У последње време из Министарства стижу вести које могу да похвалим. Јесте да сам се начекала, али дошао је и тај тренутак. Након онолико промашаја, хаотичних најава, јесте-па-није ситуација, недоречених "објашњења" и сличног, стижу нормалне, логичне вести, које јесу у интересу ђака.
Нажалост, претходних година је направљено такво замешатељство, да интереси ђака и просветних радника нису увек исти. На чијим год леђима да се сломе кола, неће ваљати за оне који ће лично бити погођени. С друге стране, јасно је и да није нормално да немам када да одржим ЧОС јер нема слободног седмог часа - или га има моје одељење, или га имам ја. Није нормално ни да из истог разлога нема термина за секције и друга могућа интересовања ученика. О основној школи да и не говорим. Знам за школе где се деца за такмичење припремају викендом, а и њима и нама је законом прописана петодневна радна седмица.
Ових дана смо у ситуацији да се против најављених промена буне наставници који ће лично бити погођени, пре свега они који предају грађанско васпитање и верску наставу. Па да кренем баш од њих.
Министар каже да би било довољно да се ова два предмета изучавају само четири године, уместо свих 12. Као обавезни изборни предмети, за сада се уче током читаве основне и средње школе, с тим да се могу мењати само на почетку новог образовног циклуса. Заступљени су једним часом недељно. Већина просветних радника поздравља ову идеју, има оних који су за то да се ови предмети потпуно укину јер су политички уведени (ако се добро сећам, веронаука под политичким притиском ДСС-а, а грађанско васпитање као противтежа, на предлог Грађанског савеза). Наравно, противе се углавном колеге које предају ове предмете.
Оно што могу да разумем, јесте негодовање због могућег губитка часова. Плате су мале и са пуним фондом, а у данашње време потпуно изгубити посао, без изгледа да се нађе други, страшно је за читаву породицу. И ту се моје разумевање завршава. Када крену аргументи у прилог овим предметима, не слажем се скоро ни са једним. Прочитала сам неки коментар да би се губитком ових предмета изгубила васпитна улога школе. Пре 15 година ових предмета није било, а деца су била 15 пута васпитанија. Мени више од тога не треба.
А онда крећу манипулације чињеницама.
Оно што се редовно може чути од присталица верске наставе у школама, јесте да се веронаука учи у свим европским земљама. Као прво, то није тачно. Не учи се у Француској, Словенији, Црној Гори и Албанији. Као друго, некако заборављају да напомену да се у многим државама прави озбиљна разлика између изучавања религија и конфесионалне верске наставе. Затим, заборављају да напомену да у неким државама постоје, на пример, католичке школе, где је нормално да школски дан почне молитвом. Али у тим истим државама постоје и класичне државне школе, где се о религијама говори у оквиру дисциплина као што су историја, књижевност, историја уметности, социологија, географија... Следеће, не говоре ни о великој аутономији коју регије унутар држава имају, па се негде изучава једно, негде друго, а негде ништа. Не, они све те земље подводе под "има верске наставе свуда и тачка".
Истина је да је слика веома шаренолика и у Европи и у свету. Изучавање религије је, из разумљивих разлога, потпуно забрањено у Кини (а претпостављам и у Северној Кореји). Међутим, и у срцу Европе, у Француској, се инсистира на потпуној одвојености цркве од државе, и ту верске наставе нема - сматра се да се њоме могу бавити породице и конфесије у сопственом аранжману.
У Шведској и Грчкој, религија се у школи изучава у организацији државе. У Немачкој и Аустрији постоји сарадња државе и цркава по том питању. У Мађарској је потпуно под окриљем цркве. У Естонији и Данској се учи о свим важнијим конфесијама, па се то сматра образовањем о религији као историјском и цивилизацијском феномену. На Кипру и Малти је, с друге стране, верска настава строго конфесионална.
Тачно је и да постоје државе, или бар делови неких држава у којима је верско образовање обавезан предмет, па чак и случајеви где је заступљено са два, чак и три часа недељно.
Да напоменем и то да су у тренутку увођења веронауке у нашој земљи, против тога били Веће Универзитета у Београду, сви ректори универзитета у Србији, Савез педагошких друштава Југославије, Образовни форум и око 90 невладиних организација (које ја лично баш нешто и не волим). Тадашњи министар просвете Гашо Кнежевић, предлагао је увођење предмета који би се бавио историјом религије, док је проф. Иван Ивић сматрао да увођење веронауке у најмању руку неће имати никаквог ефекта на културу младих, бар не позитивног. Ок, већ чујем аргумент да су то све гарант комуњаре и издајице непатриотске.
