Можда је време да наставник постане професионалац

Шта ми сами подразумевамо под професионалношћу?

Вероватно сличне ствари - добро познавање дисциплине коју предајемо, методичка и дидактичка знања, познавање педагогије и психологије, извршавање радних обавеза. Можда и одговарајуће понашање, одевање, писменост, примерену комуникацију, сарадњу са колегама и родитељима, тимски рад, одговорност.

Тачно је да нас све од наведеног чини професионалцима.

Међутим, постоји једна изузетно важна област у којој се, на своју штету, не понашамо професионално. Толико смо је несвесни, да своје непрофесионално понашање приписујемо људскости, солидарности, чињеници да радимо с децом и да нас то обавезује на другачији приступ од онога који има неко ко ради с папирима или машинама. И сама сам се небројено пута позвала на те аргументе када сам се због нечега данима нервирала или туговала, а да то уопште није било у "опису мог посла".



Недавно сам била на семинару који ми се, за промену, допао. Држале су га две психолошкиње (ово ми је и даље накарадна реч!), што је код мене у старту изазвало отпор, јер на помен тог занимања помислим на оне који седе по неким државним канцеларијама и кроје нам овај образовни систем који ништа не ваља. Испоставило се да нисам била у праву и да је ово био семинар који заиста помаже да се лакше носимо са професионалним, али и личним изазовима. У једном тренутку разговор је мало исклизнуо из шина, и дотакли смо се неких проблема са којима се свакодневно суочавамо, а не умемо према њима да се поставимо на професионалан начин. Баш смо такав одговор и добили - ви сте професионалци и понашајте се тако. Замислите лекара који не уме да направи професионални отклон и одболује сваку тешку болест својих пацијената, лош исход, тугу породице пацијената, а да је при том он сам учинио све што је до њега, савесно лечио пацијента, употребио сва своја стручна знања. Такав лекар би или озбиљно оболео или дао отказ после годину дана рада.

Тако је са лекарима, а како ствари стоје са нама?
Колико смо се пута узнемирили због тога што је родитељ посумњао у нашу оцену, или због тога што је неки ђак и даље неуспешан, неки неваспитан? Колико смо пута дошли кући с посла а да нисмо могли да престанемо да размишљамо о неком поступку ђака, о нечему што нас је повредило, увредило? Колико пута смо личним неуспехом сматрали то што одељење и даље није добро, а ми смо учинили све што је до нас? Колико пута смо били спремни да читав сат објашњавамо родитељима да смо поступили исправно, да смо школовани за свој посао и да није њихово да оцењују своје дете или његово понашање у школи, већ је то наш посао за који смо квалификовани?

Што се струке тиче, сва су та понашања непрофесионална с наше стране. И све се то само нама обија о главу. Ми смо под стресом, ми обољевамо, нама реагује желудац, притисак, лош сан. Тај немир односимо кући, па он делује и на наше породице.

Наравно да имамо обавезу да сарађујемо с родитељима, али не и да трпимо њихове увреде, а још мање да их примамо к срцу. Професионализам у том случају значи да смо ми своје одрадили како треба - објаснили у неколико реченица родитељима о чему се ради, без обавезе да будемо жртве њиховог иживљавања и њихове потребе да нам сатима објашњавају колико су они у праву а ми нисмо. Нисмо дужни то да трпимо. Можемо само да их упутимо на разговор са стручном службом или директором. Оно што никако не смемо себи да радимо јесте да се осећамо лоше, да било шта емотивно доживљавамо и да дозволимо да нас то мучи и након што се разговор заврши. Службеник у банци не болује кад вам одузму кућу због неплаћених рата. Он само ради свој посао. Онај ко дође да вам исече струју због неплаћених рачуна не болује, већ ради свој посао. Тиме што ћете се данима нервирати и осећати повређено или увређено, нећете променити перцепцију родитеља, нити његове ставове. Не заборавимо да је на нама да поставимо рампу и одлучимо да ли ћемо емотивно прихватити нечије речи.

