Како оцењујем

Средње школе су недавно добиле нови Правилник о оцењивању, понешто је разјашњено, али не довољно. Оно што и даље остаје велики проблем просветних радника у Србији јесте могућност преправљања оцена на седницама. Огорчена сам што је пропуштена прилика да се у новом Правилнику јасно напише: предложена оцена се не сме поправити због постизања бољег општег успеха. Глупост је и што уопште постоји тај општи успех, кад већ имамо средњу оцену, али то је нека друга тема.

Међутим, постоје већи проблеми од овог, проблеми за које знају само просветни радници, јер шира јавност живи у убеђењу да ми оцењивањем често лечимо своје фрустрације и искаљујемо нека незадовољства. Оно што не знају јесте то да ми и даље немамо прецизне инструменте уз које ништа не би зависило од утиска. Правилник не решава ситуацију у којој ученик калкулише када да дође на час, а када да га избегне; не регулише ни ситуацију у којој ученик постигне једну бољу оцену на почетку, а онда пландује и добија све саме јединице јер зна да је због, иначе превазиђене аритметичке средине двојка загарантована. Провлачи се негде стидљиво да оцена одражава и одговорност према обавезама, активно учешће у раду и томе слично, али све то можемо да окачимо мачку о реп док је аритметичка средина свето слово.

Ја сваког лета изнова мозгам како да најбоље формулишем табелу која ми служи за формативно оцењивање. Прошлог лета сам ишчитала и неку силну литературу из докимологије (што ми се, наравно, не рачуна у стручно усавршавање, а било је сврсисходније од бар 80% семинара на којима сам била), па сам опет мозгала. Да се разумемо, читала сам и мозгала јер сам осећала потребу да се баш на том пољу поправим. Јесте, чак и за ову плату, јер тридесетак пари очију у мојој учионици нема везе с мојом платом.

Оцењивање не схватам само као проверу напретка ђака, већ и као смерницу за свој рад. Неретко због оцена преправљам своје оперативне планове, а понекад и глобалне. Некад нешто скратим, а некада мало продужим. Можда није лоше да напоменем да на почетку сваке наставне теме на табли испишем кључне речи и кључну граматику. То је оно што сви морају да науче и што ћу проверавати. Разликоваће се само начини провере за ниже и више оцене.

Пожелела сам да са вама поделим начин на који оцењујем, пре свега у нади да ћу чути нека боља и занимљивија решења која мени нису пала на памет, јер - иде ново лето и ново мозгање.

НЕМА НЕНАЈАВЉЕНОГ ОЦЕЊИВАЊА

Дакле, моје прво правило при оцењивању јесте да нема ненајављеног оцењивања, ни писаног ни усменог. Неко ће рећи да ђаци у том случају уче кампањски, али због природе предмета који предајем (енглески језик) тај страх није оправдан. На сваком часу се нешто ради и неко прозива. Не постоји час класичне обраде градива, тако да се увек нешто учи и проверава. Уосталом, од ђака који немају мотивацију да науче и знају, немамо права да тражимо неку посвећеност школи. Писане провере најављујем бар две недеље раније, са прецизно дефинисаним областима које ћу оцењивати. На почетку школске године знају у којој ће недељи ког месеца имати тест или писмени задатак. Усмене провере најављујем час унапред, с тим да знају који ће тачно ученици одговарати следећег часа. У главу. Предложим им и да у случају да неко тог дана не може да дође у школу, сам себи нађе замену, да не бих прозвала неког неспремног. У току часа могу да испитам пет до шест ученика.

Жеља ми је да науче, а не да им поделим јединице јер нису спремни. Када знају када ће одговарати или имати писану проверу, најчешће се пристојно спреме за тај час. Тачно је да неки од њих све забораве после три дана, али је тачно и то да је природа предмета таква да се све што радимо само надограђује на већ научено, тако да континуитет ипак постоји.

И још нешто: имам утисак да их је срамота да дођу неспремни. Зато и немам више од три-четири чисте јединице по одељењу у току школске године, а предајем у средњој стручној школи за коју праг при упису последњих година баш и није за похвалу.