Узгред, код нас су и веронаука и грађанско васпитање уведени одједном и свуда. Нису се поштовале законске одредбе по којима постоји процедура за увођење нових предмета, са двогодишњом експерименталном применом и стручном анализом након тога.
Што се тиче грађанског васпитања, тачно је да предвиђено да се на часовима обрађују веома корисне теме, које ће помоћи да се ученик развија у толерантну, асертивну и саосећајну особу. Међутим, не видим ни да би нетачна била тврдња да се то може регулисати добрим приручником за одељењске старешине, и обавезним темама које се морају обрадити на ЧОС-у. Ионако се квалификације за предавање овог предмета стичу на курсу.
Читам коментаре да бисмо без овог предмета имали армију непросвећених појединаца, који не мисле својом главом, не знају за слободе и да је баш то циљ власти, не би ли лакше владали и манипулисали нама, као својим поданицима. Иде се чак дотле да се наглашава да без овог предмета нема социјализације деце, да служи упознавању ученика са васпитно-образовном улогом школе, медисјком описмењавању и неговању културе говора. Не знам какво је ваше искуство, али моје говори да ти исти ученици који су овај предмет одабрали за обавезни изборни предмет, даноноћно гледају ријалитије, псују и вређају се међусобно, учествују у вршњачком насиљу с апетитом.
Не знам да ли је направљена озбиљна стручна анализа ефеката увођења овог предмета у српске школе, али знам да је статистика из године у годину све више поражавајућа: расте вршњачко насиље, број малолетничких трудноћа, малолетничка делинквенција. Сад би неко могао да устврди да би било још горе да нема овог предмета, али нико то не би могао и да докаже.
Што се искуства европских земаља тиче, постоје земље у којима се ученику, уколико не припада ниједној од конфесија којима се верска настава бави, омогућује да похађа наставу из етике. Зар етика није филозофска дисциплина? Зар је већ нема, бар у средњим школама?
На овом линку можете погледати озбиљну студију Европске комисије и Еуридике о грађанском васпитању у Европској унији. Довољно је да баците поглед на садржај, па да видите да се озбиљно баве и евалуацијом и мониторингом. У овом тексту ћете наћи и то да јесу све земље за грађанско образовање (не називају га васпитањем, већ образовањем - Citizenship education), али и то да се оно углавном изучава тек од средње школе, и да се може обрадити на три начина: као самостални предмет, као део део неког другог предмета или области изучавања, или као комбинација ова два модела. Да не говорим о томе што се овај предмет бави и политичким животом, где одређене политичке структуре чак могу да у школама организују форуме, док је код нас најстроже забрањено да се у школи зуцне о политици. При том, ако се ради о обавезном предмету, оцене нису описне, већ су чак важне и за прелазак на виши ниво образовања. Али, истовремено, врло озбиљно се проверава оствареност образовних циљева наставе, ништа другачије него код математике или матерњег језика, на пример. Постоје јасне грађанске компетенције које треба постићи кроз ову наставу. Значи, ако постоји као издвојени предмет, не своди се на опуштене радионице, већ на озбиљан рад и ученика и наставника.
И на крају, шта ћемо са тим што су верска настава и грађанско васпитање постављени као алтернативе једно другом, па су самим тим супротстављени међусобно? Зар грађанско друштво не чине и верници? Зар верник не може да верује и у грађанске вредности? Православно хришћанство, као најзаступљенија конфесија у Србији, заговара двополне бракове и стварање потомства као главне улоге брачне заједнице. Грађанско васпитање негује толеранцију и слободе, претпостављам и сексуалне. Та два детета, која иду на два различита предмета, у учионици на осталим часовима седе заједно. Зар то није конфликт у најави?
Да ли се неко пита шта се збива у глави детета које под истим кровом учи да је Бог створио свет и учи о коацервативној капљици (не бих о теорији о еволуцији, јер ни мени није баш најјаснија, а трудила сам се, није да нисам)? Како да основац помири у својој глави креационизам и теорију о еволуцији? Нека се сам носи са тим или нека пита родитеље?
Ето решења!
