Министре, небитна је боја противпожарног апарата

Када неко преузме ресор у коме је толико нагомиланих проблема, није сасвим неразумно и несхватљиво да крене да их бар набраја: појачан инспекцијски надзор, унифрме - да или не, родитељска одговорност - новчана или кроз друштвено-користан рад, родитељи који оцењују наставнике - да или не, улога екстерне евалуације, предметни надзор, улога привреде у управљању школама, дуално образовање, велика матура, видео-надзор, спорт сваког дана, концептуални модел наставе, ПИСА тестови и функционално знање... Тиме доказује да се разуме у свој посао, показује решеност и енергичност, оставља утисак и на стручну и на лаичку јавност.

Истина, не иде да помене друштвени амбијент у коме нам ђаци расту, колеге са плагираним докторатима са којима седи у Влади, председника са купљеном дипломом, законе којима од ђака правимо неодговорне људе, факултете које студенти поспрдно зову "Институт за мајку и дете", јер катедре држе родитељи и њихова деца. Не иде да помене да дуално образовање у суштини служи страним инвеститорима који ће тако добити не само раднике по својој мери (у чему нема ничег лошег), већ и једине раднике у Европи који ће радити за мање од 200 евра, ако треба и десет сати дневно, шест дана у недељи. Глупо би било и да се осврне на разлоге из којих се за наставнички позив одавно не опредељују најбољи ђаци. Неће ваљда да се замера лобијима и клановима па да гласно изговори да основци не смеју да имају онолико предмета и онолико часова дневно. Надам се да зна да ни средњошколци немају када да имају секције и развијају своје таленте и интересовања, јер једноставно нема слободног часа или учионице након редовне наставе, осим у контра-смени. У осињак издавача уџбеника не знам да ли ће дирнути.



Расплинуо се на све стране, све види, све разуме, има идеје, ево само што нису почели проблеми да се решавају.

Једино још увек нисам чула најаву озбиљног ревидирања наставних садржаја, по обиму и дубини. То мора да претходи свакој промени модела наставе. Ако се темељ не поправи, џаба вам нови димњак, лепе кваке на вратима и сјајни олуци.
Као да на страћару монтирате соларне панеле!
Или на магарца!

########

Да је у 21. веку ненормално инсистирати на енциклопедијском познавању на хиљаде информација које служе само за оцену и евентуално "Слагалицу", то је ваљда свима јасно. Чињенично знање, које представља основу традиционалне школе, у међувремену је заиста постало бесмислено. Информације које залазе у "ситна цревца" су данас на клик од ученика. Бубање имена свих владара Месопотамије (која је као тема изузетно значајна!), са годинама почетка и краја владавине, да ми не замере историчари - не служи ничему. Асурбанипал, Набукодоносор, Тудхалија, Ашурубалит и остали, јесу имена која ће бити заборављена два дана после теста или усмене провере знања. С друге стране, потребан је читав дан тешког бубања да би се сви запамтили (са годинама владавине), два дана да се забораве, па четврти да се поново науче пред тест. С обзиром на то да ће одмах после теста бити заборављени, ово су бачени дани мукотрпног бубања. Овога има у скоро свим предметима. Оцењујемо овакво знање, што је наша срамота.

Концептуално знање је мало смисленије, док је процедурално данас неопходно. 

Метакогнитивно знање је нашим ученицима највећа непознаница. 

Кад смо већ код тога, можда је крајње време да у наставу уврстимо и предавања о техникама учења, на пример. Да научимо ђаке како се учи, како се одваја битно од небитног, како се знање повезује унутар предмета, а како међупредметно.

И тако долазимо до можда највеће и најзначајније промене коју бисте могли да уведете, а то је хоризонтална повезаност градива*. Чини ми се да би то решило највећи проблем наставе у Србији данас, наставе која је досадна и често бесмислена.

