06.07.2016.

Е, баш лепо да су сви завршили основну школу!

Погледах минимум бодова ученика који су уписали школу у којој радим. 
За четворогодишње профиле просек 63 поена. Таман помислих да се обрадујем, кад ме искуство лупи по ушима. Да је све нормално, имали би вероватно 43. Значи, опет од септембра по десетак ђака у сваком одељењу који од енглеског језика знају штампана слова латинице. Након осам година учења. А онда ћемо се чудом чудити што нам земљу воде људи стручни само за хватање кривина и лов у мутном. Негујемо пролажење на фору, а после се згражавамо.



Шта ли радимо, чему ли се надамо, да ми је знати.
Да ли ће неко поново да размотри ту наметнуту и наређену попустљивост у основној школи? Да ли ће некоме пасти на памет да смањи број ђака у одељењу, смањи обим градива, прецизно пропише механизме оцењивања напретка (и провери њихово спровођење), заиста наћи начина да се ради на остваривању стандарда који су за сада мртво слово на папиру?
Да ли смо стварно учинили услугу основцу који се провукао и уместо заслужене јединице добио бедну климаву двојку? Све што смо му тиме поручили јесте да се може провлачити до краја школовања. Да је једном понављао, можда би схватио да ипак мора мало и да се потруди.


И даље навијам за тестове после шестог разреда након којих школа одређује да ли је ђак за гимназију, стручну школу или занат. Какве жеље ученика и родитеља, какви бакрачи! Општа размаженост на све стране, због које су нам у средњим школама везане руке. Трећина сваког мог одељења не може нимало да прати наставу, а предајем атрактивним четворогодишњим профилима, као што су финансијски и пословни администратори. Ови други осим енглеског језика изучавају и пословни енглески језик као посебан предмет. Ради се о профилу који оспособљава ученика да после стручне школе потпуно "влада" канцеларијом. Мора бити веома писмен, комуникативан, сналажљив, организован. Таквих је у просеку пет у одељењу од 30 ђака.
С друге стране, од мене ће се очекивати да са њима обновим граматику из основне школе (читај: предајем ко да се никада раније срели нису), да ту граматику надоградим сложенијим конструкцијама, да проширим речник онима који не знају сами да формулишу најједноставнију реченицу и да, пре свега, радим на језичким функцијама, финесама, формалном и неформалном језику.

Кад погледам шта је прописано, одмах да вам кажем - ја ћу свој посао моћи коректно да урадим са трећином одељења, трећина ће лебдети негде између, а трећина треба да понавља бар због мог предмета (ту обично дође и математика, јер су то два предмета код којих се свако ново градиво ослања на претходно и где се рупе у знању најскупље плаћају).
И шта ја сада да радим? Да у старту дигнем руке од оних који знају само штампана латинична слова? Да ми отпадну руке од писања неког ИОП-а за сваког од њих? Да ме буде баш брига за оно што је прописано и да их оспособим да кажу да су гладни, жедни, питају колико ово кошта, где је болница? Како да им то оценим кад је опис двојке у Правилнику о оцењивању прављен за ученика који је у основној школи понављао јер није учио, а он добио двојку, па чак и тројку ако му је фалила за успех? Или да их пустим да сви понављају, под условом да ми то прође на већу? Да ли да ми потпишу на почетку првог разреда изјаву да никада неће радити негде где ће им требати и страни језик? Што је најгоре, знам да ће већина радити неки петнаести посао, али неко други је прописао да морају и енглески да уче у школи. Нису ђаци криви. Нисам ни ја.
Да ли да их групишем у неки део учионице и дам им да цртају цветиће и праве паное, док ја радим са ђацима са којима се може радити градиво за средњу школу? Не могу, јер се гнушам прављења паноа за двојку.
Да ли то икога брине у овој држави или да пустимо конференцију за новинаре и чујемо како нам је добро?

Видех негде да колеге предлажу иницијативу да у основним школама недељни фонд за страни језик буде три уместо два часа. На страну то да не можеш повећати фонд једном предмету, а да не смањиш другом. На страну и то да ли је урађена процена да ће трећина часова више донети трећину успеха више (то што то делује логично не мора да значи и да је тачно).

*****

Нема нама бољитка док тетошимо основце, док свако ко упише мора и да заврши, а да онда са нацифраним успехом бира у коју ће школу.

То заиста мора да се промени!

