25.06.2016.

Први пут с Вођом на јутрење

Ближи се та зора када ће сваки Пинки моћи да види вољеног Тита.
Жива нисам, а пола ме нема, нокте гризем, нови нокти расту.
Да л' ће ико отићи?



Замислите ту ноћну мору - он устао, умио се, очешљао, упарио одело и кравату, наместио наочаре на нос и стигао у Владу, а тамо ништа! Обезбеђење на улазу, крмељава чистачица, кафе-куварица и шеф кабинета. Шеф кабинета сада већ нервозно координира шофере страначких аутобуса - један заглавио у Сићевачкој клисури, други стоји у колони на Ибарској магистрали, трећег зауставила полиција и тражи му доказ о јутрошњем прегледу тахографа, пошто тврди да вози екскурзију.
Полиција?
Брзо зове министра.
Овај се не јавља ни после трећег звона, а клео се на полагању заклетве да ће даноноћно бдети над безбедношћу грађана. Каква лопужа - помисли шеф кабинета.

За то време Он достојанствено крупним корацима иде низ празан ходник. Бат сопствених корака ослушкује неприродно пажљиво, осврћући се сваки час и вребајући која ће се врата нагло отворити уз узвик из хиљаду грла - SURPRISE! Ништа не помаже. Мук је са свих страна.
Улази у кабинет, шеф га дочекује скрушено, покушава да му објасни да грађани само што нису, ево сад ће, али Он само одмахује руком уморно. Уморан је од разочарања у сопствени народ.

Наређује да га нико не омета, седа за свој скромни премијерски сто, с презиром погледа у комјутер, отвари нови рис папира и вади повећи штос. Из унутрашњег џепа сакоа потеже плајваз и почиње да пише ауторски текст за Политику:

Драги моји суграђани,


Кроз прозор свог невеликог али уредног кабинета, посматрам како се Сунце лагано уздиже над Београдом, жуто, жуће него... прецртава тај део ... округло и наранџасто, округлије него над остатком Европе, хрлећи јутру у сусрет, да својом топлотом помилује тек пробуђени град...

"Шта бре пробуђени кад ове вуцибатине спавају унајвеће, а откад је прошло пет сати!" - помисли Он, замало наглас.

Неки од нас смо пробуђени, а неки од вас и даље спокојно спавате, јер знате да има ко да бди над вама, над вашом сигурном будућношћу. Лако је вама живети, а ја вам тешка срца признајем да сам помало уморан од свега. Не, не од неспавања. Ја више волим да радим него да спавам. Могу и да не једем. Уопште, све физиолошке потребе организма сматрам прецењеним. Ипак је ово 21. век, век еугенике и општег напретка. Па зар да се сада бавимо тим примитивним потребама као да смо пећински људи? Зар ми, који ћемо имати најбржи раст ... 

"Е, до красног, опет сам заборавио шта ће оно најбрже да нам расте. А лепо ми је Тони рекао да је важније да памтим то него изреке са сајта Мисли великих људи. Чек, чек... Сетио сам се!" 

... џи-ди-пи-ја, јер је наш успешан чејнџинг поинт већ за нама. Најгоре је прошло, драги моји суграђани. А ја сам вам сада уморан. Уморан сам од живота, уморан сам од кафане, уморно је срце мо...

"Е, до мојега! Тако ми и треба кад трпим Дачића у Влади!"

Уморан сам од злих кочничарских сила и ваше равнодушности према мојим надљудским напорима да створимо Србију на коју ће се многи угледати, али и завидети јој. Ви и даље пишете и говорите о неком Исланду, дивите се њиховим потезима, а не знате да је још Шопенхауер рекао "Боље врабац у Београду, него голуб у Рејкјавику". Зар заиста мислите да би вам било боље у тој хладној земљи? Зар заиста мислите да би вам било боље са њима него са мном? Са било ким него са мном? Хоћете сутра да организујем изборе па да видимо?

"Стани, бре! Где одо' с овим? А лепо ми је Тони рекао да баталим то писање док не доручкујем, док се не раздани, док се не загрејем за посао. Чек да прецртам ова питања... Е, тако! Шопенхауера ћу да оставим. Да л' да убацим овде неки латински цитат? Ма, нећу! Увек се нађе нека будала да ме после прозива да се правим паметан. Чуј, правим се. Ја јесам паметан. И Шешељ каже да сам паметан. На српском ћу да грдим народ."

Понекад се питам да ли сте ви уопште свесни куда вас ја водим? Кажу да људи који су преживели клиничку смрт и отишли у рај, рај описују као дивну велику ливаду пуну мирисног пољског цвећа ...

"Да л' да оставим пољско, или да убацим немачко? Већ имамо пољски ве-це, пољски кревет, да им не буде много?"

 ... ливаду окупану неком чудесном светлошћу, оноземаљском. Јагањци трчкарају неспутано...

