16.06.2017.

Шта би све "сменила" смена проф. др Александра Липковског



Модерна (или "модерна") Србија је веома занимљива.
Карактеришу је бројне искључивости, својствене суштински неразвијеном друштву.
С једне стране, добили смо прву жену председника Владе, али и прву особу хомосексуалне орјентације на тој функцији. Феминисткиње су збуњене - не знају да ли да се радују.
С друге стране, Мирољуб Петровић познат по "под мач, бато!" има на хиљаде посетилаца на својим предавањима (или "предавањима").
У Србији данас или си интелектуалац, или верујеш у Бога.
Или си модеран, или си за Двери.
Или је Косово срце Србије, или нам је срце у ММФ-у.

Нигде средине.
Нигде сусрета на пола пута.
Нигде могућности да у духу праве толеранције и друштвене зрелости, о нечему конструктивно расправљамо и дођемо до компромисних решења.

Ако си тзв. традиционалиста, одмах си и задрт.
Ако си против овакве власти, одмах си Сорошев плаћеник.

Ако ниси ништа од наведеног, или си у различитим ситуацијама од свега по мало, особа си без става.

У таквом друштвеном тренутку, образовање се у Србији копрца већ седамнаест година у напору да постане модерно, а без јасне дефиниције шта то уопште значи. Поларизација се подразумева. С једне стране имате противнике скоро сваког реформистичког потеза, оне који би да све буде "као кад смо ми ишли у школу, јер тада је све било добро". С друге стране су они који сваку новотарију оберучке дочекају, јер чим је ново биће да је модерно, а чим је модерно не доводи се у питање.

Да ли смо и колико модерни - не знам.
Мудри свакако нисмо.

Просветни систем трчи већ деценију и по као кокошка без главе, која јурца по дворишту и мисли да је још увек жива, а не зна да је вода у лонцу већ прокључала. Наш просветни систем дефинитивно нема главу, а самим тим ни мозак, јер нема о чему да размишља. Реформише се (или "реформише") у складу са јачином одређених лоби група у датом тренутку, или тренутном количином новца  у невладином сектору. 

Реформише се у складу са захтевима оног другог срца Србије, које држи српски новчаник. Реформише се у складу са претприступним поглављима ЕУ, у коју вероватно никада нећемо ући, али и у складу са службеним путовањима у иностранство. Наиме, на сваком службеном путовању они који одлучују у наше име виде нешто што је тамо добро и закључе да је нама баш то неопходно.

Због тога је наше образовање налик на химеру, али без лава и змаја. Само је коза остала.
Нема визије, нема државних и националних интереса, нема стратешких циљева у интересу наше и само наше будућности.

Ми, просветни радници, то осећамо на својој кожи која се сваког септембра најежи, јер нам обично тек по почетку школске године стигну нека нова упутства за пут у срећније школство. Просветне власти експериментишу са нама, а ми са ђацима.

Ви, родитељи, то осећате на својој кожи, нарочито ако имате више од једног детета, а међу децом је неколико година разлике. Пети разред од пре пет година није исти као пети разред сада. И ништа вам није јасно.
Није ни нама.

Узгред, не разумем баш најбоље због чега све то трпимо и ви и ми, а нарочито ваша деца, а наши ђаци. Ваљда и не знамо да трпимо, јер су нам објаснили да тако треба и мора.

У времену у коме се реформа спроводи хаотично и заснива пре свега на жељама, а понекад и хировима оних који у том тренутку могу да понуде неки новац, изузетно је важно да постоји снажан корективни фактор. Нема напретка без квалитетне расправе. Хармонија је овде исто што и једноумље, док дисонантни тонови могу бити знак дубоког промишљања. Међутим, како смо навикли на површност и како се послушно дизање руку без расправе подразумева, неопходно је одстранити тај шум у комуникацијском каналу. Пожељно је да се у новинском извештају каже да је нешто једногласно усвојено, да су се сви сложили, да је тамо трава најзеленија, а небо плаво као на брошурама Јеховиних сведока.

У глави властодржаца идеално би било да се нико никада не супротставља и да се сви лепо слажу - са једним човеком. У случају образовања, тај човек би био министар образовања.

Свесни потребе политичара да се уредно петљају у образовање, далеке 1880. године наши преци су основали Главни просветни савет, а први председник био је Јосиф Панчић. Данас имамо Национални просветни савет и председник је проф. др Александар Липковски. Да ли се сећате неког председника између ове двојице? Вероватно не, осим уколико се то из неког разлога није вас лично тицало.

Александар Липковски је за председника НПС изабран 2015. године.
Мимо устаљене праксе, изабран је иако није био на листи Министарства просвете. Тачније, изабран је упркос Министарству. Да чудо буде веће, није био припадник владајуће коалиције, већ члан Политичког савета Двери.

