Град Брно, Масариков универзитет и Универзитетски центар Бохунице

Док ми плаћамо да нас страни инвеститори угњетавају, не тако далеко од нас држава улаже новац у озбиљно образовање. Док код нас више нема пара за Петницу, озбиљне земље имају разне Петнице у редовном образовању. Овога пута мислим на Чешку Републику, други највећи град у њој - Брно, и други највећи универзитет у Чешкој - Масариков универзитет (МУ).

Брно је центар Јужноморавске регије. Има око 400 000 становника без студената. Има четири универзитета, са ко зна колико факултета и департмана, тако да у њему практично живи око 600 000 људи. Град је прелепе архитектуре, пространих тргова, широких улица испресецаних трамвајским шинама, са много дрвореда, широких поплочаних тротоара, стазама за бициклисте и слепе особе. Има позоришта, балет, оперу, филхармонију, музеје, галерије, тврђаве, замкове, катедрале. Не верујем да се зна колико има пивница, а има их на сваком кораку. У Брну се налази и надалеко позната Вила Тугендхат, која је на листи светске баштине УНЕСКО-а.

Географски положај је изузетан - на нешто мање или нешто више од два сата налазе се Беч, Братислава, Праг. До њих можете стићи одличним путевима или пругама. Годишња доба им се и даље јасно разликују и клима је нешто оштрија него код нас.

У Брну су се родили или у њему живели оснивач генетике Грегор Мендел, писац Милан Кундера, тенисерка Јана Новотна.
Брно је статус града добио 1243. године, а данас се у њему налазе највиши чешки судови - Уставни суд, Врховни суд и Највиши управни суд.

Има скоро 100 година дугу историју одржавања међународних сајмова, развијену текстилну индустрију и индустрију метала, а познат је и по производњи пиштоља Збројовка.

Што се универзитета тиче, у Брну постоје Масариков, Менделов, Технолошки универзитет и Универзитет ветерине и фармацеутских наука.

Мене је највише интересовао Масариков универзитет из крајње породичних разлога.

МАСАРИКОВ УНИВЕРЗИТЕТ

Основан је 1919. године и други је по величини и значају универзитет у Чешкој (после Карловог универзитета у Прагу). Настао је на иницијативу државника Томаша Гарига Масарика, првог председника Чехословачке, и представљао је наставак рада Моравског универзитета, затвореног средином 19. века. Први почасни докторат додељен је композитору Леошу Јаначеку, 1925. године. Нацистички окупатори су затворили Масариков универзитет новембра 1939, и погубили велики број професора. Том приликом је само Факултет природних наука изгубио четвртину свог наставног особља. Тек од 1960-их креће озбиљно обнављање активности на Универзитету, а после Плишане револуције Универзитет доживљава прави процват.

Данас МУ има девет факултета са око 200 департмана, института и клиника, са више од 1300 области изучавања. Највећи је послодавац у Јужноморавској регији, са више од 5000 запослених. Укључен је у многе активности и истраживачке програме широм Европске уније и сматра се једним од најзначајнијих високообразовних установа Централне Европе. Прошле године је имао близу 40000 студената, од чега око 7 000 страних, који наставу могу пратити на чешком или енглеском језику. Има 450 студената са посебним потребама, а у 2014. години је преко 9 000 студената дипломирало. Близу 3 300 студената је тада стекло звање мастера, а 311 доктора наука, док су остали завршили основне академске студије.

Године 2006. Масариков универзитет је био први универзитет на свету који је имао сталну истраживачку станицу на Антарктику.

Девет факултета покрива следеће области изучавања: права, медицину, природне науке, уметност, образовање, економију и администрацију, информатику, друштвене науке и спорт. Има Институт за рачунарство и Централноевропски институт за технологију.

У оквиру Универзитета се налазе и Центар за језике, Архив, Менделов музеј, Институт за биостатистику и анализу, Центар за међународну сарадњу, Центар за образовање, истраживање и иновације у ИКТ, и др.

У оквиру комплекса Факултета природних наука налази се прелепа ботаничка башта са отвореним делом и павиљонима. Једна од активности МУ јесте и традиционални Балканолошки симпозијум, који се и ове године одржава у мају.

УНИВЕРЗИТЕТСКИ ЦЕНТАР БОХУНИЦЕ

Један од најскупљих и највећих пројеката Масариковог универзитета била је изградња центра Бохунице. Трајала је од 2004. до 2010. године и коштала преко 260 милиона евра. У наредним годинама је уследило проширење због три нова истраживачка пројекта.

Овај центар заузима површину од преко 70 000 м2, има 1 500 запослених, а у њему се образује око 5000 студената. 

Савремено опремљене лабораторије пружају одличне услове за основна и примењена истраживања у области науке, напредних материјала и технологија. Центар има павиљоне за Биолошку секцију, Центар за токсичне материје и екологију, као и CEITEC - Централноевропски истраживачки центар изврсности.

У центру Бохунице се осим образовних активности врши и истраживачка делатност из области биомедицине, у сарадњи са Универзитетском болницом у Брну, као и са ИНБИТ-ом - Инкубатором за биотехнологију.

Предстоји изградња комерцијалног дела у сарадњи са партнерским фирмама, где ће се изградити домови за смештај студената и наставног особља, друштвени живот, рекреацију, пословни и тржни центри. Тиме ће прича бити заокружена и постојаће ама баш сви услови за живот и рад, а пре свега за несметано бављење науком.

ЗА ТО ВРЕМЕ ...

За то време у Србији чекамо да видимо шта ће бити с Петницом, школски библиотекари су већ десетковани, деца нам студирају на породичним катедрама државних факултета, добростојећи купују дипломе у истуреним одељењима на ливадама, а наша Влада плаћа Јури да удара мотком раднике који не стоје усправно и да носе пелене да не би губили време на физиолошке потребе.

У Брну је саграђен Универзитетски центар Бохунице, а у Београду имамо макету Београда на води са арапским кулама, и уопште кулама и градовима. Нови Тито нас пред светом хвали као јефтину радну снагу, странци нам финансирају образовање и обликују по својим потребама, а паметна деца одлазе главом без обзира. Недостају нам, али ипак нека им је срећан пут у неке уређене и нормалне земље у којима се студира у најбољим условима, а знање цени и не распродаје.

Исидора, Ивана, Магдалена, Нина, Ксенија, Милице, Јована, Недо, Михаило - срећно вам било, и нека вам небо буде граница! :)




П.С. До Бохуница су фотографије из моје приватне архиве, а за илустрацују Бохуница преузете су са сајта Масариковог универзитета.