22.10.2016.

Да нам децу не би јели скакавци - РОДИТЕЉИ

(Текст јесте дуг, али и детињство траје)



Родитељи, окружење, школа.
То су три главна фактора која од детета праве оно што јесте.
Ако је дете сјајно, ту тражимо узроке.
Ако дете није како треба, опет ту тражимо разлоге.

Све креће од породице и то је ваљда свима јасно.
Онима који су тек постали родитељи препоручујем да на интернету пронађу текстове и видео записе у којима о васпитању и улози породице говоре Милица Новковић и др Ранко Рајовић. Ја за боље на српском језику не знам.


Како нисам дечији психолог, могу само да пишем о свом личном искуству и ономе што сам научила из литературе и кроз разговоре са људима паметнијим и стручнијим од мене. На факултету сам изучавала развојну психологију, педагогију, методику наставе, али су то дисциплине које ми помажу у раду са ђацима.

Међутим, најважнији рад је онај са децом до поласка у школу. Тада се стиче сириште за цео живот. Тада се успоставља координатни систем кроз који ће се дете кретати и када одрасте. Оно што тада усвоји као модел, тешко се касније исправља. Имајте то на уму.

Оно што могу да закључим код својих ђака, јесте да долазе или из породица у којима су деца из неког разлога занемарена, или презаштићена. Чини ми се да је најмање оних из "златне средине".


ЗАНЕМАРЕНА ДЕЦА

Ако изузмемо дисфункцоналне породице, у којима нешто озбиљно не штима, и којима морају да се баве центри за социјални рад (они исти који имају забрану запошљавања нових радника, а број породица којима је њихова помоћ потребна је све већи), деца су занемарена и из других разлога. Родитељи су им у сталном грчу. Не знају да ли ће сутра остати без посла, не знају да ли ће им сутра искључити струју или воду због неплаћених рачуна. Осећају се неуспешно и неостварено. Дају све од себе, раде десет сати дневно (без плаћања прековременог рада), честити су и вредни људи. На крају месеца добију минималац, а често морају део да врате послодавцу да би им уплатио доприносе. Или да се правимо блесави и да тврдимо да тога нема? Минимална загарантована зарада је бесмислена ако од ње не можете да подмирите основне потребе своје породице, да живите скромно, али да не будете гладни, или у страху од болести јер немате пара за лечење, или у распаднутим ципелама. Нажалост, огроман је број породица које живе баш тако. У њима су родитељи нервозни, туробни, тужни и несрећни. Тешко је да у таквој породици расте срећно дете. Није немогуће, али је тешко. Тим родитељима не могу да замерим ништа. Нељудски би било да им се реч каже.




МНОГО ВЕЋИ ПРОБЛЕМ ПРЕДСТАВЉАЈУ ПОРОДИЦЕ У КОЈИМА СУ ДЕЦА ПРЕЗАШТИЋЕНА






Што је најзанимљивије, ти родитељи живе у убеђењу да се највише жртвују и да раде оно што је у најбољем интересу њихове деце. Сматрају да је једна од основних улога родитеља да штити своје дете. То је тачно, али је начин најчешће погрешан.

Где све родитељи греше?





Прво, док су деца сасвим мала, престаните да их штитите од разбијања колена. Деца морају да трче, да скачу, да се преврћу и окрећу. То им се "само тражи", зато што је природа тако удесила. Тако им се развија осећај за равнотежу, спретност, али и мозак. Ако падну, устаће. Ако разбију колена, проћи ће. Ускраћујете им озбиљно важан део развоја (не само физичког) ако им не дозволите физичку активност тог типа, која реално није нимало ризична. Ставите му јастуке на под, ако вас баш толико брине скакање с кревета.