Са избором новог председника кренули су и они дисонантни тонови.
Оспоравао је многе потезе Министарства, био је против многих одлука, неретко веома оштро критиковао. Последња критика се односи на предлоге нових закона о образовању, нарочито кровног закона - ЗОСОВ-а.

Министарство је Народној скупштини доставило захтев за смену Липковског, уз образложење да НПС није на време донео неке важне одлуке. То је, иначе, оно исто Министарство које уредно касни са свим прописима и препорукама, углавном остаје недоречено када их проследи школама и ретко пружа одговор када просветни радници питају како да нешто протумаче или реализују у својим школама. Оно исто Министарство које се не потруди да погледа Образовни пакет за учење о теми сексуалног насиља над децом пре него што га одобри, или се не сети да било кога смени због акредитације лоших уџбеника препуних грешака и сумњивог садржаја.

На оптужбе Министарства, Липковски одговара да оно још увек није обезбедило услове за рад Националног просветног савета, као што су правник, секретар и технички услови, и сматра да се овде ради о личној освети министра због оспоавања његових потеза.

Председник Одбора за образовање, Муамер Зукорлић, каже... Коме је још битно шта он каже.

Уколико посланици усвоје овај предлог министра Шарчевића и заиста смене проф. др Александра Липковског, а при том и изгласају нови Закон о основама система образовања и васпитања којим се НПС потпуно маргинализује и сва власт ставља у руке министра, не пише нам се добро. Последица таквих одлука било би ново, лепо, блиставо лице српске просвете, под тешком сценском шминком. Створио би се привид сагласја, стигли бисмо до оних дивних једногласних одлука, пљуштале би салве похвала раду Министарства и министра, а образовање би још наглашеније постало полигон за играрије свих који би да се играју нашим школама и нашим ђацима. Срљали бисмо у прогрес!

Тек тада би све напредне (или "напредне") идеје могле да се без проблема спроводе, јер не би имао ко да реагује. Постали бисмо модернији од свих модерних држава. Били бисмо лидери у непромишљеним реформама. Изгубио би се и последњи тег на тасу ваге која треба да мери колико је мудро нешто наметати образовању.

Ако обратимо пажњу на тренд којим се наше школство унапређује и последице које иза тих реформистичких потеза остају, јасно је да ће се образовање даље уназађивати, паралелно са модернизацијом, о апсурда!

Да ли лични интереси оправдано критикованих просветних власти смеју бити изнад општих интереса? Да ли је цео смисао данашње државе да на свим нивоима и свим функцијама буду послушне марионете, а да се слободна критичка мисао потпуно протера и искорени? Зар је мало то што на стотине локалних јавних предузећа и установа воде приучени, нестручни носиоци диплома купљених преко ноћи?

Изгледа да је на сва питања одговор потврдан.

На крају, нисам се сваки пут слагала са мишљењем председника НПС-а, Липковског, мада чешће јесам него што нисам. Ипак, сматрам обавезом сваког наставника да брани никада потребнију могућност да се чује и другачије мишљење и потребу да постоји бар неки коректив овим, пре свега подобним људима, који немају озбиљну визију, немају способност да одреде приоритете, нити храброст да одбију оно што образовању иде на штету, од кога год наредба долазила.

Сменом Липковског смениће се право на критику лоших потеза са далекосежним последицама.
Озбиљног еснафског удружења у просвети нема, синдикати су недовољно јаки и сложни, интелектуалци одавно имају нека преча посла. Уколико дозволимо да нико не контролише политички постављене фигуре које политички одговарају вођи Србије, остаје нам још да затражимо да се штампају дневници са већ уписаним петицама и да децу само причувамо, јер од образовања ускоро неће остати ништа.


4 коментара:

  1. Анониман16/6/17 19:58

    О како ми читате мисли и преносите их у јасну форму.
    Само једна чињеница, коју сте овде изнели, говори о разлозима власти да потпуно уруши образовање: онима који су ''купили'' дипломе, те исте дипломе ''продао'' је неки просветни радник.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Не. Дипломе продају универзитетски професори, а они су аутономни и немају много везе са нашим Министарством.

      Избриши
  2. NPS je uništen, ne samo smenom Lipovskog, nego i novim Zakonom o osnovama obrazovanja i vaspitanja. Kada ih bude birala vlada, a ne skupština i kada se budu birali na 4 godine (rok trajanja vlade, vladajuće stranke), onda će nestati svaka šansa da budu autonomni. Hvala Lipovskom za dosadašnji trud, iako nisam pristalica Dveri, smatram da se potrudio da zaštiti i moj predmet, a i muzičko i fizičko.

    ОдговориИзбриши
  3. Imam utisak a Vi me ispravite, da će sve biti OPET ''u redu'' ako SAMO budemo klimali glavom.

    ОдговориИзбриши