Што се мене тиче, могу да остану оба предмета, као факултативни. Таман да се провери и колико их заиста ученици сматрају корисним.
Мислим и да би пре било какве одлуке о смањењу броја разреда у којима се ови предмети изучавају, о остајању на истом броју разреда, о изменама садржаја или било чега другог, требало озбиљно анализирати шта су нам ови предмети донели, осим радних места колегама. Требало би анкетирати и ученике и родитеље. Да требало би, јер колико год да нам некада то не одговара, школе ипак постоје због ученика. Свесна сам тога да је ово изузетно осетљив друштвени тренутак, да се на сваку најаву промене гледа само као на могућност за давање отказа, па ипак, као наставник енглеског језика, нигде не помињем да би требало да енглески језик буде заступљен са најмање четири часа недељно током целог образовања. А мислим тако и имам и аргументе за то, и знам колико ми је тешко да у одељењу од 30 незаинтересованих ученика најразличитијег предзнања, постигнем било какав успех када се видимо два пута недељно по 45 минута. Знам да би то водило или додатном оптерећењу ученика, или смањењу фонда из неких других предмета, и зато ћутим о томе.
Како? Могла сам и о овоме да ћутим?
Па, вероватно сам могла, али ето нисам.
Нажалост, претходних година је направљено такво замешатељство, да интереси ђака и просветних радника нису увек исти. На чијим год леђима да се сломе кола, неће ваљати за оне који ће лично бити погођени. С друге стране, јасно је и да није нормално да немам када да одржим ЧОС јер нема слободног седмог часа - или га има моје одељење, или га имам ја. Није нормално ни да из истог разлога нема термина за секције и друга могућа интересовања ученика. О основној школи да и не говорим. Знам за школе где се деца за такмичење припремају викендом, а и њима и нама је законом прописана петодневна радна седмица.
Ових дана смо у ситуацији да се против најављених промена буне наставници који ће лично бити погођени, пре свега они који предају грађанско васпитање и верску наставу. Па да кренем баш од њих.
Министар каже да би било довољно да се ова два предмета изучавају само четири године, уместо свих 12. Као обавезни изборни предмети, за сада се уче током читаве основне и средње школе, с тим да се могу мењати само на почетку новог образовног циклуса. Заступљени су једним часом недељно. Већина просветних радника поздравља ову идеју, има оних који су за то да се ови предмети потпуно укину јер су политички уведени (ако се добро сећам, веронаука под политичким притиском ДСС-а, а грађанско васпитање као противтежа, на предлог Грађанског савеза). Наравно, противе се углавном колеге које предају ове предмете.
Оно што могу да разумем, јесте негодовање због могућег губитка часова. Плате су мале и са пуним фондом, а у данашње време потпуно изгубити посао, без изгледа да се нађе други, страшно је за читаву породицу. И ту се моје разумевање завршава. Када крену аргументи у прилог овим предметима, не слажем се скоро ни са једним. Прочитала сам неки коментар да би се губитком ових предмета изгубила васпитна улога школе. Пре 15 година ових предмета није било, а деца су била 15 пута васпитанија. Мени више од тога не треба.
А онда крећу манипулације чињеницама.
Оно што се редовно може чути од присталица верске наставе у школама, јесте да се веронаука учи у свим европским земљама. Као прво, то није тачно. Не учи се у Француској, Словенији, Црној Гори и Албанији. Као друго, некако заборављају да напомену да се у многим државама прави озбиљна разлика између изучавања религија и конфесионалне верске наставе. Затим, заборављају да напомену да у неким државама постоје, на пример, католичке школе, где је нормално да школски дан почне молитвом. Али у тим истим државама постоје и класичне државне школе, где се о религијама говори у оквиру дисциплина као што су историја, књижевност, историја уметности, социологија, географија... Следеће, не говоре ни о великој аутономији коју регије унутар држава имају, па се негде изучава једно, негде друго, а негде ништа. Не, они све те земље подводе под "има верске наставе свуда и тачка".
Истина је да је слика веома шаренолика и у Европи и у свету. Изучавање религије је, из разумљивих разлога, потпуно забрањено у Кини (а претпостављам и у Северној Кореји). Међутим, и у срцу Европе, у Француској, се инсистира на потпуној одвојености цркве од државе, и ту верске наставе нема - сматра се да се њоме могу бавити породице и конфесије у сопственом аранжману.
