15.12.2016.

Када држава тетоши силеџије




ПО ПРВИ ПУТ У НОВИЈОЈ ИСТОРИЈИ СРБИЈЕ:

Ученик је из опкладе ошамарио професорку, истог дана се исписао из те школе, па је брзо примљен у нову школу.

Деца од 12 година запалила су два бескућника. Један није преживео.
 Недавно смо гледали снимак девојчице из Шапца у коме објашњава шта би све урадила некој другарици.
Избоденима и претученима по школским двориштима више се и не зна број.
 Чујем да се и у вртићу договарају да некога измлате данас.
Сећате се пребијања Раше Попова?

С друге стране, моје колеге остају без лиценце за рад у веома сумњивим и до краја неразјашњеним околностима, чистом бахатошћу директора, а пре завршених судских процеса.
Ништа лакше него оставити човека без посла.
Ништа лакше него имати разумевања за насилничко понашање деце.


ЧЕМУ ЛИ СЕ НАДАМО?



Рекла бих да у овом тренутку држава плаћа данак за либералне законе које је претходних година тако олако уводила. Одузела је родитељима право да васпитавају децу, одузела је наставницима право да васпитавају ђаке. Сва права су се преко ноћи преселила на страну деце, упоредо са минимизирањем обавеза.

Сада се питам какав још новински наслов чекамо да би ова држава уопште увидела да имамо огроман проблем, а онда почела и да га решава. Шта више чекамо?

Докле ће нам друштво уређивати невладине организације са буџетима о којима образовање може само да сања? Хоћемо ли већ једном да узмемо ствари у своје руке, дефинишемо какво друштво желимо, какву будућност својој деци хоћемо да изградимо? Када ћемо да окупимо умне људе које ће финасирати Србија а не стране владе, па да њима поверимо тај озбиљан задатак да поставе законе који су у нашем интересу, уместо у ко зна чијем?

Од 2001. године све сегменте реформе образовања финансирају странци.
Све што је ново уедено, уведено је њиховим парама, по њиховој жељи.
Да ли је могуће да је нама важније да страним фабрикантима дајемо десетине хиљада евра по радном месту, него да својим парама реформишемо образовање? Изгледа да није проблем у новцу, већ у његовој расподели.


ПО КАКВИМ ПРАВИЛИМА РАДЕ НАСТАВНИЦИ?

Да илуструјем онима који не знају по каквим правилима данас раде српске школе:
Ако се утврди да ученик вербално и физички злоставља вршњаке и изнуђује новац од њих, да ли знате шта следи? Моментално бива искључен из школе? Родитељи му се позивају на одговорност?
Наравно да не. То је за нормалне државе.
Код нас се покреће дисциплински поступак.
Сазивају се тимови, комисије, појачава надзор, разговара с родитељима и води триста записника јер је најважније да се испоштује процедура. Процедура траје месецима. Ко ће бити крив ако неко дете настрада од младог насилника током тих месеци? Школа, наравно.

Да илуструјем још једном:
Један од радних задатака наставника је да дежура у школи. То значи да треба да обилази ходнике, степеништа, спратове, мало да изађе испред школе, мало иза школе. Ако наиђе на сцену у којој је један ученик физички напао другог, може да реагује само гласом и да позове полицију. Не сме да приђе и да их физички раздвоји, чак и ако је довољно снажан за то, а често није. Не сме, јер је забрањен физички контакт са ученицима. Због тога може да остане без посла. Тако кажу данашњи српски закони.
Да не говорим о томе што га ученик кога опомене може испсовати, гађати га нечим кад му окрене леђа, "случајно" у пролазу гурнути, јер знате, ми не дежурамо само ђацима којима предајемо. Има и ђака које не познајемо, нарочито ако је школа мало већа.

А онда ће неинформисана и неука јавност сложно да устане и крене дрвљем и камењем по просветним радницима!

Тврдим да данашњи образовни систем својим законима охрабрује малолетничку делинквенцију. Подржавам најаву Министарства да ће се то променити, и истовремену изражавам сумњу да ће до промена доћи, јер сваког тренутка може да засвира оркестар невладиних организација који тобож о правима деце брине боље и паметније од свих нас који са њима свакодневно радимо.


СИЛЕЏИЈСКА ДРЖАВА

Не знам само шта ћемо са силеџијством које промовише држава, почев од оног силеџије који урла на конференцијама за новинаре, преко оног силеџије који води један скупштински одбор, до оног силеџије који је прегазио девојку али је тата средио да не буде крив, па све до силеџије који је са татине телевизије у породичним терминима препричавао своје криминалне догодовштине. Силеџије расту гледајући у одрасле силеџије. Премијер каже гласно да држава нема снаге да се обрачуна с хулиганима. Ова држава тетоши силеџије свих узраста!