Друго, деца морају да се уче реду одмалена. Ако пристанете на то да неће да једе шаргарепу, не воли купус, мрзи грашак и слично, сами сте криви. Објасните детету да се воле родитељи, деке, баке, тетке, другари, док се храна једе да бисмо били здрави, а не због љубави. Ако неће да руча, пустите га, али му реците да до вечере нема ништа. Ако је пре пола сата јело смоки, а пре тога чоколаду, немојте се чудити што неће да једе супу. Већ је сито.

Треће, одвојите простор где може да разбаца играчке. Након игре његово је да играчке сакупи, није ваше. Обезбедите му ниске полице или обичне кутије које су му лако доступне. Објасните му да ви имате својих обавеза у кући, а да оно мора да поспреми играчке само. Ако то не уради, склоните му играчке. Када их сутра затражи, реците му да сте их некоме однели јер сте мислили да му не требају, чим их је онако разбацане оставило. Ово хоће да упали!

Не дајте детету да манипулише вама. Када вам дете плаче, срце вам се цепа и то је нормално. Ако га ништа не боли, није уплашено или тужно, само га нежно загрлите и питајте шта није у реду. Ако није у реду то што му не дате да маказама сече завесе, или да просипа воду по столу, баца ствари по кући и слично, реците му да може да плаче колико год хоће, али му свакако поновите да вам је жао и да то што је наумило ипак не може да ради. Ако једном попустите и након "не може" због плача пређете на "може", сами сте криви. Следећи пут ће да плаче још гласније. После ће да вам се попне на главу и нећете му моћи ништа.

Доследност је изузетно важна. Не може једном да може сок из фрижидера, а други пут да не може. Колико год да вам се чини да ће се дете наљутити, изненадићете се када будете увидели да деца воле јасна правила. Подразумева се да се дечја љубав не сме куповати, и да оно што не може код маме, не сме да може ни код тате, баке, деке. У породици мора да постоји договор око таквих ствари.

Уместо кратког "не може", неупоредиво је боље "не може зато што...". И вама је нешто прихватљивије када вам се лепо објасни, зар не?

Дете које има много играчака најчешће не уме да се игра. Скупа играчка није нужно и добра за ваше дете. Није битна цена. Битно је да нема ситних делова, оштрих делова, и да је направљена од доброг материјала. Купите му ауто на даљинско навођење од 50 евра, па га после грдите што га је поломило првог дана. Дете не зна и не треба да зна да је играчка скупа. То је важније вама него њему. Играчка мора да буде таква да са њом може нешто занимљиво да се ради: да се убацују предмети кроз отворе, да се слаже, да се склапа и расклапа, затвара и отвара. Празна кутија креме може одлично да се затвара и отвара. Подметачи за чаше могу да се ређају, а могу и да се котрљају. Картонски ваљак из тоалет папира може да се лепи, обликује, боји. Кашика је згодна да се у њој нешто носи по кући, а да не испадне. Од пластичних чаша може да се прави кула. Може нешто да се пресипа из чаше у чашу (не мора течност).

Када видите да вам се дете у неком ћошку заиграло, да прича само са собом и потпуно је искључило околни свет (нарочито ако при том исплази језик), не прекидајте га никако! Може да руча и кроз пола сата. Такви моменти су много важни.

Ако вас дете нешто пита, одговорите му. Нека сачекају и судови, и пегла, утакмица, серија. Одговорите му тако да га охрабрите на следеће питање, а не да га откачите. Знам, то уме да буде веома заморно, али другачије не може. Подстичите му радозналост, развијајте речник и логичко размишљање.

Дете васпитавајте примером. Ако желите да заволи књигу, мора некада да вас види како читате. Ако му понављате да су слаткиши нездрави и да је боље да једе воће, немојте их ни ви стално јести. Не чините пред њим ништа што не желите да сутра и оно чини, и обратно - покажите му примером оно што желите да и оно ради. Ту спада и изволи, хвала, молим, добро јутро, довиђења. То се носи из куће.

Хвалите своје дете. Похвалите га када нешто уради с пуно труда, без обзира на то колико је било успешно. Градите му самопоуздање и самопоштовање.