У Шведској и Грчкој, религија се у школи изучава у организацији државе. У Немачкој и Аустрији постоји сарадња државе и цркава по том питању. У Мађарској је потпуно под окриљем цркве. У Естонији и Данској се учи о свим важнијим конфесијама, па се то сматра образовањем о религији као историјском и цивилизацијском феномену. На Кипру и Малти је, с друге стране, верска настава строго конфесионална.
Тачно је и да постоје државе, или бар делови неких држава у којима је верско образовање обавезан предмет, па чак и случајеви где је заступљено са два, чак и три часа недељно.
Да напоменем и то да су у тренутку увођења веронауке у нашој земљи, против тога били Веће Универзитета у Београду, сви ректори универзитета у Србији, Савез педагошких друштава Југославије, Образовни форум и око 90 невладиних организација (које ја лично баш нешто и не волим). Тадашњи министар просвете Гашо Кнежевић, предлагао је увођење предмета који би се бавио историјом религије, док је проф. Иван Ивић сматрао да увођење веронауке у најмању руку неће имати никаквог ефекта на културу младих, бар не позитивног. Ок, већ чујем аргумент да су то све гарант комуњаре и издајице непатриотске.
Узгред, код нас су и веронаука и грађанско васпитање уведени одједном и свуда. Нису се поштовале законске одредбе по којима постоји процедура за увођење нових предмета, са двогодишњом експерименталном применом и стручном анализом након тога.
Што се тиче грађанског васпитања, тачно је да предвиђено да се на часовима обрађују веома корисне теме, које ће помоћи да се ученик развија у толерантну, асертивну и саосећајну особу. Међутим, не видим ни да би нетачна била тврдња да се то може регулисати добрим приручником за одељењске старешине, и обавезним темама које се морају обрадити на ЧОС-у. Ионако се квалификације за предавање овог предмета стичу на курсу.
Читам коментаре да бисмо без овог предмета имали армију непросвећених појединаца, који не мисле својом главом, не знају за слободе и да је баш то циљ власти, не би ли лакше владали и манипулисали нама, као својим поданицима. Иде се чак дотле да се наглашава да без овог предмета нема социјализације деце, да служи упознавању ученика са васпитно-образовном улогом школе, медисјком описмењавању и неговању културе говора. Не знам какво је ваше искуство, али моје говори да ти исти ученици који су овај предмет одабрали за обавезни изборни предмет, даноноћно гледају ријалитије, псују и вређају се међусобно, учествују у вршњачком насиљу с апетитом.
Нажалост, постојање обавезног изборног предмета, како год се он звао, не може да амортизује негативне ефекте транзиције, ерозије система вредности, и не може да створи грађанско друштво на силу. Не бива! Могу имати и пет часова грађанског васпитања недељно, али ће и даље живети у држави у којој је председник купио диплому, у којој је министар (још увек!) керамичар, ученици генерације раде за касом локалног супермаркета, земљи у којој постоје универзитети на којима ћеш стићи до дипломе самим тим што уредно плаћаш школарину, где ће посао наћи онај ко има везу, а не онај ко највише зна, и где нечији син може да прегази девојку и ником ништа!
Не знам да ли је направљена озбиљна стручна анализа ефеката увођења овог предмета у српске школе, али знам да је статистика из године у годину све више поражавајућа: расте вршњачко насиље, број малолетничких трудноћа, малолетничка делинквенција. Сад би неко могао да устврди да би било још горе да нема овог предмета, али нико то не би могао и да докаже.
Што се искуства европских земаља тиче, постоје земље у којима се ученику, уколико не припада ниједној од конфесија којима се верска настава бави, омогућује да похађа наставу из етике. Зар етика није филозофска дисциплина? Зар је већ нема, бар у средњим школама?