"Ау, који је мени ђаво данас? Какви бре јагањци, какви бакрачи. Немачки Тенис не занимају никакви јагањци, него свиње. Дакле:"

По ливади неспутано трчкарају свиње и миришу росно цвеће, смиље и босиље. И прасићи мали, розикасти, весело скакућу. Е, драги моји грађани, и ја вас ту водим. И наш ће рај тако изгледати! Не звао се ја Александар Велики ако тако не буде!

Значи, наш ће живот бити скакутање по ливади, свиње и прасићи, а Сунце нашег неба ће вас грејат' ко што нигде није. Кроз ливаду поточић жубори, вијуга враголасто, а на њему - Рај на води! С друге стране трава под конац! Бела, да одбије инсекте, армирана да је ветар не поломи, љута да је не би штеточине уништиле. Да, пријатељи, најновија научна достигнућа ће и код нас доћи. И ми ћемо имати оно дивно велико воће без иједне пегице, које никада не трули, какво сте раније само у иностранству виђали. И нећемо возити кола. Шта ће нам кола да нам загађују ваздух, кад можемо да скакућемо и чувамо здравље.

Зато ћемо имати огромне фабрике, највеће у Европи. Код нас ће се производити челик, само код нас ће се копати руда никла и прерађивати, производићемо електричне батерије за аутомобиле. Ми ћемо доћи до тих фабрика, а не Швајцарска, Немачка, скандинавске земље.

Наша ће деца јести најквалитетнији маргарин, виршле и паштете. Само за наше тржиште правиће се паштете са укусом меса.

Наша ће земља бити толико успешна, да ће туристи долазити само да нас виде у чуду. Гледаће нас кроз најмодернију жичану ограду ... '

"Хм, да ли је време да ово откривам, или да чекам отварање следећег поглавља у преговорима, кад ће оно двоје преосталих новинара то свакако да ишчачка? Не, не... Ипак ћу то да прецртам, али ћу им открити нешто друго, што ће их сигурно обрадовати."

Пријатељи моји! Да ли сте ви свесни да ће на улазу у нашу земљу стајати табла на којој пише УЛАЗ У ЕУ, а на излазу ће стајати ИЗЛАЗ ИЗ ЕУ? Бићемо најпривилегованији народ у Европи и тај тренутак уопште није тако далеко.

Ја се за све то борим сваког дана, а некада и чешће.
За то живим!

То сањам!

А вама је тешко да ме подржите.
Тешко вам је да мало пораните и дођете да ме нешто питате, а знате да мене можете све питати, јер ја знам све одговоре. Вама је тешко да се пробудите, а ја ноћас нисам ни спавао од узбуђења. Грде ме и мама и тата и бата, и Ксенија пише нешто шифровано на твитеру, али ја не могу другачије! Први сам у историји који у рану зору разговара с грађанима, а нема грађана! Чиме сам вас то лошим задужио да јутр...


- Јесам реко да ме нико не узнемирава! Шта хоћеш?
- Господине председниче Владе, имате посету.
- Мислите, грађани су дошли на разговор?
- Па, могло би се тако рећи, али...
- Нема али! Желим да грађани виде какав сам ја премијер! Најбољи! Уведите их у салу. Долазим за два минута.

... јутрос нисте дошли у хиљадама, већ само у стотинама?
Чекам вас и следеће недеље: петлови, ви и ја, као на слици неког наивног сликара. Чекам вас да заједно закорачимо у ону нашу ливаду са армираном травом и скакутавим прасићима, розикастим, раздраганим.


Ваш премијер
Срдачно

"Е, тако. Мој Ацо, спреман си за мали корак за човека, али велики за премијера. Видиш да те воле. Обожавају те. Ти си њихов идол. Њихов Бог. Они немају другог бога до тебе. Поранили су само да би тебе видели. Ух!"





- Јели бре, ко су ови?
- Студентарија, господине председниче Владе. Студентарија.
- Али ја се са студентима срећем само на Правном, уз безбедоносну проверу сваког лица.
- Знам, покушао сам малопре да вам кажем.
- Па како ћу са студентима да разговарам? Они имају свакакве идеје, а и свашта су у стању да кажу. Можда је требало да спремим нешто о реформи школства?
- Не брините. Враћају се с некакве журке. Видели су светло и отворена врата, па су помислили да је кафана.

Мук.

- Зови хитно Вучићевића на црвени телефон. Таман има времена да стигне код Јоване и Срђана у емисију. Кажи му да су силе хегемонизма и страни плаћеници организовали демонстрације распојасаних студената испред зграде Владе, који не дозвољавају окупљеном грађанству да дође код свог премијера. Нека Гоца измонтира нешто од старих снимака, а Вучићевић нек накити још мало, само немој да каже "Будало, не примај"! Издиктирај му то да запамти до Дедиња. Зови брзо, а ја одо' на она врата!


Нема коментара:

Постави коментар