Дневник просветног радника, јун 2016.

Не памтим да је школа икада изгледала живахније него ових дана.
Све врви од наставника и родитеља.

У фискултурној сали су поставили мрежу за одбојку - са једне стране терена су вреће за спавање наставника, а са друге родитеља наших ђака. Дивно се дружимо! Мало је фалило да неки синоћ поваде паркет, па да запалимо логорску ватру. Срећом, несрећа је спречена на време.

Откад је Министарство послало допис директорима да нам омогуће да преко административне забране купимо вреће за спавање, живот нам је много лакши. Наставници су свесни колико им то доноси уштеда у кућном буџету, јер сада не троше своју струју и воду, већ школску.

На улазу у фискултурну салу поставили смо велике столове из зборнице и на њима раширили дневнике. Родитељи су прексиноћ на свечаном извлачењу извукли редне бројеве и сада, како ко дође на ред, прилазе дневницима и уписују жељене оцене. Тиме је наставницима значајно олакшан посао. Једино Комисија за жалбе и представке има пуне руке посла, јер се родитељи оправдано жале на то да уопште није лако наћи имена њихове деце по оноликим дневницима, нарочито ако их нико није обавестио о томе у ком су им разреду и одељењу деца. Радимо на отклањању ових недостатака. Ја сам, на пример, ноћас добио радни налог да научим напамет имена деце и распоред по дневницима за осам одељења, тако да ћу данас усмеравати родитеље, са још неколико колега.

Очекујем да ће се до недеље одржати састанци Родитељских већа и да ће све оцене бити утврђене.




Домар је добио налог да постави велики катанац на вратима мушке свлачионице. Прича се да су у тој свлачионици затворене несавесне, неодговорне, непатриотске колеге које су исмевале набавку врећа за спавање и давање могућности родитељима да уписују сами оцене. Ја вам то не могу потврдити, јер нисам својим очима видео, али ако заиста постоје такве колеге, они су срамота за нашу професију! Питам се да ли су уопште свесни тога колико је живот према њима био благонаклон и љубазан и колико су имали среће да се запосле у просвети.

Ево, ја се, на пример, нисам бунио што су ми ове године ускратили могућност да покажем праву љубав према отаџбини и реформама. Када је пре месец дана одржана удружена вежба активног и резервног састава војске, полиције и просвете, ја нисам задовољио критеријуме и по први пут нисам изабран у елитни одред просветних радника који ће ове године дежурати на завршним испитима осмака. Рекли су ми да нису године у питању, већ то што сам успео да искочим кроз прозор првог спрата, али не и другог, када је на вежби требало да појурим одбеглог колегу са решењима теста. Замерили су ми то што сам знао све одговоре на тестовима из српског и математике, али сам на комбинованом тесту заказао и погрешно одговорио на чак три питања из биологије. Због свега тога сам дисквалификован и сада се помало осећам као просветни радник другог реда. Обећали су из Школске управе да ће оформити Групу за подршку случајевима попут мог, па се надам да ће ми разговор са психологом помоћи.

Иначе, следеће недеље идемо на заслужени и дуго очекивани излет.
Водиће нас у престоницу, пред зграду Владе, да дамо подршку избору новог министра просвете.Сви се радујемо тој свечаности, осим једног колеге који је пре неки дан тврдио да је то обична представа за народ, помињао извесног Курту и неког Мурту, а кажу и да је поменуо да је просвета припала Американцима и да ће они поставити свог човека. Или жену. Будибог с нама! У нашој просвети Американци да одлучују ко ће бити министар! Прича се да је тада домар добио налог да стави велики катанац на женску свлачионицу, али ме немојте држати за реч, јер ни то нисам видео рођеним очима.

Углавном, ми ћемо учинити шта је до нас и подржаћемо право премијера да одабере најбољег кандидата за министра. Потпуно је небитно ко ће то бити. Мене само две ствари брину. Прва је та што већ сада има неких назнака да нам се колеге из престонице неће придружити, јер они не воле та окупљања. Друга - не знам како ћу у свечаном оделу и ципелама ићи пешице до главног града. Има до тамо добрих 80 километара, а пара за путне трошкове као што знамо нема. Мало су ме притисле године, но ипак се надам да ћу и ове године бити дорастао таквом изазову.

За крај вам морам напоменути колико се радујем предстојећем лету.
Сећам се како смо се прошлог лета дивно дружили и забављали радећи квизове и асоцијације. Они се штампају под надзором полиције и превозе под пратњом жандармерије до свих школа у земљи. Прошле године је најзанимљивији био квиз "Шта ћете предавати следеће године". Увели су нових 87 изборних предмета и свако од нас мора да предаје бар 14. Слатка је то неизвесност. Надам се само да ћу на овогодишњем квизу показати боље знање и да ове године нећу морати да предајем предмет Развој карлинга у шумадијском селу.

У ишчекивању платног листића и у нади да сума коју ћу морати да доплатим неће бити висока због ових прековремених сати и ноћног рада, срдачно вас поздрављам.