Штрајк куца. Да ли да отворимо или да прво питамо ко је?

За 28. октобар четири брата, четири ока у глави, најављују меру од којој се властима већ тресу гаће - у обе смене први час неће бити одржан! Молимо да се упозорење озбиљно схвати! Молимо и захвалницу за то што нисмо желели да тако озбиљно натрљамо властима нос док траје мигрантска криза. Тако смо у могућности - увек великодушни, пуни разумевања за све, да се не замеримо, "ћути, добро је". Али нема смисла ни да баш ништа не предузмемо, па зато дижемо револуцију 28. таман по нашој мери.

Наговештава се ту и нови штрајк, јер смо запрепашћени тиме што Влада (хеееј, Влада!) није испоштовала оно што је потписала. Боже, Боже, а ко би то од њих очекивао... Ми изгледа нисмо. Прво нису они што су први изашли из штрајка (они су поверовали за све паре), а онда ни они други, што им се штрајк угасио ко извиђачка ватра на летњем пљуску. Пљуснуше нас по плати и подвисмо репиће.

Шта је спорно? Прво, обећали су нам неку једнократну помоћ од које ни фрижидер не може једнократно да се поштено напуни, а друго обећали су да ћемо учествовати у доношењу закона о платним разредима. Онај је још обећао и да ћемо први да се препородимо од повећања плате, у знак захвалности што смо пуни разумевања. 

Мене би било срамота да обрву подигнем за ту једнократну помоћ, а камоли да се бакћем с неким штрајковима.
Што се платних разреда тиче, Удовички има преча посла. Прохујаће с вихором због неких ветрењача. Од платних разреда од 1. јануара 2016. нема ништа, а ми да штрајкујемо што нас не укључују у преговоре!

Принцип да се казни Влада што не поштује потписано могла бих да разумем, да се не ближе избори. Ближе се, па изволите казните их тамо. 

Али, ако штрајка ипак буде, шта да радимо?

За почетак, били бисмо нејединствени као и до сада. Неки не би штрајковали зато што не смеју, други из ината, трећи зато што их је срамота да учествују у ујудурми са каснијим писањем плана надокнаде. 

Ја, на пример, смем да штрајкујем, инат не бих терала, а план надокнаде не бих писала. Па опет, нећу да штрајкујем. 

Зашто?

Прво, нећу да играм утакмицу којој се резултат зна унапред. Не тврдим да је утакмица намештена, али резултат се зна. Све да и крене мало масовније, осуће се очас посла, а кад крене са одбијањем од плате угасиће се зачас. То знамо ми, то зна Министарство. Показало је да зна и зезнуло нас је на фињака. Ништа није помагало што је било нас који смо тврдили да ће новац на крају бити враћен. Људи су у страху јер имају кредите, школују децу, плаћају лекове, помажу родитељима... Не смеју да ризикују и нико нема права да их осуђује. Страх се увукао у кости и сада је то ствар егзистенције, а не интелекта. Синдикати не могу да обећају да ће надокнадити новац који нам Министарство узме, тако да смо у том смислу препуштени сами себи.

Друго, да бих кренула за неким (у овом случају за синдикалним вођом), потребно ми је да ме убеде да знају куда иду. Желим да знам која је прва фаза штрајка, која је друга, каква је завршница, докле идемо и да ми дају гаранције за то, јаче од оних горе Владиних. Рећи ће сада - па ми све то имамо испланирано, али не можемо на силу да терамо чланове кад се они попишмане. Наравно да не можете, јер чланство више не верује. Сада стварно не осуђујем, већ констатујем. То је једноставно тако. Имали сте огромно расположење за штрајк зимус, и Министарство вас је надиграло. Испали су већи мангупи.

Треће, нећу у штрајк са онима који ништа нису научили из претходног искуства. Извините, али мени је то неинтелигентно понашање. Тај образац штрајк упозорења с првим часом - једнодневна обустава наставе - скраћење часова на 30 минута - одузимање од плате - крај штрајка очигледно не врши посао, а ви опет идете тим путем.

Четврто, просто сам љута што не капирате да скраћење наставе само изазива бес јавности према нама. Ништа друго! Градиво се ипак како-тако обради, ђаци се оцене, посао се заврши, а нама скину од плате и још испаднемо нерадници у очима јавности, јер једва чекамо да раније одемо кући.

Има и пето, и шесто, и седмо, али мислим да је и ово довољно.

*****

У каквом ћу штрајку учествовати?

У штрајку са три штрајкачка захтева, од којих ће један бити повећање плате за бар 15%, а друга два ће се тицати побољшања образовања. Нећемо се за враћање достојанства просвети изборити кроз повећање плата. Зар вам то није јасно? Полицајци могу имати колику год хоћете плату, али неће имати достојанство у друштву док завршавају тромесечне курсеве и праве дилове с криминалцима. Јавно мњење је исувише важна ствар, да бисмо је ми, овако образовани, игнорисали. Не продаје се кока-кола зато што је добра, него зато што има добар маркетинг, колеге синдикалци. Наш је очајан.

Учествоваћу у штрајку који ће се одвијати кроз масовне уличне протесте, а не кроз скраћење наставе. Да ли је могуће да не разумете да њих само улица може да заболи? Боли их уво и за наставу и за ђаке. Политичари одлучују о нашим судбинама, а не струка. И нема осипања енергије у уличним протестима по свим градовима. Ту може по неки духовити "перформанс", једном-двапут и ништа више. Протести се броје кад се затвори нека београдска улица, и нигде више! Ту излазе камере, одатле фотографије завршавају у новинама. Протести суботом, нерадним данима. Часове држимо, јер нам је стало до ученика, стало нам је до нашег позива, није нам мотив да раније идемо кући. А суботом затварамо саобраћај, плански, да се зна које суботе који градови шаљу пуне аутобусе, да се трошкови расподеле, да никога не кошта превише, а да нас увек буде довољно.

Учествоваћу у штрајку коме ће претходити родитељски састанци у свим школама, у којима ћемо се са родитељима договорити како да побољшамо школовање њихове деце, а наших ђака. Родитељи нам нису непријатељи, а ми их упорно гурамо на супротну страну. Одвојите мало синдикалног новца и одштампајте флајере. Делите их родитељима, убацујте у поштанске сандучиће, закупите термин на некој телевизији, ако треба, објасните људима да ми ЗНАМО шта не ваља у просвети, али нас нико не пита (или нас пита форе ради).

Учествоваћу у штрајку који ће доказати да смо најобразованији сектор. Шта то значи? Духовити и луцидни транспаренти, билборд ако треба (немојте ми рећи да четири синдиката не могу да поделе трошак једног билборда на месец дана), интелигентне и врцаве идеје, озбиљан приступ интернету као изузетно моћном медију, духовити текстови, песме, карикатуре, СВЕ!

Наслутим ли такве планове код наших синдиката, штрајковаћу из свег срца и подржаваћу штрајк на све расположиве начине.

Другачије нећу, јер нисам магарац.