И на крају, да се разумемо - иза сваког детета које је способно и спремно да се понаша као злочинац, стоји породица која је такво дете одгајила. Не рађа се дете такво да пожели да запали човека. Оно такво постаје. Где је ту држава да одреагује? Где је оснаживање центара за социјални рад? Шта ради онај "шврћан" задужен за тај ресор, осим што ниже заљубљене хвалоспеве врховном силеџији? Отвара лифтове по старачким домовима? Зашто толико људи спава по хаусторима и на улици? Шта траже дванаестогодишњаци на улици у четири ујутру? Тада деца нису државна брига, а ако их родитељи лупе по задњици јесу?

Ова земља треба да се стиди што је дозволила да до овога дођемо!
Треба да се стиде и родитељи, нарочито они који мисле да је куповина најскупљих патика и мобилних телефона брига о деци, а да никада нису сели и са својом децом сатима озбиљно разговарали.
Нека се стиде и медији, који уредно на насловне стране стављају најбруталније злочине и највећи медијски простор дају најгорима међу нама.
Треба да се стидимо и ми, просветни радници, који нисмо никада устали против ових малоумних прописа по којима морамо да радимо.

7 коментара:

  1. Sjajan tekst Bobo! Samo na žalost niko od onih koji treba da reaguju ne reaguje. Samo prosvetni radnici sebe i svoje probleme razumeju.Sada su nam poslali upitnik da damo predlog o izmenama i dopunama Zakona ali samo tri člana najviše. Eto prilike barem da im kažemo šta treba menjati i ako će se oni na naše predloge samo nasmejati. Da nam daju status službenog lica neće nikada a to je bio moj prvi predlog. Zatim krivična i materijalna odgovornst za roditelje čije dete napravi teži prekršaj i promena člana koji kaže da je potrebna saglasnost roditelja da se učenk prebaci u drugu školu na bez saglasnosti roditelja. Ovo su bili samo neki od mojih predloga na sednici veća. Znam ja unapred da od toga nema ništa i verujem da naše predloge neće niko ni pogledati al rekoh kad su nam već dali mogućnost hajde da se dopisujemo sa njima pa makar bilo i uzaludno.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Код мене то Наставничко веће није ни одржано.

      Избриши
  2. Za vreme mog školovanja bilo je i kreda u glavu i čupanje za uši. Ne kažem da tako treba ali niko od nas nije nikog zapalio ili ubio. Nije bilo organizovanih tuča. Nastradao je po neki prozor kada bi ga pogodili loptom a to se smatralo strašnim. Kada uđe nastavnik svi ustaju i od tada se zna red na času. Ako neko dobije smanjenje ocene iz vladanja, to se smatralo ozbiljnom kaznom. A sada? Vi bolje znate....

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Е, све смо то успели да покваримо.
      Сада је смањење оцене из владања малтене знак да си баш супер.

      Избриши
  3. Svaka na mestu: iskrena, činjenična i bolna !!!

    ОдговориИзбриши
  4. Fenomenalan tekst. Dugo radim u školi i znam da je i ranije bilo nasilnih situacija koje su se brže i bolje sprečavale dok nismo morali da pišemo sto i jedan zapisnik. Sada, navaodno, imamo I Zakon i Protokol o postupanju koji je proistekao iz istog. Ali, imamo samo to, Zakon koji je donet u korist štete dece. Ne bih sad da pričam o tome da nastavnici svakodnevno trpe zlostavljanje od strane roditelja, koji takođe kažu da imaju sva prava, pa ako treba i Zakon da gaze za svoje dete. Sve u svemu, dolazimo da zaključka da u školi jedino nemaju prava upravo oni koji rade tamo. Kažete da treba da se stidimo što nismo ustali. Tačno je da nismo ustali, ali je tačno i to da pojedinac nikad ništa nije mogao sam. Ne stidim se ali osećam krivicu zbog odustajanja od borbe.

    ОдговориИзбриши
  5. Анониман20/12/16 13:18

    Opasno dobar tekst, profesorka! Čista desetka!Svaka čast za prozivku ovih siledžija na budžetu...jer nasilje nije samo fizičko, već i verbalno, uključujući i neprikladan ton tj. urlanje... da ne dužim.

    ОдговориИзбриши