Домовино, шта да кажем матурантима?

Испраћам још једну генерацију.
Дивни млади људи, прилично сазрели од дана када су први пут крочили у моју школу, управо спремају матурске и пријемне испите. Спремају се и за матурско вече, мада са мање еуфорије од претходних генерација.

Недавно су ме две ученице питале за савет шта да упишу. Питају девојке шта би могло да буде перспективно. Знају колико ће родитељима бити тешко да их школују, не желе да дођу до дипломе тек да би је имале, већ да би сутра могле и да се запосле и осамостале. Обе су вредне, паметне и трезвене. Једини исправан одговор који сам могла да им дам био је - упишите СНС. Нисам им то рекла, али сам видела да је то њима већ јасно.



Ових дана се растајемо.
Иду на наставу још недељу дана.
Треба да их испратимо у свет одраслих лепим и мудрим речима, жељама и понеким саветом. Треба да их охрабримо да одлучно иду ка свом циљу, да се школују, да једног дана марљивим и поштеним радом хране своје породице и допринесу развоју овог друштва.

Или треба да им кажемо нешто друго?

Треба да им кажемо да је небитно то што није неки студент генерације постао директор Коридора, него Бабић.

Треба да им кажемо да је небитно то што Безбедоносно-информативну агенцију неће водити највећи стручњак за безбедност, него керамичар Гашић.

Требало би и да их убедимо у неважност чињенице да нам државу води Мегатренд кадар, да долази време када ће прави доктори наука крити своје академско звање јер ће то "др" испред имена постати предмет вица.

Треба да их убедим да то што тренутно гледају у свом граду није важно. Неважно је што до јуче полуписмени локални никоговићи преко ноћи постадоше мастери неког чудног менаџмента са још чуднијих факултета и високих школа, за које нико жив није чуо, па заседоше у директорске фотеље по јавним предузећима и установама.

Или да им можда кажем да ће радити у страним фирмама за српски минималац и да са две такве плате неће моћи да се скуће и оснују породицу? Да им напоменем да сутра неће имати ко да лечи ни њих, ни њихову децу, јер ће сви лекари отићи у Немачку?

Да их на време обавестим да ће ова земља ићи низбрдо и само низбрдо, јер је воде најнеукији кадрови "у новијој историји Србије", јер нам је земља већ продата, јер ће пољопривредом моћи да се баве само ако им је Арапин послодавац, јер ће им ММФ држати будућност у шаци?

Да их информишем о томе да ће им, уколико се буду бавили приватним бизнисом, инспекција затварати локале због најмање неправилности и да се не угледају на кинеске радње у којима се фискални рачун не издаје НИКАДА, јер Кина је наш највећи историјски пријатељ, а пријатељима се у касу не гледа?

Или да их упутим на информативне емисије националних телевизија и свакодневне конференције за новинаре оне химере, што нит је лав, нит је змај, нит је коза, него је и премијер и председник? Тамо им је једино будућност светла, и добро нам је, ево, само што није.

Док се данашња генерација матураната школовала, држава је на њима вежбала све несувисле идеје о реформи образовања. Прошли су кроз све хирове и експерименте. На факултетима ће их сачекати наставак те праксе. Наћи ће се у такозваном болоњском систему, који поред болоњског студирања није прошао. Сачекаће их задрти професори који одавно не објављују радове, али редовно захтевају да се њихови уџбеници купе. Сачекаће их застарели програми, породичне катедре и бескрајно дуга листа трошкова, чак и ако буду на буџетском финансирању. Сачекаће их "истраживачки радови" у којима ће сваки студент добити по поглавље књижурине на страном језику, да га преведу о свом трошку, проуче, сажваћу и професору доставе презентацију. То ће им се звати семинарски рад, а професор ће сакупити те радове и објавити свој.

Сачекаће их велико разочарање уколико им очекивања буду нормална. Не велика, само нормална.

А матуранти, премда свесни света око себе, у очима и даље имају наду.
Види се страх од неизвесности, види се бреме које смо им ми натоварили на леђа, види се да схватају у каквој држави живе, али види се и та нада у трунчицу светлости на крају пута.

Зато је једино што могу да им пожелим да не остану без наде.
Ми смо сваку прилику за нормалан живот упропастили.
Нека моји матуранти такву прилику створе, зграбе је и не дозволе да им је ико упропасти.
То је једино што могу да им пожелим.
Једино.

Нико нема права да им одузме ту наду, чак и ако нам је јасно шта ће са њом бити.
Да ли је на крају тунела светло, или на њих јури брзи воз, откриће већ сами.

Путујте, драга децо, будите здрави и научите како да будете срећни упркос отаџбини која вам не пружа ништа, али ће од вас тражити све.