Такмичење је мртво! Живело такмичење!

Кад се нешто лоше деси, стара народна каже - ко зна зашто је то добро!
Кажу и да у свакој несрећи има неке среће.

Било би добро да то буде епилог скандала око организовања такмичења из биологије, у коме су главни актери они који су, о апсурда, на Биолошком факултету задужени за методику и дидактику. Тест је био крајње непримерен узрасту, деца и наставници су измалтретирани, њихов рад је понижен и погажен.

Да ли смо нешто научили из овог искуства? Да ли ће се наћи неко ко ће озбиљно размотрити наш систем такмичења, његову сврху, последице - позитивне и негативне? Да ли ће макар доћи до предлога да се нешто промени и да такмичења буду суштински другачија из већине предмета?

Ја спадам у противнике такмичења, али то је заиста мој лични став, истина поткрепљен стручном литературом, али постоји и литература која је на страни такмичења. Међутим, да ли је на страни такмичења која се организују на овај наш начин? Тешко.

Од колега често чујем да деца много, али баш много воле да се такмиче, док од ђака чујем да их много нервира кад их наставници одреде за такмичења, а да их нису ни питали. Има чак и оних код којих нема петице без учешћа на макар школском такмичењу. Истина је вероватно негде на средини. Верујем да нису сви ђаци који се такмиче срећни због тога, а верујем и да има колега којима је мотив постизање личног успеха. Не спорим да је тај успех велики и да долази као последица огромног труда, али мислим да постоје и други начини да се одскочи и истакне, када су наставници у питању.

Имала сам често увид у тестове на такмичењима из разних предмета, што преко колега, што преко ученика, или деце мојих пријатеља. Имала сам прилике и да од деце чујем шта се проверава на такмичењима из појединих предмета, и остала сам у чуду. Испоставило се да су најуспешнији ученици често они који су у стању да запамте највећи број појединачних података или информација. Не да их повежу, анализирају, примене, већ запамте.

Значи, за такмичења из многих предмета ђаци се спремају добрим старим бубањем.

Да ли је то онда такмичење из наставног предмета, или се такмиче у бубању? Да ли је способност бубања (намерно понављам реч која би требало да нас све нервира) заиста мерило по коме проглашавамо и награђујемо најбоље ђаке? Зашто се онда не такмиче у брзини учења телефонског именика напамет? Требало би да сви добро знамо који је квалитет знања код набубаних података (назива, датума, класификација, рогобатних дефиниција и сл), колико дуго у памћењу ти подаци остају, а требало би и да се запитамо чему то тачно служи. Истина, требало би да се запитамо и чему служе освојена места, ако нису прва три са највишег ранга такмичења, а могли бисмо и да се запитамо чему служи давно девалвирана Вукова диплома.

Има колега који кажу да су припреме за такмичење дивне и да је њима то најважније, јер тако деца бивају склоњена с улице, баве се нечим смисленим и лепим, продубљују знања из области које их интересују, имају прилике да одлазе у друге градове, упознају своје вршњаке и друже се са њима, виде друге школе... Убих се размишљајући за који је од наведених аргумената неопходно такмичење. Шта се од наведеног не може урадити и без такмичења? Једино што ми пада на памет јесте мотивација. Могуће је да су деца мотивисана једино ако сав њихов труд води ка могућности да буду први. Да ли су онда заиста толико заинтересована за неку област, или су заинтересованија за прво место? А шта ћемо тек са децом која су за област и те како заинтересована, али не желе да се такмиче, не зато што не верују у себе, већ зато што их такмичење само по себи не занима? Да ли имамо уопште свест о томе колико има таквих ученика? И још важније - да ли су просветни радници свесни тога да је такмичење у било чему мотив само дотле док сви имају подједнаке шансе да победе, али да након првог неуспеха следеће такмичење је више мучење, него мотив?

Постоји још нешто што импровизујемо, ако уопште и импровизујемо.

Колико озбиљно третирамо суочавање детета са неуспехом? Да ли неко, и ко, врши озбиљне припреме на ту тему са потенцијалним такмичарима? Колеге се уредно похвале освојеним местима и честитам им на успеху, али скоро никада не говоре о уплаканој деци, о разочараној деци, о деци која су се неприпремљена сусрела са неуспехом, којима је подгревано мишљење да су најбољи, а на следећем такмичењу су били последњи (мислим, мора неко и последњи да буде). Не причају ни о томе да су им родитељи пред полазак на пут у велики град рекли да је дете повраћало, имало пролив, било нервозно, слабо јело, лоше спавало. Још горе је ако им родитељи то уопште нису ни рекли јер је прошли пут неки наставник уз смех рекао детету "Ма, ајде, шта ти је, шта има да повраћаш? Нема треме! Супер знаш, идемо да победимо!", мислећи да нешто добро чини детету.

Шта је са осећањима деце која не брину због неуспеха на такмичењу, већ због тога што ће разочарати наставнике или родитеље? Да ли баш сви радимо на томе да се дете не осећа тако и да ли уопште знамо како се то ради? Или ћемо само одговорити да деца много, али баш много воле да се такмиче, а онда ћемо кукати што не уче за знање, него за оцену?

Следећа веома спорна ствар јесте оптерећеност такмичара. Често се припремају у школи викендом, или остају по два-три сата у школи након завршетка наставе, а при том обично имају и задато градиво за рад код куће. Ако се дете такмичи из само два предмета, месец дана пред такмичење има радно време дуже од радног времена одраслог човека. Аман, чему све то? Зар заиста вреди икоме осим ономе ко освоји прво место?

И на крају, читала сам ових дана о такмичењима у другим земљама.

Зачудили бисте се бројем земаља у којима се деца такмиче пројектима, а не набубаним подацима. Пројектима, у чијој се основи налази и велико познавање теорије, али за које је неопходно истраживати, повезивати, анализирати, примењивати знање. Можда би вас чудило и то што у многим земљама уместо такмичења постоје ревије, смотре, изложбе истраживачких и уметничких радова. То су прави мали празници за децу, растерећену притиска због освајања места, празници за поносне родитеље и наставнике, места сарадње, а не борбе.

Док Вукове дипломе не постану заиста вредне, док се не врате критеријуми по којима не може да буде више од два-три вуковца у просечној школи, и док се такмичењима не приступи на макар хуманији начин, у складу са нашим претпостављеним познавањем дечје психологије и педагогије, гласам да се оваква каква су данас такмичења укину!

Нарочито такмичења у бубању!


П.С. Јавно похваљујем наставнике биологије зато што су имали довољно професионалног и личног инегритета да устану против бесмисла. Ово није ни прво ни једино такмичење које је имало небулозне тестове или пропозиције, али су они први и једини сложно устали против тога. Свака част, колеге!