Српско образовање се у континуитету реформише већ добрих петнаест година.
Ако прочитате Стратегију развоја образовања у Србији до 2020. године, а коју је донела Влада још 2012. године, сазнаћете да је до сада било двадесетак покушаја реформи, али да су биле неуспешне јер се реформа обављала парцијално, несистемски, да су се само преправљали постојећи сегменти (планови, програми, уџбеници). Нико пре њих није схватио да образовни систем треба, у тренутку када у Србији знање не значи ништа, "да ствара популацију модерно образовану, креативну, за учење мотивисану и оспособљену за примену стеченог знања."
Ова најновија реформа је почела с Гашом Кнежевићем (ГСС), који је хтео све и одмах, наставила се са Љиљаном Чолић (ДСС) која је хтела да укине Дарвина, Слободаном Вуксановићем (ДСС) који је поправио стандард просветних радника али није до краја расветлио аферу Индекс, па су затим просвету преузимали Зоран Лончар (ДСС), Жарко Обрадовић (СПС), Томислав Јовановић (СПС). Последња тројица нису оставила неки печат, као да се нису превише бавили својим послом. Од њих тројице, најснажнија политичка личност био је Обрадовић, па је у складу са тим у говорима о просвети најчешће низао испразне политичке флоскуле.
На крају је српску просвету задесио још увек актуелни министар Срђан Вербић, као нестраначка личност, а на предлог премијера Вучића лично (СНС). Увео је праксу довођења сарадника директно из наставе, загребао по тржишту уџбеника, прочитао закон и схватио да се бројем часова закон крши, променио малу матуру, појаснио наставницима шта од папирологије морају да раде и у којој мери, увео нове дневнике учитељима (чиме им осмех није враћен), дозволио смањење фонда часова општеобразовних предмета, прешао Вучића кад је објаснио да је дуално образовање у ствари занатско и српском образовању познато, донео неке силне правилнике који су углавном најављивани као чудо невиђено, покушао да уреди спискове запослених у образовању, покушао да укрупни норме, покушао...
Оно што није ни покушао јесте да колеги министру објасни да просветни радници немају кратко радно време јер близу 50% свог рада обављају код куће, да озбиљно ревидира идеју о инклузивном образовању (без обзира на то колико је пара ушло у земљу због инклузије), да спречи да се ионако најниже плате у јавном сектору смање запосленима у образовању, да не дозволи да се не испуне тачке Споразума о прекиду штрајка, да се до краја разреше питања спорних диплома и доктората највиших функционера у земљи... Није списак коначан, али довољно је и оволико.
Оно у чему ни један једини министар није успео јесте озбиљна реформа образовања. Многи се тиме нису ни бавили, рачунајући на министарку из сенке која је, седећи у Заводу, повлачила конце онако како је замислила још пре петнаест година. Они који су желели нешто да промене морали су прву половину мандата да потроше на распетљавање замршених односа и ублажавање утицаја сивих еминенција у Министарству, који су фино разгранали своју мрежу кроз школске управе, ови кроз директоре, сви заједно кроз просветне инспекторе, па све до локалних властодржаца. Мало је ту било места за озбиљан рад.
Опет, да би се одржавао утисак да се за ових петнаест година образовање ипак реформише, увођене су бројне новине, од којих на прсте једне руке можеш да набројиш оне које су заиста ваљале (хм, тренутно не могу ниједне да се сетим). Те промене су увођене стихијски, кад год би неко битан из Министарства или једног од завода отишао пословно у иностранство. Тамо би видео да нешто успева, па би по повратку наредио да то успева и код нас. Срећа је велика да нису радили у Министарству пољопривреде, јер бисмо сада муку мучили са производњом банана, кафе, манга, папаје, пиринча, куркуме, маслина, док бисмо паркове пошумљавали палмама. Срећа је и да нису радили у туризму, јер би се сада инсистирало на успевању скијања у Војводини и сурфовања на Морави. Међутим, у образовању није имао ко да им стане на пут. Ко веле - деца тамо, деца овде; учионице тамо, учионице овде. Зашто не би успело? А онда, удри по просветним радницима да разне небулозе спроведу у дело. Никога није бринуло на стотине недоречених питања, јер су одабрали тактику "пеглања у ходу".
Када се данас погледа наше до сада реформисано школство, највише нам реформа личи на пачворк неуке шваље. Све закрпа до закрпе, не слажу се међусобно ни по боји, ни по облику, лагано пришивене, конац се пара, рашива се на све стране. И даље сам убеђена да тимови који нешто прописују, међусобно не говоре и у озбиљној су завади. Не могу се договорити о датуму такмичења, а камоли да се договоре бар о хоризонталној повезаности градива.