Дозволите детету да што чешће одлучује, наравно, о стварима о којима шта год да одлучи биће добро. Стварајте такве ситуације сами. Дете које доноси одлуке расте у одговорно и самостално дете. Стављате му до знања да имате поверења у њега. Поверење ствара одговорност код детета.

Не везујте пертле петогодишњаку. Пустите дете од четири године да само донесе тањир до судопере после ручка. Не скачите сваки пут кад тражи воду, јабуку, јастук. Не умотавајте га ви у шал и не стављајте му ви капу. То може само и са три године. Навикавајте га на неке ситне обавезе по кући. Похвалите га када их обави.

Не радите све уместо њега, већ му будите подршка да самостално ради оно што може. Не желите да сутра свом четрдесетогодишњем детету говорите да се упаше и стави шал, и то пред његовом рођеном децом.

Водите дете у вртић. Вртић не служи за чување деце, тако да то што има ко да га чува код куће уопште није битно. Детету су потребна друга деца.
Ако не штитите дете од свега и свачега у школу ће поћи као дете које зна шта су обавезе, самостално је, уме да фокусира пажњу, уме да поштује туђе жеље и обавезе, не мисли да све мора онако како оно хоће, није размажено, има изграђено самопоштовање. 

Све су то предуслови за доброг ђака.

Међутим, ту се посао не завршава.
Сада крећу нове околности.



ШКОЛСКИ УЗРАСТ


Не мешајте се учитељима у посао. Тачно је да ви најбоље познајете своје дете, али не знате посао учитеља боље од њих. Тачка. Чак и ако се вама из било ког разлога не допада учитељ, то не значи да та особа не ради свој посао како треба. Сарађујте са учитељима. Не тражите специјалан третман за своје дете. Сва су деца "специјална". Уколико уочите неки озбиљан проблем, поразговарајте насамо с учитељем и, ако треба, педагогом или психологом у школи. Нећете да растете у очима свог детета ако код куће причате да боље од учитеља знате и српски и математику. Ви сте у очима свог детета већ велики из неких других разлога. Важно је да и учитељ буде "велики". Не због учитеља, већ због детета. Не омаловажавајте пред децом оне који их уче. То није добро због деце. Важно је да то разумете.

Проверите са дететом да ли му после школе више одговора да обавезе (домаће задатке, учење, читање лектире, завршавање неког рада који није завршило у школи и слично) обави чим дође из школе, или након што се одмори неколико сати. Ту нема правила. Деца се разликују. Дозволите му да одабере место које њему одговара за учење. Ни ту нема правила. Неко воли у миру и тишини своје собе, за својим радним столом; некоме више одговара за трпезаријским столом, док се около нешто дешава.

Домаћи задатак је задатак по мери детета. То није задатак за вас. Не мислите ваљда стварно да ми не разликујемо литерарни састав, цртеж или направљени предмет који је урадило дете, од оног који сте урадили ви уместо детета? Верујте да знамо сваки пут. Чему онда то? Има деце којој не треба скоро никаква помоћ. Има деце којој је помоћ потребна. У реду је да помогнете свом детету, али како?



Ако ваше дете треба да напише састав, преприча причу, одговори на питање, потражи информације у тексту, реши задатке, не прихватајте из прве одговор "ја то не знам". Реците му да још једном прочита оно што је на часу писало у свесци, или лекцију из књиге. Ако треба, поразговарајте мало са њим о тој конкретној теми. Онда му реците да уради задатак само, а ви га на крају прегледајте. Ако сте уочили грешке, реците му да има шест грешака, на пример, па нека проба само да их нађе. Оне које не нађе ви подвуците, па му реците да проба да их исправи. Ако у томе не буде сасвим успешно, нека опет ишчита лекцију и оно из школске свеске. Ако и даље не иде, покушајте да му објасните, а не да урадите уместо њега, па нека поново проба само. У пецању се то зове замарање. И неће сваки пут бити тако. Укапираће дете ускоро да му се не исплати да се извлачи, јер ви нећете написати задатак уместо њега. Укапираће и да му оваква процедура одузима много времена, па ће почети мало више да се труди и да са бољом концентрацијом ради тај домаћи, али и да пажљивије прати наставу. Потрајаће неко време у почетку, а онда ће се дете осамосталити. И не седите поред њега с гумицом у руци док ради домаћи. Обавите своје, па се склоните од стола. Не скачите за сваку грешку. Грешке су саставни део учења.

