Јер тако је и у Европској унији

Реченица из наслова је постала дежурни алиби за све лоше и непромишљене одлуке, небулозне законе, сулуде потезе власти. Чини се да је небитно да ли ћемо икада постати део Европске уније, или то да ли ће она 2025. године постојати, да ли ће облик у коме ће постојати нама одговарати, и пре свега то да ли је већина грађана Србије уопште за улазак у ЕУ. Битно је да се потези незналица правдају. Некада је то алиби за незнање, некада за намештене тендере и богаћење оних невидљивих, а тако блиских властима.

И све је то зарад добробити грађана, јер ако је тако у Европској унији, то не може да не ваља.
Што се просвете тиче, док крупним корацима хрли ка ЕУ, на добром је путу да стигне у Танзанију.

Крајем 2017. године, анкетирани грађани су оцењивали министре, и министар просвете је једва добио прелазну оцену.

Крајем 2017. године, председница Владе је оцењивала рад министара и изјавила да је најзадовољнија радом Министарства просвете.

Грађани су оцену дали вероватно на основу личног искуства са системом образовања, као родитељи, доскорашњи ученици, баке и деке ученика. Министарка је оцену дала на основу увођења Информатике као обавезног предмета од петог разреда основне школе.

Дигитализација.
Јер тако је и у Европској унији.

Наравно, председницу Владе и министра просвете не занима постојећи извештај ОЕЦД-а који недвосмислено показује да дигитализација није донела очекиване помаке у образовању ни у једној земљи, и да се огроман новац потрошен на дигитализацију сматра промашеном инвестицијом. Не занима их ни закључак ове међународне организације да на напредак у систему образовања највише могу да утичу наставници. Наше власти једино наставнике игноришу.

Инклузија.
Јер тако је и у Европској унији.

Увођење деце са посебним потребама у редовну наставу директно је последица активности невладиног сектора и  лоби група. Као врућ кромпир ти су ученици из специјалних школа пребачени у редовне школе, наставницима који се ни један једини дан нису школовали за такав рад, без претходног оснаживања школа у смислу запошљавања већег броја специјалних педагога, психолога, логопеда и слично.
Наравно, власт није искористила искуство земаља за којима каскамо неколико деценија. То су земље које су одавно покушале да уведу инклузију и одавно од ње одустале, јер се испоставило да је са инклузијом образовање постало неквалитетније и за децу са посебним потребама, али и за остале ученике.

Нема понављања разреда.
Јер тако је и у Европској унији.

И опет смо накарадно протумачили и још накарадније реализовали идеју која и није била лоша. Прво, није тачно да нигде нема понављања. Друго, постоје решења која су између редовног наставка школовања и понављања разреда. Треће, тамо су школе оснажене за рад са таквим ученицима, кроз запошљавање већег броја стручних сарадника и другачију структуру радног времена оних наставника који раде са њима. Оснажена је и породица, па се читаво друштво озбиљно заузима за децу која се налазе у тој граничној зони и суштински им помаже да превазиђу тренутне проблеме.
Код нас се, због дрске непромишљености просветних власти и неозбиљног приступа овом проблему, све своди на поклањање двојки.


Електронски уџбеници.
Јер тако је и у Европској унији.

Каква лаж!
Не само да се није одустало од класичних папирних уџбеника, већ постоје и научне студије које доказују да се много успешније учи са папира, него са екрана. Да ли је опет у питању незнање, или прилика да неко добро заради, или неспособност да се уведе ред на тржишту уџбеника - нејасно је. Јасно је, међутим, да опет имамо тему за замајавање јавности и егзалтиране наступе на конференцијама за новинаре.
Електронски додаци уџбеницима јесу сјајна ствар. Додатни материјал за учење у електронском облику јесте сјајна ствар. Провлачење информатике кроз све предмете, понека презентација, филмић, игрица -да! Електронски уџбеници - не, никако!

Примера позивања на Европску унију и усаглашавање домаћег законодавства са европским, има још много. Паметних примера, нажалост, нема. Као да се нико не пита да ли су те измене заиста добре за нас, да ли нам помажу, да ли унапређују наш живот.

Што је још важније, упорно се баве козметичким променама, док суштински важне ствари остају недирнуте.



Шта је оно што се у Европској унији никада не би толерисало, а код нас се брижљиво гаји?

1) преобимно, неповезано, а понекад и бесмислено градиво

2) непостојање наставничких факултета

3) одељења са 30 ђака

4) бесмислене и неделотворне казнене мере за непожељно понашање ђака

5) игнорисање наставника при осмишљавању реформских корака

6) непостојање јасних циљева и визије развоја просветног система

7) милион наставних предмета

8) изостанак хоризонталне повезаности наставних садржаја

9) школе без ограђених школских дворишта

10) небезбедно окружење за ученике, али и за наставнике

11) лисната теста по киосцима око школа, уместо школских кантина

12) повећање бодова на малој матури у корист завршних испита, уместо озбиљне ревизије основношколског образовања

13) до крајњих граница маште широко постављен Правилник о систематизацији радних места, због ког најквалификованији никако да стигну до радног места у школском систему

14) законска могућност да вишак из било које области државне службе може да се удоми у школи, као сабирном центру...

Да ли да наставим?
Има ли пет ствари на које можемо да укажемо и поносно изјавимо - ево, ово је промењено и одлично је?
Добро, 'ајде, има ли две ствари?
А једна?
Фртаљ једне?


И на крају, оно над чим би се у земљама Европске уније згрозили, згадили, због чега би министар летео из фотеље, а можда би се и Влада уздрмала:

Замислите да у једној аустријској, шведској, финској школи министар нареди да директор школе буде особа за коју постоји омање брдо документације о пропустима у раду, омаловажавању ђака, родитеља, колега! И то, онај исти министар који по новинама и телевизијама месецима наглашава колико је личност директора од највеће важности за добро функционисање школе. Замислите да у земљама Европске уније устане читав колектив уз подршку родитеља, јасно каже да нека особа нема квалитете потребне за управљање школом, а да министар сместа не долети у ту школу и испита у чему је проблем. Замислите да у некој земљи школа стане због законских пропуста, неспровођења процедура, пропуста министра лично, а да министар лично о свему томе ћути и прави се блесав.

Зато, Европска унијо, ниси нам по мери.
Ајде ти лепо својим путем, а ми са Шарчевићем на челу колоне одосмо у Танзанију.
Живот није на конференцији за новинаре на којој министар прича бајке.
Живот је у српским школама, државним, које приватник Шарчевић веома успешно урушава, док не остане камен на камену.

А тако није у Европској унији.
Лажете и обмањујете народ.