"Тамо где је страх, тамо живи мрак" - док Горана Херлинга батинама ућуткују

Горан Херлинг је мој колега, наставник енглеског језика. Предаје у гимназији "Михајло Пупин" у Ковачици. До недавно је био в.д. директор те школе.

Након смене и постављања Татиане Брткове за в.д. директора, указивао је на бројне неправилности рада органа школе и директорке. То је чинио и на фејсбук страници Нова нада. Оно што је писао документовао је званичним записницима и одлукама органа школе. Над њим се за то време вршио класични мобинг, који укључује и одузимање старешинства без икаквог образложења.




Страница Нова нада дочекује нас речима Едмунда Бурка "Да би зло победило довољно је само да добри људи ништа не чине". Горан је покушао да учини оно што је до њега. Да укаже на бахатост, непознавање прописа, незаконите радње. То је радио под пуним именом и презименом.

Ово је један од првих текстова постављених на тој страници:

"Moje ime je Goran Herling. Moj poziv je profesor, a moje opredeljenje je slobodan čovek. To znači da mojim bićem ne vlada strah. "Tamo gde je strah, tamo živi mrak", reči su koje u nama bude vatru svesnosti, a svestan čovek zna šta čini i zašto to čini.

Svestan čovek neće zameniti svoju porodicu i svoje bližnje za političku partiju. Svestan čovek će učiniti SVE da odbrani svoju porodicu i svoje bližnje SVIM raspoloživim sredstvima. Svesnog čoveka neće uplašiti par bednika koji mu zakucaju na vrata i pozovu ga telefonom da mu u ime partije zapovede šta da radi ili ne uradi.

JA se ne plašim. Ja javno izgovaram svoje ime. Ne plašim se bednika koji se kriju iza svoje partije. Ne priželjkujem rat, ali se ne plašim otvorenog rata sa njima, jer mi je devedesetih godina potpuno amputiran osećaj straha.

Ceo moj život je borba. U mojoj porodici, u poslednjih dvesta godina, samo moj otac nije učestvovao u nekom ratu. Davne 1941. se nije ni rodio, a 1991. je bio prestar.

Ja nisam bio prestar. Imao sam tada već dovoljno godina. Dvadeset i dve. Proveo sam čitave četiri godine u vojničkim čizmama, a kada se rat završio, zakleo sam se da više nikada neću uzeti oružje u ruke.

Potomak sam dve najstarije i najviđenije zemunske porodice, a posle burnih devedesetih, povukao sam se sa gradskog asfalta u mirnu i pitomu kovačičku oazu, kako bih posle svih oluja ponovo pronašao sebe, vodeći skroman, gotovo pustinjački život.

Svoju zakletvu sam prekršio 2000. godine, ali oružje tada ipak nisam upotrebio, jer sam na masovnim protestima shvatio da mi nije ni potrebno. Srce koje je tada istim ritmom kucalo u našim grudima, oteralo je Velikog Brata sa svog, do tada nedodirljivog prestola.

Nada da će se nešto promeniti bila je kratkog veka. U Srbiji se nazmnožio lopovski nakot, koji je zemlju razorio gore od bilo kakvih bombi.

Ni u našoj Kovačici nije bilo bolje, već se na svu muku, pojavio još i Yunirisk, a sa njim još jedan rat - za sopstveno zdravlje i zdravlje naše dece. Moje oružje ovog puta bili su tekstovi u grupi STOP YUNIRISK, pod imenom Grey Hame na virtuelnom ratištu, a bojno polje na protestima ispred opštine.

Kada se u opštini promenila vlast i krenule međusobne partijske i unutarpartijske borbe, prozreo sam tu borbu ne kao borbu za razvoj Kovačice, već kao borbu lešinara oko vlasti nad Kovačicom koja je na izdisaju.

Rešio sam da tu borbu ostavim budalama i ne mešam se u nju, jer će jednog trenutka i sami shvatiti da su od cele naše opštine ostale samo ruševine i da će se onda kao deca iz ulice, pomiriti posle tuče.

Posvetio sam se celim bićem novom poslu, pozivu direktora Gimnazij "Mihajlo Pupin" Kovačica, preuzevši je u najtežem trenutku u njenoj istoriji - uz veoma smele ideje šta da uradim da dovedem nove učenike i omogućim im učenje i druženje sa vršnjacima iz cele Evrope.

Bauk zavisti nekolicine profesora, udružio se sa bolesnim potrebama lokalnih političara da stave šapu i na gimnaziju i napune je gomilom svojih poslušnika.

Nikada nisam bio niti ću biti član bilo koje političke partije, ali ću uvek svim srcem podržati ljude BILO KOJE partije koji nešto dobro URADE za zajednicu, a da to ne bude sa ciljem osvajanja glasova birača.