ТАБЕЛА

Немам класичну свеску за праћење напретка ученика, већ одштампану табелу, подељену на прво и друго полугодиште. Свако полугодиште има по две колоне за активност, тест, усмени одговор и писмени задатак, и рубрику за напомене. Зашто по две? У једној уписујем бодове, а у другој оцену проистеклу из бодова. Зашто бодови? Зато што има учениа који читаве године добијају тројку са минималним бројем поена на тесту или писменом задатку, а има и оних којима стално фали поен до четворке. По оценама се не разликују, а опет знање им јесте различито: онај први нагиње ка двојци, а онај други само што није стигао до четворке. Бодови се збрајају и на основу њих се изводи закључна оцена. Мало ме је бринуло шта ћу да радим ако бодови указују на двојку, а оцене на тројку, кад се решење само наметнуло: оцена на активности се показала као веома поуздан коректив.

Максималан број поена у току полугодишта је 50. Активност, тест и усмени одговор носе максимално по 10 бодова, а писмени задатак 20, јер се њиме проверава најобимније градиво.
На пример, на усменом одговору можеш добити тројку са пет или са шест поена, као и на тесту или на активности. То је на годишњем нивоу већ шест бодова више или мање, што у неким случајевима може значити разлику између ниже или више закључене оцене.

За двојку на полугодишту, потребно је најмање 11 поена. Можда делује као низак критеријум, али није их лако сакупити. Потребно је да на свакој провери покажу минимум знања.

Пред крај школске године ђаци имају прилику да изаберу једну оцену коју желе да поправе, наравно, осим оне на активности. То значи, на пример, да ученик може у мају да пожели да поправи оцену са теста у октобру, и ја ћу му дати ту шансу. Ако добије боље бодове и оцену, избрисаћу оне из октобра и рачунаћу му ове нове. Свако има право да устане на леву ногу, да му буде лош дан, да нема добру концентрацију. Наравно, добиће нов тест, са градивом које се проверавало у октобру.

АКТИВНОСТ

Рубрика за активност је највећа. Ту уписујем плусеве. Сваки ћошак представља оцену активности. На пример, горе лево значи да је ученик изузетно активан и да су му одговори увек тачни. Доле лево, активан је, али му одговори скоро никада нису тачни. Можда би некоме та рубрика била нејасна када је види, али је мени сасвим јасна и на сумативну оцену утиче број плусева и њихово место у рубрици.
Размишљам о томе да повећам број поена које активност носи следеће године. Још увек се двоумим због ученика који једноставно нису из те приче - не воле да дижу руку, а имају одлично знање. Да ли би их онда малтретирала притиском да се ипак стално јављају, или би их мотивисала - не знам. Нисам паметна.

Овде ћу да напоменем и да рубрика НАПОМЕНЕ служи за много тога - однос према раду, бежање с часова, игнорисање домаћих задатака, оцене са блиц провера, нешто чиме ме одушеве, и тако то.

ПИСАНЕ ПРОВЕРЕ

Како се ради о образовним профилима који имају само два часа страног језика недељно, имам по један писмени задатак у полугодишту, али и по један тест. Већ сам написала да тест носи 10 бодова, а писмени задатак 20. И писмени радим као тест, а не у вежбанкама Разлика је, наравно, у обиму градива, припреми и исправци писменог задатка.

Код писаних провера наглашавам који су задаци за двојку. Раније сам покушавала да у оквиру задатка направим градацију реченица по тежини, али сам схватила да то у старту демотивише лошије ученике. Унапред реше да им је то недостижно и по правилу предају празне тестове. Јесте да су најлакши за прегледање и оцењивање, али ми је било криво. Зато сада знају које задатке треба да ураде за двојку, а знају и какви ће бити. На пример, ако проверавам глаголска времена, у задатку за двојку нема неправилних глагола и компликоване синтаксе и још им на крају пише у које време треба да ставе глагол из заграде. За више оцене сами одређују које им време треба, глаголи су свакојаки, има и компликованијих реченица. Или, вокабулар се за двојку зна тако што преводе појединачне речи и изразе, било са енглеског на српски, или са српског на енглески. Знам ја да то није активно знање, али знам и колики је труд потребан некоме ко не зна језик. За више оцене допуњавају реченице, преформулишу их, преводе кратке текстове и слично.