На овом линку можете погледати озбиљну студију Европске комисије и Еуридике о грађанском васпитању у Европској унији. Довољно је да баците поглед на садржај, па да видите да се озбиљно баве и евалуацијом и мониторингом. У овом тексту ћете наћи и то да јесу све земље за грађанско образовање (не називају га васпитањем, већ образовањем - Citizenship education), али и то да се оно углавном изучава тек од средње школе, и да се може обрадити на три начина: као самостални предмет, као део део неког другог предмета или области изучавања, или као комбинација ова два модела. Да не говорим о томе што се овај предмет бави и политичким животом, где одређене политичке структуре чак могу да у школама организују форуме, док је код нас најстроже забрањено да се у школи зуцне о политици. При том, ако се ради о обавезном предмету, оцене нису описне, већ су чак важне и за прелазак на виши ниво образовања. Али, истовремено, врло озбиљно се проверава оствареност образовних циљева наставе, ништа другачије него код математике или матерњег језика, на пример. Постоје јасне грађанске компетенције које треба постићи кроз ову наставу. Значи, ако постоји као издвојени предмет, не своди се на опуштене радионице, већ на озбиљан рад и ученика и наставника.
*****
И на крају, шта ћемо са тим што су верска настава и грађанско васпитање постављени као алтернативе једно другом, па су самим тим супротстављени међусобно? Зар грађанско друштво не чине и верници? Зар верник не може да верује и у грађанске вредности? Православно хришћанство, као најзаступљенија конфесија у Србији, заговара двополне бракове и стварање потомства као главне улоге брачне заједнице. Грађанско васпитање негује толеранцију и слободе, претпостављам и сексуалне. Та два детета, која иду на два различита предмета, у учионици на осталим часовима седе заједно. Зар то није конфликт у најави?
Да ли се неко пита шта се збива у глави детета које под истим кровом учи да је Бог створио свет и учи о коацервативној капљици (не бих о теорији о еволуцији, јер ни мени није баш најјаснија, а трудила сам се, није да нисам)? Како да основац помири у својој глави креационизам и теорију о еволуцији? Нека се сам носи са тим или нека пита родитеље?
Ето решења!
Што се мене тиче, могу да остану оба предмета, као факултативни. Таман да се провери и колико их заиста ученици сматрају корисним.
Мислим и да би пре било какве одлуке о смањењу броја разреда у којима се ови предмети изучавају, о остајању на истом броју разреда, о изменама садржаја или било чега другог, требало озбиљно анализирати шта су нам ови предмети донели, осим радних места колегама. Требало би анкетирати и ученике и родитеље. Да требало би, јер колико год да нам некада то не одговара, школе ипак постоје због ученика. Свесна сам тога да је ово изузетно осетљив друштвени тренутак, да се на сваку најаву промене гледа само као на могућност за давање отказа, па ипак, као наставник енглеског језика, нигде не помињем да би требало да енглески језик буде заступљен са најмање четири часа недељно током целог образовања. А мислим тако и имам и аргументе за то, и знам колико ми је тешко да у одељењу од 30 незаинтересованих ученика најразличитијег предзнања, постигнем било какав успех када се видимо два пута недељно по 45 минута. Знам да би то водило или додатном оптерећењу ученика, или смањењу фонда из неких других предмета, и зато ћутим о томе.
Како? Могла сам и о овоме да ћутим?
Па, вероватно сам могла, али ето нисам.
:) Ja sam nekoliko puta brisao post i statuse, nekako se nisam našao kompetentnim da pošem ... ali evo ti si napisala, pa ću da podelim.
ОдговориИзбришиНисам ни ја компетентна у уже стручном смислу, па нађох милион неких линкова, па читај, читај... ;)
ИзбришиУз то је баш незгодно коментарисати нешто што ће временом можда довести до губитка радних места, нарочито данас. Без обзира на снагу аргумената, увек ће бити оних чији ће једини коментар бити да те није брига, јер се не ради о твојој кожи.
Ово питање је још осетљивије, јер је много оних који имају потребу да буду верници са мегафоном, па си аутоматски и јеретик и страни плаћеник.
А опет, то је њихова ствар, а моје мишљење је некако моја ствар ;)
Хвала, Зоране.
Сви велики људи у историји Европе су знали Библију, чак и када су се разилазили у мишљењима... ово је чисто политички прогон, јер видимо да у већини земаља данашње Европе имамо неку врсту религиозног образовања... Француска је имала и убијање људи који су били религиозни, чиме се нису удаљили од инквизиције по менталитету - хоћете да кажете да је Француска пример толеранције и љубави... То је смешно... да не говорим о Албанији или "Монтенегру", док у исто време исти проглашавају тадашњег Песника Европе за "геноцидног песника"... Будите реални па спомените Пупина који је сматрао своју мајку и Светога Саву за своје узоре - ко може да се у науци пореди са њим? Никола Тесла иако није отворено говорио о вери говорио је о религији у општем смислу... Кант исто тако... Будите објективни...
