Земља скуваних жаба

Више ни не питамо да ли је могуће да је ово тај живот - живот који пролази мимо нас, где су сви дани и све године исте, где време лети, а ми стојимо у месту. Ако се и сећамо својих младалачких снова, када подвучемо црту знамо да у најгорим ноћним морама нисмо замишљали овакав живот. А сањали смо само да живимо пристојно и достојанствено.

Убедили су нас да је луксуз изаћи бар једном месечно с породицом на ручак. Убедили су нас да је нормално трпети, немати, зајмити, бити хронично жељан свега. Убедили су нас да је луксуз отићи с породицом на летовање, и то на рате. Убедили су нас да је разбацивање имати више од два пара ципела, а да је нормално бирати коме ће се у породици које јесени купити нове. Постали смо нација гојазна од хлеба, јер за месо пара нема. Постали смо земља исфрустрираних родитеља јер деци не можемо да приуштимо стоти део нормалних ствари које бисмо желели. Постали смо земља посвађаних супружника, јер смо стално под стресом, стално нервозни, хронично несрећни.




Постали смо губитници, а није нам јасно зашто. Поштено смо завршили школе, поштено радимо свој посао, али ова држава није задовољна - цеди нас док не поцркамо и убеђује да тако мора. Да тако треба. Да је то савршено нормално. Сахранили би нас најрадије, али не могу док плаћамо порезе и доприносе. Уместо да урламо "Хоћемо боље!", ми шапућемо да може и горе. Нема тежње ка срећнијем животу, већ страха од веће несреће.

Срамно називају минималцем најнижу плату у овом делу света, са којом се минимални трошкови не могу покрити. Двоје родитеља на минималцу, са двоје деце у кући, за куповину зимске јакне се спремају онако како је нормално спремати се за куповину новог аута. Наши су радници најобесправљенији у Европи. Немају пара да се лече, да поправе зубе, да закрпе ципеле. Штеде на огреву, крпе једну рупу док се друга отвара, дугују за струју, за воду, долазе им извршитељи, страхују да ће остати и без то мало сиротиње коју су стекли. А онда побољевају, па и болесни раде, јер је луксуз отићи на боловање. За то време се цена рада подиже за три-четири динара. Убедили су нас да је и то нормално и да тако треба.

Понизили су нам родитеље у старости, натерали их да копају по контејнерима, уместо да након 40 година рада бирају бање у којима ће мало ојачати, смањити болове, побољшати здравље. Уместо да се играју са унучићима, гледају их преко Скајпа, јер је из ове земље побегао свако ко је могао.

Деца нам одрастају у уверењу да је нормално овако живети, јер за другачије не знају. За разлику од породица у нормалним земљама, код нас не можете да испланирате да са децом за празнике негде отпутујете, да вам деца упознају и другачије културе, обиђу знаменитости из уџбеника.

И све то не би било толико трагично, да се ми нисмо са тим помирили.

Убацили су нас у лонац са хладном водом почетком деведесетих.
Затим су сви од реда лагано појачавали ватру.
Учинило нам се да смо почетком новог миленијума могли да промрдамо, онако овлаш обарени.
Убрзо су и они појачали ватру.
Вода је прокључала, а ова последња власт је додала запршку.
И не само то! Ова последња власт нас грди што, тако скувани, не радимо дванаест сати за минималац, што смо алави, што се не понашамо као протестанти, што хоћемо плате, пензије, боље школство, јефтиније и боље организовано здравство, независно правосуђе, безбедне улице...

Не одговара им да подигнемо главу.
Поручују - тишина тамо! Не крекећите кад сте скувани!

Па зар да и на то пристанемо?