Некада је и коментар министра глупирање

Ученица осмог разреда једне основне школе из околине Крупња, почетком марта била је жртва поступка ученика исте школе, који се не може подвести под дечји несташлук, чак ни неслану шалу.

Четири ученика њеног одељења су у ветеринарској апотеци купила препарат велемизол, који се у ветеринарској медицини користи код крупне стоке за избацивање паразита. Садржај купљене кесице се раствара у 50 литара воде и даје животињама које могу бити тешке и читаву тону. Ти су ученици затим препарат сипали у флашицу воде ове несрећне девојчице, која има, по речима њених родитеља, мање од 50 килограма. Велика је срећа да је девојчица осетила да нешто није у реду са водом и испљунула гутљај који је узела.



Догађај се, по писању медија, даље одвијао овако:

• она флашицу односи разредној
• разредна испитује ученике и они кажу да су у флашицу ставили креду
• теткица наилази на празну кесицу препарата и односи је директору
• ученици признају директору шта су у ствари урадили
• директор обавештава полицију
• родитељи девојчице за цео догађај сазнају тек након шест дана
• и они случај пријављују полицији
• на седници наставничког већа, већином гласова се одлучује да четири ученика остану у школи, уместо да буду премештени у другу школу
• смањене су им оцене из владања и данас су ученици истог одељења у којем су и били

Не улазећи у то да ли и како препарат који се користи у ветеринарској медицини може да утиче на људе у било којој дози, не улазећи ни у то како може да утиче у оволико прекомерној дози, питам се да ли се овакав поступак може сматрати обичним "дечјим глупирањем"? 

По мишљењу колега које су гласале на наставничком већу - може. Нека буде да се ради о малој средини у којој се сви познају па је било неких "договора", нека буде и да су наставници неупућени у ветеринарску медицину и фармацију. Нека буде. Нека буде да им пре квалификовања дела младих преступника није пало на памет да се консултују са неким ветеринаром или фармацеутом. Нека буде и да би конзумирање целе флашице воде са целом кесицом препарата, код девојчице могло да изазове само вишедневну дијареју и повраћање (мада код животиња прекомерна доза овог препарата изазива нервне симптоме). Нека буде и да не знају да лек против паразита не може да не буде токсичан, да делује на крвну лозу, даје озбиљне нуспојаве и када се уноси у исправној дози. 

Све нека буде. 

Па ипак...

Да ли је смањење оцене из владања исправна репресивна мера за болесну идеју да другарици нешто сипаш у воду, а да није цедевита? Да ли је то исправна превентивна мера која ће ученицима избити из главе сумануте идеје? Да ли је то то? Да ли је то све? Да ли је могуће да је то све?

А онда је прича стигла и до министра Шарчевића.

Његов коментар је био да се ради о "дечјем глупирању, а не о намерним тровачима". 

Када први човек просвете има овако толерантан став и тако много разумевања за сироту дечицу која у тренуцима доколице не смисле ништа паметније од сипања ветеринарског лека другарици у воду, о којој васпитној улози школе ми данас говоримо? Зашто је јасна линија после које неко понашање није прихватљиво, постала тако замућена? Какве то људе ми одгајамо? Да ли је икога за то брига и зашто није?

Ако је тачно да постајемо толерантни тек када прихватимо да неке ствари не можемо да контролишемо, да ли је оваква толерантност министра у ствари знак да смо прихватили да немамо контролу над оним што ученици раде у нашим школама? Владају ђаци, што је најизвитоперенија верзија идеје да ђак треба да буде у центру наставног процеса.

Узгред, парадоксима ту није крај.

Ученик основне школе не може бити пребачен у другу школу без сагласности родитеља, шта год учинио у својој школи. Ову четворицу ученика родитељи по свој прилици нису добро васпитали. Школи је систем везао руке, па јој не дозвољава да она бар покуша да уради што је до ње, и утиче на васпитање. Смањење оцене из владања, таман и на јединицу, је чак и ђацима смешно. На крају школске године неће бити јединица. Нарочито не код осмака, и они то врло добро знају. Има тај један делић закона који каже да се оцена из владања поправља ако ученик не начини поново такву или сличну неподопштину. Па баш су луди да у наредна три месеца опет покушају неког да отрују! А опет, шта ако јесу, јер су се олако провукли?

Ниједно дете не треба да живи у земљи у којој не зна да ли ће га "другари" мало отровати у школи.
Ниједан родитељ не треба да живи у земљи у којој не зна да ли ће живот његовог детета бити угрожен у школској згради.

Земља са оваквим проблемима у образовном систему не треба да се бави униформама.

Не треба да се глупира!