ОдговориИзбришиГоране, као прво, ово је лични блог, тако да не морам уопште бити објективна. Могу потпуно субјективно да износим ставове.
ИзбришиПа ипак ме није мрзело да ишчитам много материјала и проверим како заиста стоје ствари с веронауком у осталим земљама, као и са грађанским васпитањем.
Друго, једно је изучавати религије, а друго имати конфесионалну верску наставу.
Познавање Библије је овде потпуно извучено из контекста. Ви је, рекла бих, наводите као ствар општег образовања, јер га везујете за велике људе, али не нужно и велике вернике.
Навођење Светог Саве је такође ван билог контекста. Ко га не би поштовао кад се зна какав је био и државник и дипломата, књижевник, ктитор, а између свега осталог и оснивач аутокефалне цркве?
Ни ви не наводите објективно Пупинове речи, већ само делић који иде у прилог ономе што ви заступате као исправно.
И на крају, сматрати ово политичким прогоном је заиста бесмислено. Говоримо о држави у којој црква не полаже никоме никакве рачуне, у којој Пахомије и Качавенда могу слободно да шетају јер их црква није одбацила.
А шта би тачно фалило да се веронаука изучава при црквеним општинама до миле воље? Па лепо родитељи узму децу за руку и воде их на разговоре о вери.
Ne mogu da ne prokomentarišem. Kao i uvek promišljanje (na bazi činjenica) koje ima za cilj da i druge navede na isto. Paaaa neko razume, a neko će tek razumeti. Hvala Bobo što odvajate svoje vreme za objavljivanje, u ime svih nas koji razmišljamo slično (objektivno), bez obzira što znamo da su "čisti" objektivizam i subjektivizam filosofske kategorije.
ОдговориИзбришиХвала, Љиљана.
ИзбришиПоштована,
ОдговориИзбришиИзношење субјективних ставова је сасвим у реду и то поштујем али ћу се задржати на аргументацији истих:
1. Верска настава тј. верско образовање и црква у ширем смислу, темељи су и основ наше писмености и просвете (про-светити)што је историјски непобитна чињеница. Од времена Светог Саве па све до комунизма верско образовање је саставни део српске просвете. Манастири су били први центри писмености....Богословски факултет један је од оснивача БУ...(да не дужим).
2. Ваш аргумент: "Пре 15 година ових предмета није било, а деца су била 15 пута васпитанија. Мени више од тога не треба." сматрам да није на месту јер можемо говорити и о периоду од пре 70 година у односу на период од пре 15 и доћи до истих закључака. Дакле, такав закључак је последица далеко ширих околности, а не поновног увођења верске наставе у просветни систем Србије.
3. Верска настава се изучава и у Францускоj, где је одвојеност цркве и државе најприсутнија! Додуше, у областима Алзас и Лорена, али дакле и у Француској!
4. Имам једно питање за вас: Да ли сматрате наметањем ставова чињеницу да деца верујућих у школама уче (између осталог) Теорију еволуције?
5. Ваш став: "Та два детета, која иду на два различита предмета, у учионици на осталим часовима седе заједно. Зар то није конфликт у најави?" такође сматрам неоснованим јер и свих 30 ученика у једном одељењу може да има различите ставове о некој теми (и то је сасвим у реду) али то свакако не најављује конфликт. Ако је Господ страдао и због тог неког (што је став нас верника) због чега бих га ја мрзео!? Дакле, вера не пропагира екстремизам већ толерантност.
Тачно је да у сваком житу има кукоља али не можемо рећи да је жито кукољ!
И за крај препорука: http://anali.ius.bg.ac.rs/A2005-1/Anali%202005_1%20046-064.pdf
Срдачан поздрав и свако добро!
Поштовани (жао ми је што се нисте потписали именом и презименом),
ИзбришиНајпре желим да вам захвалим на тону коментара. О овој теми, а и о овом тексту, се на неким ФБ групама води жучна полемика. Ви сте прва особа која је своје ставове, који су очигледно другачији од мојих, изнела на потпуно пристојан начин, навођењем аргумената. Задовољство је полемисати у том маниру и хвала вам на томе.
Драго ми је да разумете да се ради о личном блогу и личним ставовима.
