Драги учениче, не мора тако

Драги учениче (ученице), који си пред странпутицом,


Свакога дана у животу суочаваћеш се са десетинама избора.
Само ће твоја одлука бити шта ћеш изабрати.
И данас сам бираш, а знам да није лако увек изабрати паметно.
Није ни мени.




Можда на твоје изборе утичу другари

Можда ти је важно да те они прихвате, а не знаш како да то постигнеш. Неко ће те волети зато што га засмејаваш, неко зато што увек може да се ослони на тебе, неко јер слушате исту музику, или тренирате исти спорт. Има и оних који ће те прихватити тек ако радиш исто што и они, иако знаш да то није добро ни за њих, ни за тебе. У неке групе вршњака улази се само ако пијеш, користиш дрогу, шутираш псе по улици, ломиш клупе у парку, отимаш новац другим вршњацима, учествујеш у малтретирању других. Они су бучни, мисле да су изузетно важни, желе да сви страхују од њих. Помислиш - па боље је да будем са њима, него да их се и ја плашим. Оно што не знаш, то је да нису ни храбри, ни важни. Несрећни су, а ово је једини начин кога су се сетили да постану срећни, бар на тренутак. Мисле да ће бити срећнији ако неког другог учине још несрећнијим.

Ти бираш да ли ћеш у томе учествовати. Ти бираш да ли ће тој лажној краткотрајној срећи узрок бити туђа несрећа. Ти бираш да ли ће неко због тебе плакати, бити повређен, имати здравствене проблеме. Знам да је тај избор много тежи него што изгледа кад се овако напише. Знам да те је страх. Плашиш се те насилне групе, страхујеш да не постанеш њихова жртва, гледаш како су они спремни да слажу, да се потуку, да исмејавају и вређају, отму патике, телефон, новац. Кад одрастеш схватићеш да су били кукавице које редовно крећу на најслабије, најтише, оне који се никоме не замерају. Траже лаке мете, а ти се плашиш да не будеш следећа. Сумњаш у то да ли ћеш имати довољно снаге да им се одупреш. Не знаш да ли ћеш умети да им се супротставиш или бар да их избегнеш. Међутим, оно што такође не знаш јесте да они, када их неко пријави, пред родитељима, представницима школе и полиције, плачу и моле да их нико не казни, и кроз сузе обећавају да то више неће радити. Кажем ти, само кукавица може да малтретира слабије од себе. Ти бираш да ли ћеш се приклонити њима, или израстати у пристојног човека.

Треба да знаш и да ниси сам. Уколико се плашиш да се насилници не окоме на тебе, или ако су већ почели то да раде, обрати се одраслој особи којој верујеш - родитељима, ујаку, стрицу, тетки, али и одељењском старешини, неком другом наставнику коме верујеш, педагогу, психологу, директору, школском полицајцу или полицајцу у станици. Немој да се бориш сам. Нема потребе. Бар једна од набројаних особа биће спремна да се бори са тобом. Чак и ако неко од њих закаже, неко други неће.

Можда не знаш да постоји и телефон за пријављивање насиља у школи. Број је 0800 200 201, а можеш бесплатно позвати сваког радног дана од 7:30 до 15:30.

Ти одлучи да се не приклониш насилницима.
Немој да будеш као они.
Не мора тако.
Имаш избор.
Буди човек.