Овакав начин прављења теста је одмах уродио плодом. Јединица скоро да и нема. Практично, награђен је сваки труд, а поента ваљда и јесте у томе.

УСМЕНИ ОДГОВОР

Да бих проверила све језичке компетенције, ипак је неопходно и да класично "одговарају за оцену". Не знам да ли се то у ова премодерна времена сматра превазиђеним, али мени је неопходно. Истина, има ђака који су кроз активност све то већ показали, али њима ово буде прилика да још једном обнове шта треба. Подсећам да тачно знају ко ће када одговарати, које градиво, и на који ће начин бити испитавани, што ћу у наставку објаснити.

(Из године у годину све више избацујем оне дуже лекције, или их користим само као reading comprehension, односно прилику да науче да из текста читањем дођу до кључних информација. Рачунам да ће им то можда сутра требати.)

Ученици се на почетку одговарања сами изјашњавају за то за коју би оцену одговарали, у складу са тим колко су се добро спремили. То је прилика и да изврше самоевалуацију. За ниже оцене читају и преводе. За више, разговарамо о темама које су обрађене у лекцијама. Загревамо се тако што што препознајемо времена у реченицама, пребацујемо их у друга времена, или проверимо на сличан начин актуелну граматику. Ово обично могу да ураде четворке и петице. Ту је важно размишљање, логично повезивање, а бубање не помаже.

Наравно, ученик има право да покуша да одговара за вишу оцену. Ако му не иде, неће добити јединицу, него ћемо променити начин испитивања, па ће без проблема добити тројку.

Код мене постоје и радне двојке. Не могу да казним децу која немају осећај за језик, или нису донела основу из основне школе. Ако не може да покаже знање, нек покаже труд. Жалије ми је дати четворку некоме ко би имао глат петицу кад би само репом мрднуо, него двојку детету које не зна, али се уби трудећи се.


Ето, ја тако оцењујем.
Сваку оцену образложим пре него што је упишем.
Немам проблема због оцена, ни са ђацима, ни са родитељима .
На почетку свакој генерацији објасним да ћу за тражење веза за оцену давати јединицу, јер никада није проблем да ухватите ђака неспремног или му нађете оно што не зна, ако вам је то циљ. Замолим их да то пренесу родитељима. Врло бесно реагујем ако ми неко окрене телефон због оцене, што се већ годинама не дешава. Ни колеге ме не притискају. Дешавало ми се чак да ми се ученик извини зато што је разредна питала да му се поправи оцена.
Рекла бих да ученици без грешке капирају коректан однос, смислено и објективно образложење, доследност при оцењивању. Умеју то да цене.
Годинама ме већ не питају да им закључим вишу оцену од заслужене. То је ваљда последица "проношења доброг гласа". Спречим их да себе доведу у такву позицију тако што им пре закључивања напоменем да мени ни из џепа, ни у џеп, али да немам права да се поклоњеном оценом огрешим о оне ђаке који су се за ту исту оцену добро помучили.

Уколико знам да ми је ђак управо прошао кроз тежак период у приватном животу (а скоро увек знам), не треба нико да ме пита да будем пажљивија према том детету. Дам му вишу оцену. Поклоним од срца и не цимам га да спрема енглески ако управо пролази кроз неке мучне дане. Занимљиво је да следеће године превазиђу сва моја очекивања.

П.С. Има још нешто. Након три и по године оваквог оцењивања, када матуранти стигну до последњег полугодишта, ослободим их оцењивања. Склопимо договор да неће бити проблема са оценама, али да морају редовно да долазе на наставу, са књигама и свескама, и да раде као да је стање редовно. Још ме ниједном нису изневерили. Добро, то су већ људи, имају 19 година, другачије перципирају ствари. Ти су ми часови највеће професионално уживање. Тада учимо због знања, а не због оцена. Учимо озбиљно, растерећено и уживамо у томе. Блистају и најлошији ђаци.
Треба се замислити над тим.