Даље, то што је ваше дете код куће мирно као бубица није никакав аргумент када вам у школи кажу да вам је дете претерано немирно, чак и агресивно. То је честа појава. Не лажу вас у школи. Важи и обратно - ви знате да вам је дете немирно као бува, а у школи га хвале као изузетно мирно. Опет, не лажу вас у школи.

Ваншколске активности јесу важне, али имајте меру!
Прво, бирајте их према интересовању детета, а не према својим интересовањима или трендовима. Дете не треба да иде и на спорт, и на језике, и у школице овог и оног, на сва такмичења и још на понеки курс. Ви можда мислите да је у његовом интересу да му време буде стално испуњено организованим активностима, на које ћете га по читав дан развозити, али грешите. Дете мора да има слободно време. Мора да буде дете, а не програмирана машина. У реду је и да му је понекад досадно. Ако му је довољно често и довољно дуго досадно, мораће да се потруди да и само нешто осмисли. Најдрагоценија му је спонтана игра с другарима, по могућству напољу. Нека се пење на дрво, нека скаче са степеника, нека измисли неку игру с лоптом, нека имитирају у том тренутку популарне дечје јунаке. Пустите их мало на миру.



Будите објективни у очекивањима. Ако детету ни мајка ни отац нису били најбољи ђаци у школи, с којим правом очекују да њихво дете то буде. Оно носи гене својих родитеља и предака. Нека не забушава, нека му не буде свеједно, нека буде најбоље што оно може да буде. То је важније него да буде најбољи ђак у разреду. Ако вас нису никада бирали у школске тимове, не очекујте да вам дете буде најбољи фудбалер. Ако већ иде на неки спорт, нека буде срећно на тренингу. Не подстичите му по сваку цену такмичарски дух, не тражите од њега достигнућа која не може да оствари. Нека потроши енергију, нека се исправно физички развија и нека буде срећно, а не разочарано у себе зато што није испунило ваша очекивања.

Магија приватних часова је веома актуелна тема. Чујем да се чак и деца у млађим разредима основне школе шаљу на приватне часове код других учитеља. То је медвеђа услуга детету. Ако вам је дете било дуго болесно па је одсуствовало са наставе, приватни часови су оправдани. Ако га спремате за неки "виши циљ" (хоћете да се сутра школује у иностранству па му треба другачији програм од нашег), приватни часови су оправдани. У осталим случајевима размислите да ли се ради о једној од следећих ситуација: ваше дете на часу скоро никада не прати наставу. Гледа кроз прозор, црта нешто по свесци, прича с другом, забавља друштво. Није га брига јер зна да ћете му платити приватне часове. Ваше дете прати наставу и што се оцена тиче постиже неки свој максимум. Ви желите да по сваку цену има више оцене. Ви сматрате да је наставни план преопширан и ви процењујете да мора на приватне часове. Ви немате времена (жеље, знања) да радите мало с дететом код куће. Ви нисте створили детету радне навике и од првог дана сте седели с њим све време док ради домаћи, преслишавали га, гледали му у оловку сваког тренутка, па дете сада уме да учи само један-на-један. Већина ваших пријатеља шаље децу на приватне часове и себе сматра веома успешним због тога.