Ако имате одељење које неће да сарађује, не реагује позитивно на подстицаје које му пружате, не жели да учи, неваспитано је, добро размислите да ли је све то до вас. Уколико сте ви све урадили како треба, савесно и у складу са правилима струке, прихватите чињеницу да ви ту децу виђате неколико пута недељно на 45 минута, и да она нису ваш неуспех. То што ви сматрате да добро треба добрим да се врати, јесте ваш и само ваш проблем. Искрено, уз које аргументе имате таква очекивања, када знате да смо сви различити и да су васпитање, однос према обавезама и радне навике ствари које се носе из куће? Зашто да то буде ваш лични или професионални неуспех, уколико сте све урадили како треба?Због чега себе кињите и преиспитујете по хиљадити пут? И то је непрофесионално. Професионално је сагледати проблем, открити његов узрок, деловати у складу са тим, применити своја стручна знања и вештине. Ништа преко тога. Није увек све до вас. Нисте свемоћни и нисте одговорни за оно што не спада у ваш посао.

Наглашавам да је предуслов да сте савестан и одговоран наставник, а не неко кога је баш брига за све. Само је време да научимо докле сеже наша одговорност и шта је наш посао, а шта посао родитеља, старатеља, друштва. Не спада све у наше обавезе, нисмо за све ми одговорни и није све наш неуспех.

Будимо професионални. Не мешајмо емоције тамо где им није место.
Трудимо се око ђака, радимо свој посао како треба, разговарајмо с родитељима, али не придајмо себи ни важност ни одговорност за оно за шта нисмо 100% одговорни.
Ја сам одговорна за то како ће изгледати мој час, колико ћу се трудити да објасним оно што треба да објасним, и колико ће бити јасна правила на часу.Одговорна сам за то да ђаци буду упознати са тим правилима, да буду упознати са начином оцењивања и за то да будем доследна у начину на који радим. Нисам одговорна за то што мама мисли да њено дете зна за већу оцену, и након што је саслушам (разумно дуго), више се том мамом не бавим. Идем кући и бавим се својом породицом, пријатељима, интересовањима. Мама нек се жали, нек тражи комисијско оцењивање, нека користи све остало што јој систем дозвољава. Нека иде њој на душу то што је навикла дете на сређивање оцена, уместо да га је навикла на то да треба да учи и не забушава. Њено је дете размажено, а не моје; она је убеђена у то да се у све разуме, а не ја. И зато ме се минут након разговора више не тиче и нећу да дозволим да ми пропадне дан због њеног прелажења преко линије која је јасна. Зна се шта је посао родитеља, а шта наставника. Није моје да јој објашњавам да је њено понашање неваспитано, претерано, навалентно и лоше по њено рођено дете. Ја знам да јој је дете оцењено по свим правилима, исто као и остали ђаци. И мени је то довољно. Зато ме њене речи не могу ни повредити, ни увредити. Може да ми каже шта год хоће. На њено да сам лош наставник, ја знам да нисам. На њено да њено дете зна за петицу, ја имам педагошку свеску, тестове и знам да њено дете не зна за петицу. На њено да јој је дете под стресом због мене, ја знам да није због мене него због нереалних очекивања родитеља. И здраво!

Овај пример сам одабрала зато што се са њим најчешће сусрећемо у последње време.

Исто важи и за ученика који је упорно неваспитан или лењ. Покушаћу да пронађем другачији приступ, покушаћу да га заинтересујем за наставу, покушаћу да разговарам са њим о понашању, упутићу га код педагога или психолога школе. Обавестићу одељењског старешину, евентуално изнети проблем на већу. И то је то. Ја сам урадила шта је до мене. Даље то није мој неуспех. Нећу тај проблем да носим кући, јер ме код куће чека мој живот. Нећу да будем утучена због тога, нећу да сумњам у своје професионалне квалитете, нећу да се осећам лоше у школи, јер такав ученик није прозвод мојих грешака и мог нерада. Понећу се професионално и у то нећу да укључујем емоције.

Знам, ово на папиру делује лако. Знам, ми смо људи, нисмо машине, радимо с децом, а не са тракторима. Зато и имамо висок притисак, чир на желуцу, хроничан стрес, лош сан. Имамо и нереална очекивања и преузимамо одговорност за све и свашта.
Важно је само да ми сами одлучимо где је граница. Као што смо професионалци када треба да организујемо час, направимо добар тест, бесомучно куцамо извештаје и планове, исто тако треба да будемо професионални и у разумевању тога докле сеже наша одговорност. Треба да научимо да су нереална очекивања да ће сва деца бити васпитана и вредна, а да ће сви родитељи бити објективни и добри сарадници.
То са емоцијама нема никакве везе.
Њих чувамо за приватни живот.