Разумем да су родитељи наши први сарадници и да се од њихових пореза исплаћују наше плате. Међутим, избор средње школе не сме бити само жеља родитеља и њихове деце. То што имају довољно бодова за жељену школу код нас не значи ништа, јер у већини случајева ти бодови не одговарају реалном знању и способностима ученика. И сви то знамо, и нико ништа не чини да се то промени. Родитељ није стручно оспособљен да процени могућности и способности детета. Безмало сваки мисли да је његовом детету место у фудбалској репрезентацији, а оно не уме ни да шутне лопту. Кад се родитељ пита, свако дете треба да буде астронаут, свако је препаметно и талентовано, а није.
Школа је постала радијска емисија "Честитке, поздрави и жеље".
Немам ништа против. Нек вам буде.
Али ми онда не намећите градиво које са већином ђака не могу да обрадим и описе оцена које не могу да поштујем при оцењивању осим ако ћете ми дозволити да сваке године имам по двадесетак поноваца.

О трогодишњим профилима не смем ни да размишљам!
Премијер пљампа о дуалном образовању, а нико му није рекао да скоро да нема ученика који је трогодишњи профил уписао зато што га то занима, већ зато што није могао да упише ништа друго.
За такве бих увела двогодишње средње школе, где би од општеобразовних предмета имали само српски језик, да умеју да се потпишу и прочитају речи ОПАСНО, ОПРЕЗ, ИСКЉУЧИ МАШИНУ У СЛУЧАЈУ ДА ... Мимо српског, правац код мајстора да учиш занат, па ако на крају добијеш мајсторско писмо - добијеш. Ако не, мора неко да ради и на мешалици, мора неко и да чисти улице и носи џакове, а за то ти школа не треба.

У међувремену ћемо се играти школе, исписивати дивне извештаје који везе с мозгом немају и правићемо се да смо данас једно од најнапреднијих друштава у Европи, иако смо били на рубу пропасти
Тако ће писати на папиру, а папир трпи све!

Like
Comment

14 коментара:

  1. Драшко6/7/16 13:10

    Божанствена жено, потписујем!!!
    Одавно нисам прочитао тако добар текст, тако добру анализу!

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман6/7/16 16:35

    Malo je bezobziran i bezobrazano napisan tekst. Slazem se donekle, ima istine, ali istina je da ima i katastrofalnih profesora i svih onih i u rangu nizih, prosto se pitam i ja i mnogi, kako su u opste zavrsili skole! Ili su neznalice, ili su ubedjeni da znaju previse, a pravih kvalitetnih nastavnika je jako malo! Nastavnik koji ce biti i dobar covek i psiholog i kvalitetan predavac i adekvatan i objektivan ocenjivac!!! Za mene je to jedino istina. Ima svega, nisu deca najvise kriva, vec svi u lancu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ко тврди да нема лоших просветних радника?
      Има их таман колико и лоших лекара, судија, полицајаца...
      О суду да је мало квалитетних би се већ могло дискутовати.

      Ко тврди и да су деца крива? Деца су слика својих родитеља и друштва у коме живе.

      Можда да прочитате још једном па ми појасните у ком је делу текст безобзиран.
      Што се безобразлука тиче, то већ не признајем као тему за дискусију.

      Избриши
    2. Анониман6/7/16 23:01

      U skoli rade ljudi svakakvih mentalnih profila i isto tako ko zna na koji nacin zavrsenih fakulteta, srednjih i osnovnih skola. Deca mnogo toga ne znaju, od nekih stvari koje ne nauce kod kuce pa preko skole. Ko je kriv? Pa svi.Mladi zivoti najmanje. Na kraju, ti svakakvi profesori, uvek ih je bilo, daju prolazne ocene iz nekih svojih razloga. I koja je onda tu krivica na deci? Moralna? Bezobziran u smislu da ste Vi zauzeli stav samo gledajuci sebe, i mozda kaznjavajuci tu ne bas pismenu decu. Sve je naravno relativno. A sve se u yivotu moze promeniti uz rad, trud, posvecenost, razumevanje, SVIH NAS. Bilo bi dobro da se u skole uvede cas psihologije, mnogima bi, sigurno bilo od pomoci. Ne cas u smislu da bude uveden kao obavezan, ocenjivacki, vec vise kao vid pozitivnog i potrebnog edukativnog gradiva, gde ce se razgovarati, gde ce deca otkrivati bolji i lepsi deo svoje licnosti, nauciti neke mehanizme prezivljavanja odovog surovog zivota i ljudi!