Е сад, будите искрени, па ако се препознате у некој од набројаних категорија, не чините детету медвеђу услугу, већ му реците да мора да пази на часу и да активно учествује у раду. Знам многе ђаке који ређају петице јер су на часу максимално посвећени ономе што се тамо учи.

Уколико се, пак, ради о томе да вашем детету предаје неко ко је залутао у просвету (за ту етикету није довољно ваше мишљење, већ мишљење огромне већине родитеља и ђака) пишите петиције, идите сви заједно код директора, захтевајте да се нешто учини по том питању.

Интернет је у последње време дежурни кривац за све. Ту се губи време, криви кичма, вребају опасности, дете живи у нереалном свету. Све је то тачно, а и није. Ми нисмо расли уз интернет, па мислимо да нам је детињство због тога било много боље. Грешимо. Наши родитељи нису расли уз телевизор, па мисле да им је детињство било много боље. Греше. Њихови родитељи нису расли уз тоалет у кући, па мисле... А ништа од тога не може да се узме здраво за готово. Не можете детету да укинете интернет! Оно је дете 21. века и интернет је саставни део његовог живота, баш колико и лопта и ластиш. Ви се потрудите само да буде и лопте и ластиша. Интернет је ризница дивних ствари - информација, туторијала, дружења са онима који нам нису близу, игрица (зашто да не?!), музике, књига, филмова... То не смете да забраните детету. С друге стране, треба да му ограничите време које проводи на интернету, као и активности. Уколико нисте вични, позовите некога ко јесте да ограничи приступ непожељним садржајима на уређају које дете користи, а на остале поставите шифру. Док дете не постане тинејџер, нека на интернету борави у дневној соби, када сте и ви ту. Објасните му које опасности вребају и како да их се клони. А онда га пустите да ужива у благодетима доба у којем одраста. Не заборавите и на ону лопту или ластиш. Мера је најважнија!

И на крају, не купујте поклоне за добар успех!
Ако ћете детету купити бицикл, урадите то пре или после краја школске године, зато што је бицикл дивна ствар, вожња је здрава рекреација и дете ће у њој уживати. Добре оцене је стекло зато што је ђак, зато што се трудило, зато што је знање важно.

Ето, ја сам толико знала да вас посаветујем, а за нешто више од тога потражите неког стручнијег. Доћи ће на ред и текст о друштвеном амбијенту и школи.
У међувремену, срећно!


Правила преузимања овог текста



13 коментара:

  1. Ovo je takoreci pritucnik za roditelje! Apsòlutno se slazem sa svim napisanim.

    ОдговориИзбриши
  2. Slažem se sa Vama, uglavnom.
    Ne bih se složila oko toga da deca roditelja koji su bili lošiji djaci ne mogu da budu mnogo bolja-mogu, a znaju da budu čak i izvanredna. Ali to već kao prosvetni radnik znate, pa ste ovo spomenuli više u kontekstu očekivanja. Znači, ne bih se složila oko biološke predispozicije ("...ono nosi gene svojih roditelja..."), jer zaista ne mora da znači. Imate slučajeve vrlo inteligentnih i uspešnih roditelja, a dete prosečno...i obrnuto.
    Što se tiče modela, i knjiga i čitanja kao primera-uhhh! moram glasno da uzdahnem...kupovala i čitala svake (ali svake!) večeri pred spavanje, vodila na svaki (ali svaki!) Sajam knjiga i davala mogućnost samostalnog izbora, na koricama svake knjige smo zajedno pisali kada je, gde i zašto kupljena, za rodjendane drugara forsirala (i danas forsiram) kupovinu knjiga, imam kartice sa popustima većih izdavačkih kuća, a mesečno sebi kupim obavezno bar dve knjige i čitam pred spavanje, na odmor ne polazim bez knjige...imam više knjiga u kući nego neka omanja biblioteka! A deca? Svaka knjiga za lektiru po kojoj je snimljen neki film (Tom Sojer, Pop Ćira i pop Spira...)-je odgledana. Sve što može da se VIDI u trajanju od dva sata je njima bolja varijanta nego listanje i čitanje par dana. Ne kažem da uopšte ne čitaju. Čitaju. Ali retko, naročito u odnosu na to što imaju "model" u kući.
    Generalno posmatrano, jeste Vi u pravu, ali izuzetaka na sve strane. Koliko hoćete.
    Bitno je da se trudimo...
    Hvala na još jednom lepom tekstu!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Милена, хвала што сте поделили своје искуство.

