштво, на нас одрасле који смо све то дозволили.

И онда долази тренутак о коме нас не уче у чувеним педагошким ситуацијама, за који нема довољно високе плате, и код кога нема толико високог професионализма који би помогао да тек тако пређете преко мука у учионици.

Шта да кажеш ученику који ти је управо демонстрирао зрелост, одговорност, памет, разумевање света, и при том показао да се са тим помирио и да мисли да је то једноставно тако и готово? Да се правиш блесав и тврдиш да није све тако црно? Да се заиграш и кренеш да грдиш државу и друштво, глобализацију и савремене светске трендове, политичку безначајност Србије са којом се игра ко како хоће, чињеницу да нам странци финансирају реформу образовања, Томину диплому и Кристијанове аутограме, локалног коцкара који управља твојим градом као шериф? Или да кренеш да лажеш ђаке и причаш им да ће бити боље, да је њихово да уче јер једино ти знање не може нико одузети, осим мачка коме ћеш га окачити о реп? Да лицемерно извлачиш своју задњицу и говориш да је на њима да промене свет и направе боље друштво, а знаш да им ти сам ниси створио добро друштво? Или да једноставно кажеш детету да је у праву?

Ја сам му баш то рекла. Рекла сам му да је у праву.
Онда сам промрмљала нешто у стилу да постоје личне победе веће од сваког друштва и кружења, и најбољег и најлошијег, и увела их у лекцију:

"Данас ћемо говорити о дечаку из Пољске, Јану Мели, који је победио себе."

Шта ли би било да се Јан Мела није родио у Пољској?



П.С. Не знам пољски, али није ни неопходно. Довољно је само и гледати.



17 коментара:

  1. Oduševljena sam člankom. Prosvetni sam radnik i mnogo puta sam se sretala sa učenicima koji sasvim jasno i zrelo sagledavaju svet oko sebe. Prosto mi zatvore usta nekim svojim komentarima.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Хвала, Марина.
      А нама баш и није лако затворити уста и оставити нас без текста ;)

      Избриши
    2. Definitivno nije :). Ali, oni uspevaju u tome i zato obožavam svoj posao. Odavno sam sagledala sve teškoće rada u prosveti, ali ni jednog trenutka nisam razmišljala da radim nešto drugo. Verovatno neka vrsta mazohizma :)

      Избриши
    3. Nije baš sve tako crno. Nažalost, danas deca ne traze, ne ceprkaju. Internet sve daje na dlanu. Da biste se nekom divili morate prepoznati njegovu autenticnu emociju, misao, sistem i doziveti ga. Pitanje je da li je neko od njih imao takvo iskustvo sa Mocartom, Betovenom, Bahom, Dostojevskim... Lovcem u zitu itd. O tihim herojima koji su svakog dana oko te dece necu ni da govorim jer ih ne primecuju. U tom smislu je odgovor devojcice o majci jedini korektan, iskren. Pitao bih tog zrelog ucenika da li je u skoli koju pohadja primetio decu bez uzine, bez mobilnog, cepanih patika, decu koja su uvek sama na odmorima... Nakon toga bih video kuda dalje. Nesto mi govori da vecina tih zrelih ne vidi dalje od nosa, kod kuce uce i bleje u komp i mob i to je to. Kad zivis u realnosti, u Srbiji, nemoguce je ne diviti se nekome ko se razapinje za drugog koga voli, a jos ima takvih.

      Избриши
    4. Сви моји ученици које бих назвала зрелим, паметним и одговорним и те како примећују све то што сте навели, тако да нисте у праву.
      Да ли сам ја у праву ако претпоставим да нисте просветни радник? Не питам то због тога што је ваш коментар мање важан од коментара мојих колега. Напротив, и хвала што сте оставили коментар. Ствар је у томе да ми који радимо у школи у последње две деценије у детаље познајемо процес који нам се као на убрзаном филму одвијао пред очима. Како се урушавало друштво, тако је нестајао Ловац у житу, а ми смо били сведоци.

      Избриши
    5. Niste u pravu : ) jesam prosvetni radnik. Predajem engleski u osnovnoj a radio sam i u srednjoj skoli. Nemamm dve decenije iskustva, nekih 6godina manje ali smatram da virtuelna realnost znacajno utice na formiranje mlade osobe a u tom smislu cesto (ne govorim o vasim ucenicima) na ustrb realnosti. Naravno, moguce je da sam u zabludi. Tema zavredjuje ozbiljniji pristup i diskusiju bez naocara.

      Избриши
    6. Не верујем да је могуће децу изоловати од дигиталног света у дигиталној ери, а мислим да и не треба. Није проблем у недовољно реалности, већ у лошој реалности, и онда та виртуелна може да буде само добар изговор за лоше појаве. Свуда се данас расте уз интернет, али нема свуда председник државе купљену диплому, па сад ви видите шта више демотивише младог човека.

      П.С. Стварно сте просветни радник?