Зимус ми је један шармантни десетогодишњак који не живи у Србији објашњавао како је у његовој школи. Каже, обрађивали су месец дана Титаник. Из историје су учили о друштвеним и економским околностима с почетка 20. века. Из географије су се бавили рутом којом је брод ишао, а из биологије климом. Онда су поделили улоге по групама. Једна група је представљала бродоградитељску фирму и ту су се дотакли издржљивости различитих материјала који се користе у бродоградњи, као и сасвим новим технологијама које су се у то време појавиле. Друга група је заступала интересе наручиоца посла, била задужена за разлоге из којих су доношене одлуке о начину изградње брода, трошкова, компромиса, руте којом ће брод пловити и слично. Трећа група се нашла у улози капетана. Четврта у улози бродског официра, пета се бавила путницима и њиховим надама и мотивима за путовање, и тако редом. На крају теме имали су приредбу.
Следећег месеца су обрађивали древне цивилизације Средње Америке, тачније, бавили су се Мајама. Опет из историје историјски део, из географије су обрађивали ту географску регију од тадашњег времена до модерног доба, из уметности су се бавили уметношћу Маја, а из наставе религије религијом Маја. На часовима вођеног читања читали су, наравно, текстове о тој цивилизацији, тражили значења речи и синониме, учили како да пронађу одређене информације у тексту. На крају је била опет приредба.
Узгред, сви учествују на приредби, а не само они који најлепше глуме и певају. То је права инклузија.
Зашто је код нас немогуће повезати градиво? Зашто је немогуће дати смисао ономе што се учи, показати деци да то нису информације које служе да се бубају, а да и даље висе у ваздуху?
Зато што имамо пачворк реформу, на коју нико не гледа погледом одозго, свеобухватним, визионарским, већ је све распарчано и свако реформише део нечега као да целина не постоји.
Ако прочитате Стратегију развоја образовања у Србији до 2020. године, а коју је донела Влада још 2012. године, сазнаћете да је до сада било двадесетак покушаја реформи, али да су биле неуспешне јер се реформа обављала парцијално, несистемски, да су се само преправљали постојећи сегменти (планови, програми, уџбеници). Нико пре њих није схватио да образовни систем треба, у тренутку када у Србији знање не значи ништа, "да ствара популацију модерно образовану, креативну, за учење мотивисану и оспособљену за примену стеченог знања."
Ова најновија реформа је почела с Гашом Кнежевићем (ГСС), који је хтео све и одмах, наставила се са Љиљаном Чолић (ДСС) која је хтела да укине Дарвина, Слободаном Вуксановићем (ДСС) који је поправио стандард просветних радника али није до краја расветлио аферу Индекс, па су затим просвету преузимали Зоран Лончар (ДСС), Жарко Обрадовић (СПС), Томислав Јовановић (СПС). Последња тројица нису оставила неки печат, као да се нису превише бавили својим послом. Од њих тројице, најснажнија политичка личност био је Обрадовић, па је у складу са тим у говорима о просвети најчешће низао испразне политичке флоскуле.
На крају је српску просвету задесио још увек актуелни министар Срђан Вербић, као нестраначка личност, а на предлог премијера Вучића лично (СНС). Увео је праксу довођења сарадника директно из наставе, загребао по тржишту уџбеника, прочитао закон и схватио да се бројем часова закон крши, променио малу матуру, појаснио наставницима шта од папирологије морају да раде и у којој мери, увео нове дневнике учитељима (чиме им осмех није враћен), дозволио смањење фонда часова општеобразовних предмета, прешао Вучића кад је објаснио да је дуално образовање у ствари занатско и српском образовању познато, донео неке силне правилнике који су углавном најављивани као чудо невиђено, покушао да уреди спискове запослених у образовању, покушао да укрупни норме, покушао...
Оно што није ни покушао јесте да колеги министру објасни да просветни радници немају кратко радно време јер близу 50% свог рада обављају код куће, да озбиљно ревидира идеју о инклузивном образовању (без обзира на то колико је пара ушло у земљу због инклузије), да спречи да се ионако најниже плате у јавном сектору смање запосленима у образовању, да не дозволи да се не испуне тачке Споразума о прекиду штрајка, да се до краја разреше питања спорних диплома и доктората највиших функционера у земљи... Није списак коначан, али довољно је и оволико.