Можда на твоје изборе утиче стање у породици 

Можда си свакодневно присутан док се родитељи свађају, туку, вређају. Тебе и не виде. Не занима их како се осећаш, како ти је у школи, с ким се дружиш, шта те занима у животу. Срамота те је да позовеш друштво кући, јер не знаш шта ће да затекну. Када си био мањи био си тужан и плакао си. Сада си већ бесан, много бесан. Дође ти да се издереш на њих и полупаш све по кући. Није ти јасно зашто баш ти мораш да имаш такав живот, и у теби бес стално расте. Оно што не знаш јесте да је још много твојих вршњака у сличној ситуацији, нажалост. Имала сам ђака који ми је причао да кад крене свађа у кући, он изађе напоље и трчи до изнемоглости, и по киши, и по снегу. Онда је отишао у локални боксерски клуб и није га занимало да баш нешто боксује, али му је много значило да удара у џак све док га бес не прође. Познајем и једног сада одраслог човека, који због оца који је пио, у животу није попио кап алкохола. Завршио је школе и сада је успешан човек са здравом породицом. И један и други су направили избор. Изабрали су да не постану насилни, да не постану алкохоличари, да никога не малтретирају због свог оправданог беса. Изабрали су пут који је у том тренутку можда био тежи,али их није одвео у поправни дом, у затвор, у лоше друштво из кога ретко ко изађе.

Свестан си тога да своју породицу не можеш да поправиш. Насиље у породици је кривично дело, може и треба да се пријави полицији, али не знам колико би деце било спремно да пријави своје родитеље. Међутим, и о томе можеш бар да попричаш са неком одраслом особом у коју имаш поверења. Неће моћи да ти промени родитеље, али ће можда моћи да ти помогне да лакше издржиш период до завршетка школе. Нека ти то буде циљ - издржи до краја школовања, а онда иди негде, тражи посао, организуј свој живот без таквих свакодневних стресова.

Можда ти се родитељи и не туку и не свађају, него само јурцају за послом, зарађују, теби купе најскупље патике и мисле да је то оно што ти треба. А теби треба да су чешће код куће, да разговарају са тобом, да ти покажу да их занима шта ти се дешава, да их интересује шта је ново код тебе. Чини ти се да их не занимаш, да те не поштују, да им је све важније од тебе. Није ти довољно да те питају да ли ти треба новац. Желиш да те питају како си, и да при том никуда не журе. Тужан си, а временом опет почне да расте бес. Желиш да им нечим привучеш пажњу, да урадиш нешто због чега ће приметити да постојиш, да им се осветиш за то што их никада нема.

Нажалост, многи твоји вршњаци у таквим ситуацијама не умеју да се изборе са својим бесом. Онда ураде најпогрешнију ствар, и бес искале на ономе над ким могу. То најчешће буду њихови вршњаци. Они са којима би требало да се друже, разговарају о проблемима, помажу једни другима. Њих туку, малтретирају, вређају, понижавају, баш онако како то родитељи раде код куће, или само да би привукли пажњу родитеља.

Ти одлучи да не постанеш насилник.
Туђе сузе неће учинити да твој проблем нестане.
Неће исправити неправду.
Не мора тако.
Имаш избор.
Буди човек.


Ако ћеш сада помислити да је лако мени да пискарам јер нисам ја та која пролази кроз оно кроз шта ти пролазиш, делимично си у праву. Не пролазим кроз оно кроз шта ти пролазиш, али те, као што видиш, не осуђујем уколико си кренуо погрешним путем. Разумем те и волела бих да и ти боље разумеш себе и оно што ти се дешава. И веруј ми, није ми лако чак ни да пишем. Знам да ниједно дете од 10 или 16 година не може само по себи да буде зло, не може тек тако да ужива у томе да некоме наноси бол. Несрећно је колико и жртва насиља. Несрећно је и јер не схвата да није на путу да насиљем према недужнима реши своје проблеме, већ је на путу да постане криминалац, а са тог пута се најчешће не враћа.

Не мора тако.
Твој је избор.
Изабери паметно.
Израсти у доброг човека због кога нико није плакао, вриштао у сну, страховао да уопште крене у школу. Немој бити тај који ће некоме упропастити детињство. Буди онај кога ће друштво волети и поштовати. Знам, то је тежи пут, али немој да будеш насилни дрипац само зато што ти се тренутно чини да је тако лакше.

Поздрављам те и навијам за тебе!