Пре нешто више од пола године у једном тексту сам изнела искуство које сам чула од десетогодишњака који не живи у Србији. Ево одломка:

Обрађивали су месец дана Титаник. Из историје су учили о друштвеним и економским околностима с почетка 20. века. Из географије су се бавили рутом којом је брод ишао, а из биологије климом. Онда су поделили улоге по групама. Једна група је представљала бродоградитељску фирму и ту су се дотакли издржљивости различитих материјала који се користе у бродоградњи, као и сасвим новим технологијама које су се у то време појавиле. Друга група је заступала интересе наручиоца посла, била задужена за разлоге из којих су доношене одлуке о начину изградње брода, трошкова, компромиса, руте којом ће брод пловити и слично. Трећа група се нашла у улози капетана. Четврта у улози бродског официра, пета се бавила путницима и њиховим надама и мотивима за путовање, и тако редом. На крају теме имали су приредбу.

Следећег месеца су обрађивали древне цивилизације Средње Америке, тачније, бавили су се Мајама. Опет из историје историјски део, из географије су обрађивали ту географску регију од тадашњег времена до модерног доба, из уметности су се бавили уметношћу Маја, а из наставе религије религијом Маја. На часовима вођеног читања читали су, наравно, текстове о тој цивилизацији, тражили значења речи и синониме, учили како да пронађу одређене информације у тексту. На крају је била опет приредба.

Узгред, сви учествују на приредби, а не само они који најлепше глуме и певају. 

Да ли је могуће да је само код нас неизводљиво да се информацијама да смисао?

Зашто код нас информације висе у ваздуху, уместо да их ђаци постављају у већу слику која им сваким даном постаје све јаснија? Шта се друго са милион неповезаних информација може урадити, него да их научиш напамет до првог теста. Оцена и 'ајд здраво!

Министре, угледајте се на колеге из Хрватске. Повукли су одређени број наставника из наставе на одређено време и задали им да потпуно преуреде наставне садржаје. Разумем, коштало би државу плата оних колега који би их за то време мењали у школама, али би се та инвестиција вишеструко исплатила. Било би повуци-потегни јер би многи предмети морали да се одрекну бар 40% садржаја који се данас предају, а као што знамо, свако мисли да је његов предмет најважнији. А можда и не би ако се не дирне у свети недељни фонд? У сваком случају, градиво би напокон добило неки смисао. Ђацима би било мање досадно. Огледни и угледни часови би пљуштали на све стране. Колеге би сарађивале више него икада. Било би простора за пројектну наставу, али и за програмирану, за вршњачку едукацију, истраживачки рад. Унапређивали бисмо и знања и вештине наших ученика, а богме и нас самих. Поправили бисмо комуникацију међу ученицима. Инсистирали бисмо на сарадњи, а не на такмичењу. Ко зна, можда би онда било и мање насиља.

У "дидактичком троуглу" најслабија карика данас јесу наставни садржаји. Градиво не ваља, не ваља његов обим, не ваља начин на који је организовано. Шарене методе (као четврти стуб) су ту само козметика, али кад га умијемо и даље не ваља. Учење је без контекста. И то нема никакве везе са постојећом корелацијом, која звечи колико је шупља. Хоризонтална повезаност градива треба да се пропише. Мора бити обавезна. Мора имати уџбенике који је прате. Може имати и смислене семинаре који ће нам помоћи и ојачати наше компетенције за такав рад.

Све то може. Све то већ постоји.
Нека деца већ уживају у таквој настави и имају право знање, много трајније од овог које ми постижемо у школи. Много им је мање досадно него нашим ученицима. Школа им можда није забавна, али јесте занимљива.

Одатле крените.
Маните се боје противпожарног апарата.
Гасите пожар, кад вам је већ дато да нешто промените.



* Објашњење за оне који нису просветни радници: хоризонтална повезаност (корелација) градива означава повезаност градива из различитих предмета у једном временском оквиру. Укратко, то је када се иста тема у исто време обрађује из што већег броја предмета.