Takođe, nikada, DOKLE GOD BUDEM DISAO, neću dozvoliti da gimnazija bude poprište bilo kakve i bilo čije politike!

Svesni mojih kompetencija i znajući za ove stavove, kolektiv mi je na glasanju pružio podršku u vidu DVOTREĆINSKE VEĆINE, a zatim JEDNOGLASNO, što znači CELA GIMNAZIJA, ovo mišljenje i potvrdio.

Nacionalni savet slovačke zajednice (namerno izbegavam uvredljivu frazu "nacionalne manjine"), koja predstavlja SVE Slovake u Republici Srbiji, takođe mi daje pozitivno mišljenje.

Ostala je samo formalna odluka Školskog odbora da ovo potvrdi. Školski odbor se sastoji od devet članova - troje nastavnika, troje roditelja i troje iz opštine. Pred samo glasanje odbora, saznajem da su članovima odbora i njihovim porodicama pretili otkazima i drugim glupostima, ako budu glasali za mene.

Moj protivkandidat koji na glasanju Nastavničkog veća svoju biografiju uopšte nije ni izneo, a na školskom odboru, između ostalih "značajnih slika" iz svog privatnog života, pisao je o igranju košarke u osnovnoj školi, sviranju harmonike u srednjoj, polaganju vozačkog ispita, služenju vojnog roka u ambulanti i davanju krvi!

Osim toga, umesto da predstavi SVOJ program rada veoma odgovorne funkcije direktora, on na oba sastanka govori o navodnim nezakonitostima koje činim, i to mucajući i teško dišući, verovatno svestan kakve laži su mu servirali da iznese, a istovremeno svestan i zakonskih posledica po njega samog, zbog neminovne tužbe za izrečeno.

Iako iznosim detaljnu radnu biografiju sa svim kompetencijama potrebnim za rad direktora i predstavljam program rada za četiri godine, školski odbor, kraći za dva člana koja nisu došla, uz molbu da im to oprostim, jer su im porodice maltretirane pretnjama, podršku svojim glasovima pruža mom protkandidatu.

Međutim, zahvaljujući hrabrim i istini odanim ljudima, koji i pored svih pretnji ipak nisu podlegli bespotrebnom strahu, konačna odluka nije doneta, Za izbor direktora potrebno je 5 od 9 glasova. Moj protivkandidat dobija 4 a ja 3 glasa.

Namera zločinaca koji su kriminalnim udruživanjem želeli da ponište slobodnu volju i pravo na izbor nastavničkog veća i pljunuli na volju celokupne slovačke zajednice, u poslednjem trenutku je osujećena.

Ali ne i zaboravljena. Da bi ostala upamćena, potrudiće se mediji i organizacije, domaće i inostrane, koje se ovakvim slučajevima bave, kao i prosvetni organi i organi gonjenja..."

Колега Горан Херлинг је брутално претучен испред своје куће на самом почетку школске године.


Фотографија и опис повреда у коментарима.

Претукла су га најмање три батинаша, у дворишту породичне куће. Има потрес мозга, поремећен центар за равнотежу и повреде по глави и телу. Сада се налази на хирургији у Панчеву. Тело му је зверски претучено, али му је дух потпуно несаломив. Читавог дана га обилазе садашњи и бивши ђаци. Ни једног тренутка не доводи у питање своју одлуку да се јавно супротстави увлачењу најнижег политиканства у школе у Ковачици.

Не улазећи у детаље које познајем само на основу неких текстова, на детаље који се баве политичком сменом колеге, насилним преузимањем школе, претњама и уценама, већ само на основу података са странице Гимназије у Ковачици, на којој су описане повреде које је Горан добио када је нападнут у својој кући, питам се какво ово време долази.

Да ли је могуће да узбуњивач који указује на неправилности у једној школи добије тешке повреде главе, смрвљене кости прстију, потрес мозга? Да ли је могуће да се то учини некоме из било ког разлога?

Неко нам шаље поруку да треба да ћутимо, аплаудирамо, хвалимо, ако мислимо да сачувамо главу на раменима?

Уколико полицијска истрага доведе овај напад у везу са Горановим јавним изношењем података о неправилности рада органа школе, најмање што просвета у Србији треба да уради јесте да обустави рад на бар један дан.

Осим што смо дужни да васпитавамо и образујемо ђаке, дужни смо ваљда и да се изборимо да расту у нормалној земљи! Дужни смо да им омогућимо да израсту у људе. Дужни смо да не забијамо главу у песак пред овако срамотним чином.


П.С. Уместо текста, шерујте фотографију са линка постављеног горе. Шерујте где стигнете, јер ниједне новине о овоме не пишу.