И тако поче још једна школска година

Почела ми је 24. школска година са ове стране катедре.
Свака претходна је прошла у ишчекивању промена набоље.
Свака се завршила уз констатацију да је последња била гора од претходне.
Након толико година, требало би да научим да ова држава није погодна за гајење наде. Не прија јој клима, ваљда.


НОВОСТИ ПРЕСТИЖУ ЈЕДНА ДРУГУ

И ова школска година почела је штрајком. Истина, стидљивим и неусаглашеним. Рек'о би човек - ево их просветари, опет штрајкују! Понеки просветни радник би можда рекао - ево их синдикати, ничему их искуство није научило! Небитно је. Лепо рече министар да штрајк неће много шкодити.

Образовање никада није било мање важно. Свакодневно нам показују да диплома ничему не служи. Ђаци нам не расту у људе, него у раднике. Вештине су преузеле примат.

Спремају нам се лоши закони. Лошији од постојећих, који такође нису добри. Ако је нешто и ваљало, не брините! Има ко ради на томе да ништа не ваља.


У 200 школа стижу електронски дневници. Бићемо тотално модерни. Имамо школе са рачунаром и пројектором у свакој учионици (или интерактивном таблом), па онда школе са опремљеним кабинетима само за информатику, и на крају школе у којима рачунар има само директор. Али, нема везе. Премијерка каже да су јој приоритети дигитализација и образовање, па је ових 200 школа, од укупно 1800, таман згодно за самопромоцију Владе на конференцији за новинаре.

Требало је да буду и униформе у основним школама. Неће их за сада бити, јер су најаве министра најчешће кусе. Много је брз!

Полицајци с дневником једном месечно је најновији хит. Свратиће нам полицајци у основне школе једном месечно да деци објасне какав је свет. На оне који нам такав свет стварају, нико неће упозорити децу.

Пошто нам деца имају све лошије држање и све више времена проводе седећи, министарство је одлучило да се фискултура појача. Теоретска фискултура. Деца ће на часовима физичког учити и теорију.

Родитељи штрајкују заједно са наставницима у школи у Земуну, јер не дају да се над школом иживљава ко како хоће.

Након што нам једном буду повећали плате, биће веће него икада. Веће ће бити лимбурга месеца! Треба прво намирити војску и полицију. Ми смо безопасни, као што смо више пута показали.


МЕНИ ЈЕ ПОЧЕЛА ЛЕПО

Ако се изузме бесмислано бирократисање, мени је школска година лепо почела.

Добила сам два одељења првог разреда. Иницијални тест им није славно прошао, али делују као фина деца са којом ће моћи лепо да се ради.

После много година, променила сам уџбеник за први разред. Мени је и то лепа новост. Уживам док га разрађујем.

Када сам након више од 10 година чекања да ми се опреми кабинет почетком јула добила одговор да пара нема, решила сам да га опремим сама. У процесу сам налажења донација и наћи ћу их. Већ су стигли рачунар и фини звучници. И једно и друго смо добили од људи које никада у животу нисам видела. Срећом, видели су они апел, и из чиста мира помогли. Предивно је то. Хвала Ненаду и Војину.

Чекам одговор за велики телевизор, баш велики, са дијагоналом од 65 инча. Причам ђацима да ће једном и то стићи, а мој матурант каже - ау, ала ћемо да гледамо текме! Размишљам, па то ми им био главни догађај из школовања. Буде неко финале баш за време нашег часа, и ја им пустим неки лајвстрим, а договоримо се да час надокнадимо. Мислим, а зашто да не?!

Извињавам се нашем домару што ћу му направити мало посла по кабинету, а он срећан, па каже - ма, само причај где шта да померам и шрафим, све може!

Имам пун фолдер линкова ка најразличитијим наставним садржајима које сам свих ових година сакупљала. Чекање на опрему је трајало толико дуго, да половина тих линкова више није функционална. Нема везе. Отварам фолдер "Линкови 2017".

Лепо ми је и то што сам успела да сакупим новац за екскурзију једном мом ђаку. Чак и мало џепарца има. Највећа донација је била 15 000 динара, а најмања 1000, и верујте - не знам којој сам се више обрадовала. Има добрих људи и предиван је осећај кад се лично увериш у то. Хвала Наташи, компанији Пештан, Ани, Миодрагу, Срђану, Алекси и Биљи. Нека им се добро добрим врати.

Крећемо крајем следеће недеље. Мало сам незадовољна тиме што у школама и даље не постоји озбиљнија припрема за екскурзије, у сарадњи са наставницима географије, историје и уметности. Стварно, што би био проблем да се у школском календару предвиди један тематски дан за разреде који иду на та путовања, са презентацијама, наставничким и ученичким, филмовима, путописним репортажама? Можда главно питање онда не би било да ли ћемо ићи у дискотеку и шта ћемо с пивом.

Да, знам, питаће неко ко ми је бранио да то сама покренем.
Нико. Само ми је мука од неуређеног система који годинама функционише преко леђа ентузијаста, уместо да се уведе ред и поставе јасна правила.

И за крај, причам синоћ са сином мог рођеног брата. Са 12 година је кренуо у неку елитну државну средњу школу, за коју се изборио тако што је годину дана ишао у редовну и приватну школу истовремено, да би се довољно добро припремио за пријемни, а иначе је сјајан ђак. Каже - замисли, нисам се изгубио! Школа има пет зграда: за природне науке, матерњи језик и музику, стране језике, кухињу са кантином и зграду за физичко (две сале, базен, терен за сквош). Имају и две велике ливаде. Наравно да није у Србији. Каже још и да ће после шест година у овој школи ићи на Кембриџ да студира архитектуру, ако га не позову да игра за Ен-Би-Еј :)

Моје рођено дете одлази за неколико дана на другу годину студија, реално далеко, а мени предалеко. Срећна је тамо. Нека је. Ко зна колико ће ми још септембара проћи у том испраћању.


Сад се вратих да прочитам овај текст од почетка. Сав је збрда-здола. Све нешто набацано. Ниђе везе! Таман као почетак нове школске године у Србији. Могла бих да се вратим и да га преуредим, да му нађем главу и реп, али нећу. Кад ми је у глави овако, нек ми буде и у овом тексту.

На срећу нам изашло, а на нос хоће, свакако.