Просветнe заврзламе, јануар 2017.

- Сииимоооо!
   Тајац.

- Сииимооо! Јеси глув? Дете!
   Тајац и даље.

- У, мајку му детињу, гарант је опет угурао оне каблове у уши, па ништа не чује!

Виде отац да му нема друге, па устаде и оде до Симине собе. Као што је и претпоставио, затече сина са слушалицама у ушима и лаптопом на стомаку. Извалио се преко кревета ко да му је све потаман. Тек кад му се отац унео у лице, Сима подиже поглед и извади слушалице из ушију.



- Шта је било? Где гори?
- Шта шта је било! Не могу да те дозовем пола сата! И пупчана врпца ти је била лабавија од тих твојих каблова!
- Добро, де, који ти је ђаво. Слушам музику. Шта грдиш ко да сам не знам шта урадио. Ајде, кажи шта треба.
- Треба да ми кажеш да ли ћеш прекосутра да будеш болестан.

Сима погледа оца подозриво.

- Црни Стојане, па  још ни подне није, а ти си пио! Убиће те Зора ако те провали!
- Ама дете, какво пиће, какви бакрачи! Лепо те питам да ли ћеш у среду да будеш болестан.
- Ја се и даље надам да си мало натегнуо флашу. Лакше би ми било да си пијан, него да си скренуо с памети.
- А да те звизнем ја једном, па да се ти узмеш у памет? А? Последњи пут те питам: да ли ћеш да будеш болестан прекосутра?
- А 'оћеш ти да будеш болестан прекосутра?
- Помери се с места, несрећо једна! Што да будем болестан?
- А што ја да будем болестан?
- Па откуд ја знам. Пита министар.
- Стојане, да ниси пио неке чудне таблете? Министар пита да ли ћу ја да будем болестан?
- Јесте. Звао малопре разредни да пита, али ја нисам могао да те дозовем, па ће да зове опет.
- Физа звао тебе, јер му рекао министар да ме пита да ли ћу да будем болестан у среду?!
- Е, фалим те боже, да ти стигло из дупета у главу! Јесте. Баш тако је било.
- Олади, ћале. То те неко зезао телефоном.
- Ама није! Препознао сам разредног. Човек се културно представио, питао шта је имао, и рекао да ће опет да зове за пола сата, пошто му остало још осам кућа да позове.
- Значи, Физа је прс'о ко звечка! Тачно сам знао. Овамо нам стално труби да треба да се бавимо науком, а њему наука дошла главе. Не брини, Стојане, неће Физа опет да зове. Вероватно је већ заборавио да те је и први пут звао.
- Слушај, мали! Не завитлавај се са мном. Човек је лепо звао, лепо питао, и зваће опет, а ја нећу да због балавца испаднем будала. Треба да јави неко министру да Стојан не зна да ли ће дете да му буде болесно? Треба да ми накаче Социјално на врат? Полиција на кућу да ми долази да види да л' те малтретирам, држим на ладном и не дам ти леба?!
- Е, ај' се смири молим те. Немој да падаш одмах у ватру. Па, размисли мало сам да ли је нормално да министар пита да ли ћу ја да будем болестан прекосутра, и да те разредни зове због тога. Где то има?

Стојан се мало исправи, провуче руку кроз проређену косу, зашкиљи на једно око, па на друго, па на оба. Скоро да је могло да се чује како му мозак убрзано ради.

- Пу, мајку им хохштаплерску, па мене нашли да зајебавају?! Ааа, неће то тако. Сад ћу да зовем пошту и да пријавим последњи позив. Па кад ми нађу тог гилиптера, има он мени да буде болестан у среду!
- Ма не губи време на будале, ћале. Некоме је било досадно, кренуо да окреће народ и да се забавља. Пусти доконе лудаке. Немој да се нервираш због таквих. Али следећи пут размисли мало пре него што мене нападнеш. Нема смисла.
- А јес, вала. У праву си, Симо, љуби те отац тако паметног. Све си на мене повук'о! Прави делија!
- Ајде, ајде. Немој сад још и емоције да те хватају. Ајде. Имам да учим.
- Учи, сине, учи. Одо ја да гледам телевизор. Ајд.

Стојан изађе из синовљеве собе, трљајући браду у неверици. Како је само могао да буде толико глуп, па да поверује да једном министру може да падне на памет да пита које ће дете да буде болесно прекосутра. О, боже, само да Зора не сазна како је испао глуп! Има да га завитлава бар годину дана, а каква је - свима ће да раструби.

- Мораћу оном мангупу да дам петсто динара да ћути. Можда и хиљаду! Е, мој Стојане, тол'ке си године набио, да не кажем где, а и даље свако може да те превари! Добар и будала - два брата рођена.