      Избриши
    3. Е, сад вас већ боље разумем.
      Сложили смо се око тога да у просвети раде и овакви и онакви људи. Радили су и када сам ја ишла у школу, али тада то није била тема за расправу. Раде и у другим професијама, али се ту људи ређе усуђују да коментаришу оно за шта нису стручни. Сви су стручни за фудбал и просвету. За просвету ваљда зато што су и сами ишли у школу. Ја сам, рецимо, имала неке операције, и по тој аналогији бих баш могла да објасним неком хирургу како се оперише.

      У праву сте да има и таквог давања прелазних оцена какво сте ви навели.
      Међутим, оно што можда не знате јесте то да је малтене немогуће закључити јединицу у основној школи (заслужену, објективну, код наставника који је квалитетан), јер постоји милион начина да се она поправи без учешћа наставника у томе.
      даље, нисте свесни ни тога колико деце час проводи гледајући кроз прозор или у неку тачку. Њих одавно не занима ни учење, ни знање. Занима их само да на крају оцена не буде лоша. Зашто? Зато што им родитељи само о оценама причају, а и зато што знање у овој земљи није гаранција ни за посао ни за добру плату. Зато и кажем да су деца слика својих родитеља и целокупног друштвеног амбијента.

      Мислим да је мотивација највећи проблем. Деца је данас често немају. При том знају да ће свакако завршити школу, таман ништа не пипнули.

      Што се тиче психологије, нема препреке ни да данас оду код школског психолога или педагога и поразговарају о својим проблемима. С друге стране, преблагом политиком некажњавања лоших поступака, толерисања свега што ученик у школи ради, у приличној мери је угушена васпитна улога школе.

      И на крају, ја нисам ни научни аналитичар, ни истраживачки новинар. Пишем лични блог и у њему износим личне ставове. Не мислим да при том гледам само себе, али да у формирању мојих ставова кључну улогу имају моја искуства (22 године стажа) то је тачно. Моја искуства нису само лична, већ и искуства колега које познајем, родитеља које познајем, стручне литературе коју читам. Све је то искуство.

      Избриши
    4. Анониман7/7/16 19:49

      Znate li da ima profesora, koji smatraju da ako dete nije zainteresovano ili dobije losu ocenu, tj ni za dvojku ne zna, oni smatraju da su oni delom krivi jer ga ga nisu motivisali i objasnili dovoljno dobro? I svaka im cast! Ima istine. Sustina je da uz pametnog i dobrog predavaca/profesotra dete uz sopstveni trud i zalaganje moze da da vise. Znaci ako je njegova realna ocena znanja trojka, neka bude trojka, tj, ako ima jedva dvojku, sigurno moza da nauci barem za trojku. Razumete?! A i ti sto imaju petice, pitanje je realno koliko su to petice. Svi trebaju imati podjednake sanse. Posebno za zalanje i trud! Drugo, ja ne znam ni jednog bas loseg djaka da je upisao dobru skolu. I koliko to neko kroz svoje osnovno skolovanje moze da nadobija dobre ocene, radi reda? Pa i ako ih ima, sigurna sam da je to bilo za par nekih predmeta. Sad, zasto i to, to ne znam... Dobre skole upisuju dobri djaci, manje ili vise. I znate ono, fakultet ne zavrsava pametan *samo* vec uporan pre svega. Znaci uz rad i trud mnogo toga je dostizno. A da ne pricamo ponaosob o skolskom katastrofalnom sistemu. Malo toga ostane u mladim glavama. I skola nije samo ocenjivanje, to je mnogo vise! Nismo najpametniji narod, daleko smo od toga. Mozemo od pametnijih naroda barem prepisati u uvesti adekvatan sistem skolovanja, pa da nam bude svima bolje. Ucenje ne kao moranje, vec kao zeljai potreba. Znate li koliko roditelja uzima privatne casove svojoj deci, i engleskog j. i drugih predmeta, jos u nizim razredima? Zasto? Pa ima tu svega, ali opet kazem i tvrdim, zbog uzasno losih ucitelja i nastavnika. Sve se nesto vrda, svako ima svoje razoge ali sve je to dalje od sustine. Sve na kraju ide to po grbaci i dzepu roditelja. ,,U jednoj skoli u Čikagu gde đaci, ukoliko neki predmet ne polože, umesto skora dobijaju ocenu “nedovoljan, za sada”. Pružajući učenicima uvid u njihovu trenutnu poziciju na krivi učenja, nagoveštena im je i perspektiva ka pozicijama koje bi mogli da zauzmu. Na taj način, proces ulaganja truda biva pozitivno asociran, te se deca uče da motivaciju crpe iz privremene kategorije “za sada”, umesto da su zarobljeni u predodređenom stanju „sada“. Moglo bi se o ovome do sutra. A vaspitanje je posebna tema.
      Pozdrav, Ivana