1. Познате су ми историјске чињенице као и рад Светог Саве. Мој претходни блог текст се бави баш његовим животом и радом. Да ли је размишљање о данашњој оправданости изучавања конфесионалне верске наставе као обавезног изборног предмета, и то у трајању од 12 година, нужно исто што и негирање свеукупног доприноса цркве кроз историју? Ја мислим да није. Говорим о потребама 21. века, а у светлу данашњег образовног система (који је углавном лош). Сложићете се са мном, надам се, да образовање одавно није надлежност цркве и да се не спроводи у манастирима.
2. Можемо говорити и о времену када је црква тврдила да је Земља равна плоча, али не видим сврху. То што сам поменула баш период од пре 15 година има везе са тим да су баш тада уведени предмети верска настава и грађанско васпитање. Поменула сам тек након великог броја коментара у којима се тврди да су ови предмети основ васпитне функције школе. Тврдим да нису. Школа је одувек имала и васпитну функцију, коју је много успешније остваривала пре 15 година, у време ратова, немаштине, хиперинфлације. Не тврдим да су ђаци данас неваспитанији због увођења нових предмета, већ да није утврђено да су ови предмети допринели васпитању.
3. Тачно. Али не цитирате део текста у коме наводим да се у многим земљама изучава религијско образовање (у Енглеској, на пример), где се млади људи упознају са историјом религије, свим најбројнијим конфесијама, разликама и сличностима међу њима - а то дефинитивно води ка ширем општем образовању и по мом мишљењу јесте веома корисно.
4. Не сматрам, јер се говори о теорији (не научном закону), с научног становишта, у оквиру научне области - биологије. Науци је место у школи.
5. Не знам да ли радите у школи и не знам колико сте упознати с понашањем данашње омладине. Једино су агресивнији као припадници навијачких група. Нажалост, из мени несхватљивих разлога, постоји веома опасан екстремизам код данашње омладине баш када је реч о вери. Наравно да не тврдим и не мислим да је то општа појава, али је има у више него забрињавајућем обиму. Једном руком се крсте, а другом прете да ће и животом бранити веру, по цену насртања на туђи живот. На крају заврше у десничарским националистичким организацијама, где потпуно извитопере и идеју вере у Господа и идеју национализма, као љубави према свом народу.
О томе шта вера данас пропагира у свом појавном облику, заиста не бих, јер је то потпуно нова тема која би мене лично довела у позицију да се бесомучно расправљам са особама које немају вашу културу опхођења, а на њих не бих да губим време.
Свако добро и вама!
Поштована,
ИзбришиНе желим да водим острашћени дијалог и преписку већ напротив аргументовану, академску. Ипак, имам реплику на ваше аргументовање:
1.Додатно ћу образложити: спој верског и научног образовања кроз векове је изнедрио многе велике светске личности, а и део је нашег културног и националног идентитета и сасвим је природно да данас постоји у истом облику, прилагођено условима времена и тржишта. Уосталом ако већ верујући грађани плаћају порез секуларној држави онда свакако имају право да од ње захтевају и школовање у складу са својим верским уверењима, ово је и њихова (наша) држава.
Није ми у потпуности јасна констатација: "Говорим о потребама 21. века, а у светлу данашњег образовног система (који је углавном лош)." и какве везе иста има са верском наставом? Да ли хоћете да кажете да је верско образовање превазиђено у 21. веку или пак да има лоше последице по образовни систем!? Ипак, не бих да нагађам, боље би било да од Вас добијем одговор...
2. Верска настава је била део образовног система више векова, а постоје и бројна документа која сведоче о њеној васпитној функцији и доприносу општем васпитању. Потребно је израдити озбиљну студију о томе, па ако сте вољни, можете истражити па и објавити неки научни чланак о истом заснован на конкретним изворима, тема је свакако интересантна. Тек тада можемо озбиљно полемисати о овој теми. Период од последњих 15 година сматрам да није у довољној мери "сазрео" за студију те врсте, потребно је још времена за тако нешто.
3. Позната ми је чињеница да се у неким државама Европе изучава когитивна, док у другим конфесионална верска настава (што даље значи да су оба облика прихватљива савременом свету) због тога није ни било потребе да наводим тај део текста. Намера ми је била да демантујем Вашу изјаву да се верска настава не изучава у Француској.
4. Слажем се. То што неко изучава (и) Теорију еволуције, не значи да је нужно и прихвата. У том смислу ни верска настава не представља наметање ставова већ упућивање ученика на различите приступе, што свакако утиче на развијање критичког мишљења.
