Просветни галиматијас

У последњих 15 година у српске школе су ретко када стизала доречена упутства из Министарства. Све је могло да се тумачи на бар два начина. У Министарству никада није постојао службеник задужен да се јави на телефон и појасни збуњеним наставницима оно што их занима. Довијали смо се како смо знали и умели, најчешће консултујући се са колегама из других школа. Школске управе су по правилу биле бескорисне, међусобно неусаглашене, па је оно што одобравају у једном округу, у другом бивало дочекано критикама. О њиховим мазохистичким поривима и иживљавању да и не говорим, али то је већ до нас.

"Просветни радници су полако постајали исцрпљени због захтева који су по обичају стизали средином септембра, након што урадимо и предамо све планове." 

Наше припреме за наставу су редовно падале у воду. Кораци у реформисању образовања су се смењивали по нама непознатој логици, често непримењивој у учионици. Оно што би једне године било строго забрањено, следеће је било исто толико строго обавезно (пример педагошке свеске за праћење напретка ученика). На моменте се чинило да се неко опкладио колико ћемо дуго издржати. Неки су у међувремену отупели и сада мирно прихватају сваки небулозни захтев који нам стигне, и не занима их претерано исход; други су толико преморени од покушаја да схвате шта се од њих очекује, да једноставно игноришу све што се ново од њих тражи; трећи су збуњени већ 15 година, а желели би да свој посао обављају како треба.

Осим што поигравање са реформом образовања малтретира наставнике, и те како иде и преко леђа ученика. Тешко да од генерације рођене 1996. године  наовамо има и једне која је неки циклус образовања завшила на начин на који је планирано при упису. Уз ученике су на исти начин малтретирани и родитељи, којима одавно више ништа није јасно.

Сви заједно трпимо експерименте Министарства и два завода већ 15 година. 

Навешћу само неколико бисера: од пре две године туристичким техничарима смањен је недељни број часова географије и страног језика. Шта ће то туристичким радницима? Конобари су до јуче имали физику, која је од суштинске важности за служење пића. Када ученик има колико хоће неоправданих изостанака, дође пијан у школу, опсује професору матер, истуче друга, отима новац - не може бити искључен из школе, него се против њега покреће дисциплински поступак, уз појачан педагошки надзор. И најважније је о свему водити детаљне записнике. Постали смо просвета у којој су само записници и папири важни.

Са сваким новим министром, а у последњих  15 година их је било осам са овим последњим, почињала је нова ера. Скоро као "пре и после Христа". Нигде усаглашености, нигде дугорочних циљева од стратешке важности, којих ће се сваки министар држати. Кад смо код стратегије, тек нам је Стратегија образовања добар виц. Писали су је неки необични људи, који живе у некој другој Србији.

Тако је и сада почела Шарчевићева ера, амбициознија од свих досадашњих.


Док се бавио униформама, чудним великим одморима, родитељима оцењивачима наставника, наставницима режисерима часова, награђивањем по учинку, кажњавањем директора (не знам да ли је неког и казнио) - слушали смо га у неверици.

Међутим, сада је прешао на озбиљније ствари:

1) национална матура
2) предузетничко образовање као нови модел учења.

1) Каже да ће после националне матуре ђак моћи да се пријави на све факултете, па где упадне. Значи, иста матура за будућег студента молекуларне биологије и кинеског језика? Мудро.

Нада се и да ће му факултети то дозволити, они исти факултети који се савршено уклапају у шпекулантску транзицију, и не презају ни од каквих махинација када деци треба избити новац из џепа.

На страну то што ђацима при упису није саопштено какву ће матуру полагати, као и то да су им родитељи потпуно збуњени овим вестима и веома забринути. Кажу, све ће се знати до маја. Стрпите се.

2) Е, овде сам се слатко насмејала. На основу онога што је у медијима представљено, закључујем да се ради о класичној интегративној настави, са примесама пројектне и проблемске наставе. Хоризонтална повезаност градива је сјајна ствар, али ово учитавање топле воде и рупе у саксији, је тежак шминкерај.

То ће, кажу, смањити учење за оцену. А зашто лепо не укинете оцене? Или уведете само три, као три нивоа знања - основни, средњи, напредни, без просечног успеха, па нека се уписују даље на основу матуре?

Још је бесмисленије повлачење паралеле између предузетничког образовања и предузетничког духа, у економском смислу. Министар канда не зна да је у Србији могуће бити предузетник само ако подмажеш одговарајућу гарнитуру. Џаба идеје, џаба храброст да се ризикује. Тамо где се додељују подстицајна средства седе намазани и подмазани представници власти.

Да се разумемо, није предузетнички модел образовања ништа ново, или бар није онима који прате стручну литературу. Карактеришу га иницијатива, сарадња, прилагодљивост, комуникација, флексибилност, иновативност, критичко мишљење, решавање проблема, окренутост ка будућности, препознавање могућности и шанси, креативност, прихватање ризичнијих и мање комфорних решења.

А ми ћемо још имати и идејни пројекат на крају школовања, по сваком ђаку.
У српској школи?
Са 30 ђака у одељењу?
Са учионицама које од опреме имају намештај?

Или се ради о нечему што ће нарочито милозвучно звучати премијеру?
Ако је у томе ствар, онда да не кваримо.
Живело дуално образовање! Живело предузетничко образовање!
Министар ионако не ради за нас, него за њега.

Већ бринем због идеја неког будућег министра.
Рекох, да кренем на време.