      Избриши
    5. Ивана, а да ли ви знате да има ђака који ће вам читаве године враћати празан папир са теста иако тест има део за двојку који се без ичије помоћи код куће научи за пола сата? Да ли знате да има ђака који увек одговоре са "нисам спреман"? Да ли знате да има ђака које мрзи да понесу књигу и свеску, да дођу на час ако је први ујутру?
      Има и оних који када их питаш зашто не пазе на часу кажу "ма мени ће то да објасне на приватном часу". Па онда има и оних које мрзи да дођу на допунску наставу и не дођу никада, а наставник их уредно чека јер једино ту има могућност да се нарочито посвети ђацима који не знају и не разумеју градиво.

      Мислим да посматрате проблем једнострано, са унапред заузете бусије с које треба грдити наставнике и само наставнике.
      Претпостављам да нисте наставник, али сте ипак убеђени да разумете тему о којој говорите.

      Не кажем да ни за шта нисте у праву. Верујте да ти лоши наставници мени сметају више него вама, јер бацају љагу на све наставнике који свој посао раде коректно, а њих је више.

      И на крају, сматрачла бих да је проблем у мени када бих у одељењу имала половину јединица.
      Док се броје на прсте једне руке, држим да је и до ученика, њихове незаинтересованости, чињенице да не цене знање и да их не занима да га стекну. Моји ђаци имају између 15 и 19 година. Довољно су велики да треба да пронађу унутрашњу мотивацију.

      Избриши
    6. Анониман8/7/16 12:52

      Daleko od toga da sam kivna na nastavnike. Oni su ipak gulili stolucu da bi bili to sto jesu i tu gde jesu, a deca imaju da uce prilicno, ako imaju slicne ambicije. Odrastatanje je bolno i zivot je kako kome, takav kakav jeste. Od sjaja do ocaja. Opet kazem, najzalije mi je te dece, koja zivotare i provlace se kroz zivot gledajuci najcesce besmisao, porodicne drame i tragedije, uzaludno gubeci vreme na gluposti. Nije vama lako, nije nikome u tom lancu, svi bi sve hteli a mnogi malo pruze...Losi roditelji, uglavnom losa i deca i tako iz generacije u generaciju, u krug...Ne znam odakle promene najbolje krece. Iz kuce dobrim delom sigurno. Vama svakako srecan i odmoran raspust i manje nerviranja od septembra :) Ivana

      Избриши
  3. Потпуно се слажем са делом: " И даље навијам за тестове после шестог разреда након којих школа одређује да ли је ђак за гимназију, стручну школу или занат." Заиста је шести разред крајњи тренутак да се прекине са силовањем оних којима питање: „А шта ће то мени у животу?", не силази са усана.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Заиста мислим да би то било најобјективније и најисплативије.
      Овако имамо на десетине генерација које су уписале неку школу јер су родитељи тако желели, или школу за коју једноставно нису способни.
      Немамо сви плаве очи, нисмо два метра високи, па зашто бисмо морали сви да будемо за озбиљне школе?

      Избриши
  4. Анониман6/7/16 21:23

    Svaka Vam čast! Sve što ste rekli je itekako tačno! Radim u osnovnoj školi kao nastavnik matematike i ne mogu Vam opisati koliko je tačno da su rezultati na kraju osnovnog obrazovanja i vaspitanja NEREALNI!
    A ovo što ste rekli za roditelje je živa istina. Ako detetu ne date adekvatnu ocenu (a pod adekvatnom ocenom se podrazumeva ocena za koju roditelj smatra da njegovo dete treba da dobije), onda ste na meti tih roditelja - obično ne znate da radite svoj posao, kao nastavnik ste krivi što ga/nju niste to naučili, dajete preteške zadatke i sl.
    Baš čudno kako svi oni znaju da rade naš posao a skoro niko od njih nije zaposlen u prosveti. Izgleda da u svakom roditelju leži skriveni talenat za nastavnika. Još da nešto u stilu Zvezda Granda iliti Pinka (ko šta više voli) napravimo takmičenje za izbor najboljih nastavnika amatera i slika pravog stanja prosvete u našoj državi može da bude kompletna :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Родитељи имају права да буду субјективни, а друштво мора да направи механизам који ће ту субјективност неутралисати за добробит детета.