      Избриши
    7. Najozbiljnije : ) ne znam da li vas je smajli doveo u sumnju ili je nesto iz mog posta ali najstvarnije jesam prosvetar. Inace, mislim da problem ipak jeste u nedovoljnoj realnosti. Odlazim sad : ) exit, stage right

      Избриши
  2. Draga Bobo,
    kao prvo, želim da kažem da se divim vašem spisateljskom daru i smislu za humor. Da kojim slučajem odlučite da napišete roman, ja bih ga sigurno kupila.
    Kao drugo, ne znam zašto stalno u prvom licu govorite o tome kako smo mi ti koji smo deci ostavili s...e od zemlje? Ja drugu zemlju nemam, a od ove se trudim da sebi i svojim bližnjima napravim što podnošljiviju. Majka me je učila da se ne vredi sikirati zbog stvari na koje ne mogu da utičem, a ovde definitivno ne mogu ništa da promenim. Ja se nimalo ne osećam krivom što Vaši (naši) đaci ne mogu da se sete nijednog uzora.
    Što se tiče tih uzora i tinejdžera, u kući imam jednog takvog koga ništa, ali NIŠTA, ne može da pokrene da uči. Jako elokventan kod kuće, fantastično govori engleski, ima milion tema koje ga zanimaju, ali u školi katastrofa! Taj i kad zna, neće da se javi. Mrzi ga, kaže.
    Da nam stanje u državi ne valja, to je tačno. Ali ja ne bih time pravdala njihovu nezainteresovanost. A možda i nisam u pravu? Vi najbolje poznajete Vaše učenike.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Што се романа тиче, написаћу га ;)
      Што се осећања личне одговорности тиче, заиста тако мислим. Не кукам, али не мислим да нисам одговорна. Није се овакво друштво само створило. Створили смо га сви ми, неко чињењем, неко нечињењем.
      Разумем вашег сина. Свестан је друштва у коме живи. Јасно му је да најбољи не пролазе најбоље у животу. Можда у школи гледа како је добра оцена девалвирана, јер је тек понеко добије због труда, а остали због утицајних родитеља, напорних родитеља, или је искукају, или нешто смувају на писменој провери. Није његова незаинтересованост пала с неба. Има свој узрок и треба га открити.

      Избриши
  3. Ја радим у основној школи. Све је мање ученика који ме одушеве размишљањима, а све више оних који ме пренеразе празнином у глави. :'-(

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ваши су ђаци још млађи од мојих. Стварно мислим да је немогуће да се дете у тим годинама тако обликовало само. Пре је одраз породице, школског система и друштва у целини.

      Избриши
  4. U potpunosti se slažem da smo svi mi odgovorni. Pogotovo mi nastavnici, jer dozvoljavamo da nam razni "uticajni roditelji" kreiraju kriterijume za ocenjivanje, šta treba a šta ne treba učenici da znaju. Čak i nastavnici koji pokušavaju da sačuvaju dostojanstvo naše profesije i kakav takav kriterijum, vrlo često budu prepušteni sami sebi. Dok god se to ne promeni imaćemo bezvoljnu, letargičnu decu bez ideala i uzora. Jer u takvom društvu i ne mogu da se iznedre novi uzori za buduće generacije. I ako nam se neki i omakne, obično ode preko.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Нисам баш сигурна да сам вас разумела добро. Једино могу да се сложим с тим да наставници савитљиве кичме који подлежу свакојаким притисцима, односно - веома лоше раде свој посао, помажу урушавању система.
      Онај део о наставницима препуштеним самима себи нарочито нисам разумела. Па, нису на улици. Знају свој посао, раде га како треба, примају неку плату за то. Нико вам не може штитити достојанство, ни лично ни професионално, до вас самих. То вас и разликује од оних без достојанства.

      Избриши
  5. Ja ću da kažem da je ovo sjajan teskt, iz ugla roditelja - da ne bude da ovo čitaju samo prosvetari :) I testiraću pitanjem svoje starije dete, iako nije srednjoškolac. Nije baš da oni danas nemaju kome da se dive. Kako su nam dostupne te loše informacije, tako su nam isto lakše dostupne i neke dobre, poučne.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. И то је тачно, али можда су обесхрабрени када виде колико је мало људи који су личним трудом у нашој земљи успели. Имам бивше ђаке генерације који раде за касом у супермаркету и неке који су једва завршили школу, били склони свим могућим преварама још тада, а сада су на неким позицијама.

      Избриши
  6. Анониман23/5/16 10:51

    Nisam prosvetni radnik, inženjer sam, ali sam roditelj, još uvek male dece, i tvrdim da deca misle svojom glavom ako ih tako učite i u tome podržavate. Moj sin ima sedam godina, sluša Beogradski sindikat, peva " Sistem te laže", i razume..., pita ono što ne razume, objašnjavam mu...Mali je, ali misli svojom glavom jer sam ga tako učila, naravno, primerom. Zbog toga što misli o svemu što mu se "servira", bio je u obdaništu okarakterisan kao bezobrazan i svašta još.Baš me briga! Moja ćerka ima jedanaest godina, završava peti razred, sve mota po glavi, ne samo gradivo. I brine, nervira se, primećuje, razlaže... Nije ni to lako za tako malu glavu. Ja sam ponosna mama. Baš me briga za poneku trojku ili četvorku kojom se kažnjava kada imaš svoje mišljenje i nećeš da učiš napamet.I deca su u pravu, kome da se dive! A mi smo krivi jer ćutimo. I što kažu momci iz Beogradskog sindikata: " Kad te boli, glasno reci, to nisi dužan banci, al si dužan svojoj deci"! Pozdrav!

    ОдговориИзбриши