Оно у чему ни један једини министар није успео јесте озбиљна реформа образовања. Многи се тиме нису ни бавили, рачунајући на министарку из сенке која је, седећи у Заводу, повлачила конце онако како је замислила још пре петнаест година. Они који су желели нешто да промене морали су прву половину мандата да потроше на распетљавање замршених односа и ублажавање утицаја сивих еминенција у Министарству, који су фино разгранали своју мрежу кроз школске управе, ови кроз директоре, сви заједно кроз просветне инспекторе, па све до локалних властодржаца. Мало је ту било места за озбиљан рад.
Опет, да би се одржавао утисак да се за ових петнаест година образовање ипак реформише, увођене су бројне новине, од којих на прсте једне руке можеш да набројиш оне које су заиста ваљале (хм, тренутно не могу ниједне да се сетим). Те промене су увођене стихијски, кад год би неко битан из Министарства или једног од завода отишао пословно у иностранство. Тамо би видео да нешто успева, па би по повратку наредио да то успева и код нас. Срећа је велика да нису радили у Министарству пољопривреде, јер бисмо сада муку мучили са производњом банана, кафе, манга, папаје, пиринча, куркуме, маслина, док бисмо паркове пошумљавали палмама. Срећа је и да нису радили у туризму, јер би се сада инсистирало на успевању скијања у Војводини и сурфовања на Морави. Међутим, у образовању није имао ко да им стане на пут. Ко веле - деца тамо, деца овде; учионице тамо, учионице овде. Зашто не би успело? А онда, удри по просветним радницима да разне небулозе спроведу у дело. Никога није бринуло на стотине недоречених питања, јер су одабрали тактику "пеглања у ходу".
Када се данас погледа наше до сада реформисано школство, највише нам реформа личи на пачворк неуке шваље. Све закрпа до закрпе, не слажу се међусобно ни по боји, ни по облику, лагано пришивене, конац се пара, рашива се на све стране. И даље сам убеђена да тимови који нешто прописују, међусобно не говоре и у озбиљној су завади. Не могу се договорити о датуму такмичења, а камоли да се договоре бар о хоризонталној повезаности градива.
*****
Зимус ми је један шармантни десетогодишњак који не живи у Србији објашњавао како је у његовој школи. Каже, обрађивали су месец дана Титаник. Из историје су учили о друштвеним и економским околностима с почетка 20. века. Из географије су се бавили рутом којом је брод ишао, а из биологије климом. Онда су поделили улоге по групама. Једна група је представљала бродоградитељску фирму и ту су се дотакли издржљивости различитих материјала који се користе у бродоградњи, као и сасвим новим технологијама које су се у то време појавиле. Друга група је заступала интересе наручиоца посла, била задужена за разлоге из којих су доношене одлуке о начину изградње брода, трошкова, компромиса, руте којом ће брод пловити и слично. Трећа група се нашла у улози капетана. Четврта у улози бродског официра, пета се бавила путницима и њиховим надама и мотивима за путовање, и тако редом. На крају теме имали су приредбу.
Следећег месеца су обрађивали древне цивилизације Средње Америке, тачније, бавили су се Мајама. Опет из историје историјски део, из географије су обрађивали ту географску регију од тадашњег времена до модерног доба, из уметности су се бавили уметношћу Маја, а из наставе религије религијом Маја. На часовима вођеног читања читали су, наравно, текстове о тој цивилизацији, тражили значења речи и синониме, учили како да пронађу одређене информације у тексту. На крају је била опет приредба.
Узгред, сви учествују на приредби, а не само они који најлепше глуме и певају. То је права инклузија.
Зашто је код нас немогуће повезати градиво? Зашто је немогуће дати смисао ономе што се учи, показати деци да то нису информације које служе да се бубају, а да и даље висе у ваздуху?
Зато што имамо пачворк реформу, на коју нико не гледа погледом одозго, свеобухватним, визионарским, већ је све распарчано и свако реформише део нечега као да целина не постоји.
*****
Ближе се избори и већ се питамо ко ће нам бити следећи министар. Ако настави са оваквом реформом, свеједно је. Може и Марјан Ристичевић, а може и Рајна Драгићевић. Небитно је.
Ако је будући кандидат паметан (мушки род је употребљен генерички), морао би само један предуслов да тражи пре него што ступи на дужност: да се донесе по хитном поступку неки лекс специјалис који ће све запослене у министарству, школским управама, заводима и агенцијама, а који имају икакве везе са наставом, сместа послати у наставу; да даље предвиди да се њихова места попуне из редова садашњих наставника, на две године, па нова ротација - ови назад у наставу, а на њихова места нови наставници. Тек када буду имали свест о томе да ће и сами морати да раде по ономе што прописују, биће и памети и озбиљнијег размишљања. Дотле ће нам салонски стручњаци продавати маглу, а ми ћемо бити грбави што магла није кристално провидна или бар розе.
Нема коментара:
Постави коментар