      Наравно да не постоји чаробни рецепт и да све из текста треба схватити као препоруке. Нека урадимо шта је до нас. Што се читања тиче, и мени је веома занимљиво то што се Том Сојер скоро нимало не свиђа млађим генерацијама, док смо га ми читали по неколико пута. А опет, ако је мени био у лектири пре отприлике 35 година, и у лектири је данас, то може да говори и о незаинтересованости надлежних да озбиљно претресу лектиру и узму у обзир да се догодило тих 35 година у међувремену. Хари Потер такође има и догодовштине, и борбу добра и зла, племенитост и помагање пријатељима, а данашњим генерацијама је неупоредиво блискији. Попо Ћира и Поп Спира су им тек незанимљиви, као и Ана Карењина, а о Тихом Дону да и не говорим. За разлику од њих, Достојевски је и даље популаран међу гимназијалцима, Кафка и Орвел такође. У међувремену се појавило много сјајних писаца који пишу квалитетну књижевност, на данашњим ђацима занимљив начин. Мислим да је велики проблем у окошталости система и неспремности на праћење промена које се убрзано дешавају око нас.

      А генетика? Више је служила као опомена родитељима са нереалним очекивањима. Постоје формуле по којима се израчунава проценат вероватноће да ће се доминантне особине родитеља јавити код детета, при чему се успех у школи вероватно не предвиђа. Он зависи од многобројних фактора.

      Опет, као што сте написали - битно је да се трудимо.

      Избриши
    2. Као власник Блога Вам саветујем да допустите да се коментари одмах објављују.
      Нисам до сада имао лоше искуство, људи су обично пристојни и конструктивни
      Неки не воле да им се коментар не појави одмах, сматрају да ће бити цензурисани.

      Избриши
    3. Хвала на савету, али ако сам овако ставила подешавања, вероватно имам своје разлоге.

      Избриши
    4. Све је у реду, то је био само предлог.
      Схватио сам ваше разлоге, мало касније, упалила ми је сијалица!

      Избриши
  3. Сваки савет је добар мада се све дешава тако да правила нема.
    Сваки клинац је прича за себе.
    Као родитељ два, сада већ одрасла момка, то могу са правом да кажем.
    Свачега је ту било током њиховог одрастања и школовања.
    И добрих и лоших ствари.
    Углавном сада могу да кажем да сам успео, више моја супруга него ја. Она је та која је бдила над њима и претурила преко својих леђа све недаће.
    То су сада одрасли људи, запослени и могу рећи успешни у својим занимањима који су отишли својим путем, самостални, способни.
    И то је оно најлепше, виђамо се скоро свакодневно али на крају они одлазе своме гнезду које полако свијају.
    Е, ту ми неки моји пријатељи највише завиде јер њихови немају намеру да се помере и да било шта ураде са својим животима.
    Зато то сматрам највећим успехом моје супруге и мене.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. У томе и јесте ствар. Све што радимо јесте припрема да их једног дана спокојно пустимо да оду од нас. Нећемо бити спокојни (или неће ни отићи од нас) ако их стално третирамо као несамосталне и неспособне да било шта ураде без наше помоћи.

      Избриши
  4. Vrlo temeljno i životno. Puno dobrih saveta. Sad malo iščitavam Vaše postove i baš mi se dopadaju.

    ОдговориИзбриши
  5. Vi ste divni Don Kihot! Svako dobro.

    ОдговориИзбриши