5. Овде сте изнели више личне ставове (а они свакако не подлежу аргументацији) и проширили тему али даћу и свој коментар о истом: Да, радим у школи. Верски екстремизам присутан је тамо где нема правилног разумевања вере у свом суштинском и садржинском облику, што је само један аргумент више за постојање верске наставе у просветном систему. Вера у својој суштини подразумева и Богољубље и човекољубље (Христос је био крајње толерантан и пун љубави чак и према својим џелатима, а ми верујући смо позвани да следимо његов пут), надам се да су вам познате и Божије заповести (старозаветне и новозаветне). Дакле, потребно је "просветити" омладину.
Ваш став о десничарским националистичким организацијама сматрам личним, општим и (немојте замерити) олако изреченим (да не кажем неозбиљним), пре можемо говорити о присутности и таквих елемената (код мене је присутна политичка неопредељеност, чисто да не ширимо ову тему).
Даље, ми (верујући) смо ти који пропагирамо веру тј. пројављујемо је у свом животу, а не вера као таква. Поставља се питање: колико смо добри и успешни у томе (полазим прво од себе)? Треба имати у виду да нико није савршен али и то да сами тражимо своје узоре у свим областима, па и у вери (свако види оно што жели да види).
Моја анонимност није случајна. Ви не можете са сигурношћу знати јесам ли ја робот, глас са неба или људско биће, остаје Вам могућност да ВЕРУЈЕТЕ да сам једно од та три! :)
Срдачан поздрав!
Ви се упорно позивате на аргумент да је нешто трајало вековима, да је некада било овако или онако. Да направим баналну аналогију - некада се веш прао у реци. Научно образовање се одавно не стиче у цркви већ на универзитетима.
ИзбришиТо што нисте случајно анонимни мало личи на манипулацију.
Срдачан поздрав и срећна Нова!
Od samog pocetka veronauka je neprijateljski docekana u skoli.Postije realni razlozi da se ona ponovo ukine i to je ok.
ОдговориИзбришиKako stvari stoje ukidanjem ovog predmeta resile bi se stvari u prosveti . Ne.Djaci ce i dalje imati onu torbu od 10kg, i dalje ce neko imati sedmi cas ( btw rezervisan za veronauku ) .Sve je to ok.Ali onda je realno da se izbace i ostali izbirni predmeti ili novo uvedeni. Nemoguće da skola pati samo zbog veronauke. Toliko mrznje nisam skoro video, kao prema tim ljudima i predmetu.Tacno je da ima onih kojih ne bi trebalo da predaju ali oni su kap u moru i skoro bez uticaja u skoli , neću reći diskriminisani .
Ako prosvetari misle da ce ukidanjem ver.da procvetaju, ja sam za to da se ukine.Mogli su to i na kulturan nacin jednostavno prebace na fakultativno , ovako prave hajku na veroucitelje ko da im otimaju hleb iz ruke.E sad ce se prosvetari konacno najesti tog hleba .
I treba da ukinu i to zbog Crkve koja 15 god.nije resila status tih ljudi , koji su i u Crkvi i u školi zadnja rupa na svirali,13to prase...
Hvala što pišete.
Šone Šabac
Нико не тражи укидање, већ смањење броја разреда, и то не само верске наставе, већ и грађанског васпитања. Иначе, и ја сам за то да се пребаце у факултативне предмете, а да се већина новоуведених предмета потпуно укине или да пређе у неке секције, ваннаставне активности и слично.
ИзбришиНе знам како сте закључили да се појавила мржња према вероучитељима. Већина вероучитеља које познајем су сјајни људи и дивне колеге. Као што је и велики број наставника српског, географије, енглеског - па су им ипак смањени фондови.
Не можемо у исто време кукати да нешто не ваља и кукати ако се ишта мења. Да би се просвета поправила, мора да се мења. У том процесу ће, нажалост, неко остати без дела часова. Плашим се да другачије не може. Али, то никако не сме бити једина измена. Свећом данас може да се тражи оно што у систему ваља. Проблем је обим градива, неповезаност градива, надувани уџбеници, неопремљеност школа и лоша селекција кадрова (која се неће променити док су плате лоше и сви који су квалитетни и имају где, заобилазе просвету).
Поздрав!