О финском образовању, али није то што мислите

Крајем шездесетих година прошлог века, Финци су схватили да им се ни привреда, ни друштво не налазе тамо где би желели да буду. Размишљајући о томе које би мере најбрже допринеле побољшању и напретку, схватили су да је кључ у систему образовања.

Године 1971. одлучили су да се значајан напредак у образовању може најбрже постићи уколико примене следеће три мере:

• смањење броја ђака у одељењу
• значајно повећање плате просветних радника
• ригорозна селекција и образовање будућих наставника

Све што је тада испланирано, у потпуности је спроведено до 1979.

До 1991. потврдило се да такав систем доноси тако добре резултате, да су одлучили да укину инспекцију и надзорнике. 

На наставничке факултете (који укључују и обавезан мастер) пријављује се десет пута више кандидата од броја који се прима. Наставничка професија је једна од најпрестижнијих. Преко 70% запослених у образовању чине жене. Око 40% запослених има преко 50 година. Наставници су у обавези да се стално усавршавају.

Занимљиво је и то да су деведесетих одустали и од стандардизованих тестова.

Уместо тога, тестира се валидан узорак ђака, тек колико да се провери да ли су изгубили компас у образовању. Стандардизоване тестове полажу само ученици завршних разреда средње школе, који желе да иду на факултет.

У финском образовању се не поклања нарочита пажња оценама. Ученици некада и не знају какве оцене ко има у одељењу, али знају да вам кажу ко је паметан у одељењу, ко је изузетно марљив, а ко креативан. Знање јесте капитал, али оцена није монета, као што је у САД, Јапану, па и код нас, истина на наопак начин.

Узгред, од тих истих деведесетих нема понављања разреда. Уместо тога, ученици који постижу слабије резултате прелазе у руке специјалиста за учење, који им помажу да остваре боље резултате, а пре свега да науче како се учи.

Да се вратим на наставнике. Постоји национални курикулум, који се схвата само као смерница, а онда сваки наставник има широку аутономију да сам организује и осмисли градиво. Норма се обично изражава кроз годишњи фонд часова, а мени је било занимљиво сазнање да наставник језика има за око 200 часова мању годишњу норму од наставника физичког. Учитељска норма је 24 школска часа недељно, предметних наставника у основном образовању од 18 до 24, а оних у средњем од 16 до 23.

Што се плате тиче, највишу плату имају наставници који раде у вишим разредима средњег образовања. Плата се креће око 4000 евра и тек је незнатно нижа од плата осталих запослених у Финској са истим степеном образовања, односно звањем мастера.

Нје неважно поменути и то да постоје наставници специјализовани за рад са ученицима са посебним потребама и мигрантима.

Број ђака у одељењу креће се од 17 до 20.

У предшколском образовању групе су мање од 15, од 1. до 6. разреда просек је 20, а од 7. до 9. 17 ђака по одељењу (подаци су из 2013. године).

Још једно запажање ми је било изузетно занимљиво, а тиче се наставника из свих крајева света који су били на некој врсти обуке или школовања у Финској. Њихов најважнији утисак је изненађење када су схватили да су им очекивања била погрешна. С обзиром на успешност финског образовања, очекивали су да ће тамо наићи на бројне иновативне методе. Остали су затечени чињеницом да се у Финској углавном ради по старим, традиционалним методама, где наставник испредаје лекцију и зада домаћи задатак, а на следећем часу га прегледа и коментарише са ученицима. Ништа ентертеимент, ништа лудирање, специјални ефекти и изигравање кловна. Нема!

Е, сад, пошто каскамо за тим одлукама које су у Финској донете пре скоро пет деценија, а Министарство нам је хронично одушевљено финским образовањем, нека им неко пренесе које су биле три прве одлуке. Какви су, залетеће се, па ће пресликати последице тих одлука, а оно што је главно неће им ни пасти на памет.

П.С. Шокантна занимљивост за крај - у средњој школи ђаке третирају скоро као одрасле људе. Сматрају да је непристојно приморавати их да се усредсреде на предавања, па им је остављено на вољу да ли ће за време часа слушати наставника, или на телефону играти игрице, боравити на друштвеним мрежама или куцати поруке, све док никога не узнемиравају својим активностима. Наставници кажу да су ђацима предочене последице, а последица је најчешће мање показаног знања на тестовима и нижа оцена из предмета. Кажу још да није наставничка обавеза да приморава ђаке да обрате пажњу на лекцију, већ да лекцију испредаје како треба.

Можда није лоше напоменути и то да су фински ђаци веома мотивисани за учење. Није да није важно. А можда то има везе и са чињеницом да су навикли да уче учења и знања ради, а да их оцена не занима превише.