Ја бих нови предмет од првог основне ;)

Да су деца преоптерећена - јесу. Нема никога ко мисли другачије, осим оних по заводима и у Министарству, али њих одавно није брига за ђаке. Једна мајка је недавно поставила фотографију ранца првака и приложила кућну вагу као доказ - ранац је тежак равно седам килограма. Осим што су ђаци преоптерећени килограмима уџбеника и свезака, преоптерећени су и бројем предмета и обимом градива по предметима. И док они имају силне предмете, а ми силна стручна усавршавања, Министарство пројекте, странци средства за финансирање пројеката (увек у сопственом, а не нашем интересу), нама су деца све неписменија и необразованија. Надлежнима последњих петнаест година није било довољно да то укапирају, па ћемо им дати још двадесетак година форе. Генерације које ће се у међувремену школовати, појешће скакавци, јер смо тако у могућности.

Када се покрене тема преоптерећености ученика међу наставницима, сви се сложе с тим да је свега превише, али истовремено заступају став да баш њихов предмет треба да добије већи број часова. Гарант ту има неке логике, али сам ја неспособна да је увидим.

Нисам учитељица, као наставник енглеског језика никада нисам радила са најмлађим разредима, дете ми је већ на факултету па ми је и њена основна школа у магли. Знам само да се Руке у тесту боље уче са мамом, баком и тетком, да деца успешније користе рачунаре од већине својих наставника, да Грађанско васпитање претежно служи као противтежа веронауци или за попуњавање норме.

*****

Да сам ја нека власт...

Слова би се учила у школи, а не у вртићу, бројеви и рачунске операције такође. Осим Српског језика, Математике и Света око нас, задржала бих Уметност (ликовну и музичку заједно) и много Физичког васпитања. Све остало би било "може, али не мора" - изборни, али не и обавезни предмети, укључујући и стране језике.

Увела бих, ипак, и један нови предмет, веровали или не. Предмет који помаже малом човеку да постане велики човек, да научи да разуме себе и оне око себе, да поставља питања и трага за одговорима; да схвати зашто нема одговора на сва питања; да разуме да постоје питања на која нема погрешног одговора; да размишља о срећи; да размишља о томе шта је то лепота и зашто нам свима прија; да сазна да је нормално да се двоумимо око тога да ли је нешто исправно или не; да навикне да размишља о томе да ли је све оно што већина ради, нужно добро за заједницу; да на време схвати да није неопходно да се сложи са свима; да савлада вештину живота у заједници, али не кроз упутства, већ кроз размишљање о животу у заједници; да научи да размишља и сумња и схвати да нема ничег лошег у томе.

Наравно, на крајње поједностављен начин, примерен узрасту, кроз занимљиве, а зашто не и забавне примере и најинтерактивнију од свих интерактивних настава.

Зар не бисте, као родитељи, желели да се ваше дете тиме бави? Зар не бисте, као наставници, желели да вам сутра ђаци буду навикнути на размишљање? Зар не бисте, као грађани, желели да вам кроз двадесет, тридесет година друштво воде људи који су од малих ногу себи постављали питања о смислу, срећи, животу, моралу, етици и естетици? Ја бих баш то желела и као родитељ, и као наставник, и као грађанин.

Што би рекао Аристотел, мораш да филозофираш, јер ако нећеш, онда мораш да филозофираш о томе зашто нећеш :)

Да, увела бих Филозофију. Можда је не бих баш тако назвала, али предмет би био тај. Филозофија се изучава само у средњој школи, и то не у свакој, обично у једном или два разреда, са два или три часа недељно. И то је све! А филозофија поставља сва најважнија питања, нарочито важна за малог човека који расте и формира своју личност. Питања која би кроз овај предмет тај мали човек освестио, одговори до којих би долазио, али и сам пут изналажења одговора, била би сириште за постављање компаса у животу. Да не говорим о томе колико је ауторитарним режимима поражавајуће да људи од малих ногу навикну на постављање питања и слободно разматрање сваког проблема или изазова.

Дошло је време да се највише треба борити за то да ђак постане човек, а не роба. Дошло је време да се за право на размишљање треба изборити. Дошло је време да се амови који нам се стављају скину, а да оне који ће нас наследити научимо да не дозволе да им се уопште и ставе. Док те грађанско васпитање (можда) припрема на то да будеш узоран грађанин, филозофија те припрема на то да будеш мислеће биће, а не само конзумент, односно потрошач. Подсећа те на постојање духовног дела бића, које је тренутно затрпано физиолошким бићем и бесрамним развијањем потрошачког менталитета. "У се, на се и пода се" је императив, а "због чега" је затрто.

Мислите да је мој предлог превише радикалан, или можда сасвим бесмислен?

Немам ништа против. 
Али тек након што чујем аргументе ;)

И на крају, моја омиљена прича, из четвртог века пре нове ере:

"Једном сам ја, Чуанг Це, сањао да сам лептир. Лепршајући наоколо, срећан и весео, радио сам шта ми се прохте. Не бејах свестан да сам Чуанг Це. Одједном, пробудих се и, гле, поново бејах Чуанг Це. Сада не знам јесам ли човек који је сањао да је лептир, или лептир који сања да је човек."

Прочитајте ово неком детету од седам, осам година. Више ће се над овим замислити него ми, одрасли.

Има ли лепше слике од замишљеног детета и важнијег залога за будућност?