      Избриши
  5. Анониман17/7/16 16:45

    Родитељи смо ученице 5-3 ОШ Светозар Милетић у Земуну. Четири године ОБАВЕЗНОГ школовања протекле су без и једног проблема захваљујући учитељу Златку, ЧОВЕКУ који је био
    принуђен да ради са 38 ученика (малтене 30% већи број од максимално законом дозвољеног).

    На самом почетку петог разреда деци је из математике подељен ИНИЦИЈАЛНИ ТЕСТ са укупним бројем задатака који су успела да реше само 3-4 психофизички зрелија ученика. Следи тиранија. Огледа се у искључивом начину оцењивања- задавањем контролних и писмених задатака. Резултати одељења- катастрофа. Зашто? Не ради се о школском програму за предмет. Неадекватан, превелики број задатака задатака, недовољно време и недовољан простор за рад. Почиње подела минуса (три минуса- јединица) Након задатог контролног који је садржао 22 задатка одлазим код наставнице математике Милијане Ковачевић. Ту сазнајем да она ради за исту плату као њене колеге у школама где одељења имају двадесетак ђака, да њу интересују само ученици који 1о минута пре звона предају своје задатке, да не уважава примедбе детета о превеликом број задатака на недовољном простору за рад... Обратио сам се психологу, педагогу и напокон директору Мосуровићу. Редом говоре- не разумемо се у математику. Из разговора произлази да су сматрали да се ради о сујетним родитељима. Обратио сам се Школској управи Београд. Одмах ми је речено да су они "без људи, без адекватног простора, без адекватне опреме, да узрок лежи у кабинету". Упозоравају ме да моје обраћање Школској управи неће моћи у скорије време да се реши...Добијам број телефона помоћника министра Жељане Радојичић. Контактирам њену сарадницу, кажем шта и где ми је речено. Школска управа ангажује (зато што га сама нема) просветног саветника за математику У СРЕДЊОЈ ШКОЛИ.
    Саветница врши ванредан надзор и бави се атмосфером на часу и бирократским питањима, док о проблему- броју задатака, потребном времену и адекватном простору за рад- НИ РЕЧИ. Предлажу мере- да школа убудуће уписује законом дозвољен број ученика и да се оцењивање прилагоди резултатима иницијалних тестова.

    На родитељком састанку директор бива упознат са проблемима по психу ученика проистеклих из начина оцењивања наставнице Ковачевић (страхови, грижење ноктију, проблеми са спавањем...). Мајка једну ученицу исписује из школе због математике...

    Ангажовао сам са судског списка судских вештака доктора математичких наука која је сачинила налаз са мишљењем- да је одељење у 70% случајева оштећено задавањем неадекватног (превеликог) броја задатака, на неадекватном простору за рад. Све то предајем Школској управи која и даље ћути.

    Просветна инспекција Београда је ТРИ ПУТА враћала предмет Школској управи. Речено ми је отворено- њихов врућ кромпир нека сами решавају.

    Осокољена аутистичним системом наставница Ковачевић је до краја школске године вршила насиље над психом ученика на исти начин- задавањем превеликог броја задатака за које је унапред знала да 90% одељења неће моћи да показе постигнуче.
    Финале је забршни тест у којем је уз снижавање критерија за 1о поена одељење имало катастрофалан резултат.

    Током целе школске године просек одељења се вртео око 3,15.

    Приликом поделе сведочанстава 23. јуна 2о16. разредна старешина БИљана Швабић објављује-
    успех одељења, 1 добар, 6 врло добрих и 29 одличних, од тога 18 са оцениом пет-нула.
    Затим се обраћа мени и каже "да се борила и за моје дете, али да није успела из разлога познатих присутном тати". Моје дете је једино у школи са просеком 4,92, једино дете којем
    одељењско веће није поклонило оцену 5 из математике (што је учињено за најмање 9-торо).

    Драги родитељи, драги просветни радници- сада знамо да се иза свега крије велики бизнис-
    када се сабере ђачки динар 700,оо динара у првом полугодиштзу, 700,оо динара у другом полугодишту, када се додају провизије од продатих уџбеника преко школе од цца 3о%, када се саберу дневнице за екскурзије, када се саберу плаћени приватни часови итд. итд све је јасно. Насиље над психом ученика најперфиднијег облика НИКО не искорењује.

    ОдговориИзбриши