Да ли насиље у школама сме да буде само наставничка одговорност?

Откад је човека, од тад је и насиља, бар спорадичног.

Дете може да има скоро све особине одраслог човека - љубазност, учтивост, правдољубивост, али и агресивност, злонамерност, суровост. Чини се, ипак, да је дечје агресивности и суровости било мање и то у не тако давној прошлости. Чак не мислим да је била мање видљива, него да је заиста била неупоредиво ређа појава.

Сада бисмо могли нашироко да распредамо о разлозима који су довели до повећане агресивности, о амбијенту у друштву, ратовима у којима нисмо учествовали али родитељи неке од те деце јесу, о немаштини и потреби да родитељи раде од јутра до сутра да би прехранили децу, о скарадним телевизијским програмима и погрешним идолима, о девалвираности знања и лепог понашања, о родитељима који децу васпитавају скупим поклониа, а не разговором и постављањем граница. Рачунам да су то већ добро познате ствари и да нема потребе да их даље детаљно претресамо.

Међутим, у последње време медији објављују стравичне приче о стравичном вршњачком насиљу које се, по правилу одвија у школи. Не ради се ту о класичном дечјем кошкању, већ о правом иживљавању, тортури, болесном понашању. Никоме не иде у главу како дете од десет или дванаест година може да тера школског друга да пије урин, да га свлачи до голе коже, пребија му прсте, туче га свакодневно. Даљи је сценарио или такав да жртва обавести родитеље, родитељи школу, а школа не реагује, или да дете не обавести никога и да се за цео проблем сазна када он добрано узме маха, а некада и прекасно да би се реаговало.

У првом случају, одговорност школе је неоспорна. Недопустиво је да просветном раднику, одељењском старешини, школском педагогу, психологу, директору дође родитељ и каже да његово дете трпи насиље, а да се тај случај не испита детаљно и да се схвати неозбиљно. Исти случај је и уколико се пожали сам ученик. Недопустиво је. У том случају сви актери који су игнорисали проблем треба да буду кажњени и то озбиљно.

У другом случају, не може бити крив наставник, ако се испостави да дете нема поверења ни у сопствене родитеље и не повери им шта му се догађа. Како онда очекивати да се повери наставнику? Ту је родитељ дебело заказао јер је одгајио неповерљиво дете, дете које се из неког разлога боји или стиди да изнесе проблем који има. Неко ће рећи да одговорност наставника ипак постоји, јер није приметио иживљавање других ђака. Тај неко не зна како изгледа један дан у школи. Не зна како изгледа школска зграда и колико има места и у згради и у дворишту на којима се насиље може непримећено спроводити. Ниједна школа не може да обезбеди онолико дежурних наставника колико има учионица, тоалета, ходника, спратова, делова дворишта. Могло би једино ако би у сваком тренутку дежурали сви запослени, а то није могуће. Мали одмор ми је довољан да испратим ђаке из учионице, закључам кабинет, сиђем са трећег спрата до зборнице, заменим дневник и попнем се поново на трећи спрат. И тако више пута дневно, између часова на којима треба у пуној концентрацији да држим пажњу ученика 45 минута и нечему их научим.

Да ли су камере решење? Јесу, уколико покрију све могуће и немогуће ћошкове, укључујући и тоалете, а све то под условом да постоји запослени који без секунде одмора прати све камере у обе смене и међусмени. Да ли је то изводљиво? Тешко. Не кажем да је немогуће, али је толико тешко изводљиво да је скоро немогуће.

*****

А сада о другој страни медаље.

На пример, наставници су одреаговали правовремено и на протоколом предвиђен начин. Обављени су разговори са децом и родитељима (при чему родитељи насилника по правилу негирају кривицу свог детета), укључена је стручна служба, упознат Центар за социјални рад, насилници су кажњени. Како су кажњени? У основној школи одговарајућим укорима и смањењем оцене из владања. То је све. Натерао је друга да пије из флашице у коју је претходно уринирао и добио је смањење оцене из владања. Тешко да је добио грижу савести, али је свакако добио бес и прави план како да се освети. Добио је и свест о томе како је казна слаба, нарочито ако су родитељи на његовој страни и минимизирају тежину његовог понашања. Једноставно, охрабрен је да чини шта му је воља. 

У средњој школи може бити и искључен из наставе, али ће га у 99,99% случајева нека виша инстанца у односу на наставничко веће вратити у школу, на основу жалбице срочене у два-три реда.

Да ли ова неозбиљна држава има свест о томе да је дете које се иживљава над вршњаком, или убија комшијске мачке, потенцијални психопата који ће сутра урадити ко зна какво нељудско дело? Како га прати? На који начин му помаже да оздрави и постане неризичан члан друштва када одрасте?

Ко ће бити крив када насилници наставе са својим насилничким радњама?

Опет наставници?

Е па, не може!

Наставницима су, као што видите, даље везане руке. Могу насилнику дати и јединицу из владања, па ће ипак успешно завршити разред, и тако из разреда у разред. Млађи малолетник је у нашем систему недодирљив, таман и да осакати некога, убоде га ножем или, далеко било, одузме му живот. Недодирљив је јер је мали. Мали је за казну, а довољно велики за насиље и злочин. И да одмах појасним - дете од 12 година није само такво настало. Допринела му је пре свега породица. Наставници сигурно нису. У том смислу, кривица није само његова, и то је јасно. Али, шта је решење? У пракси је то најчешће пребацивање жртве у другу школу. Жртва постаје кривац и сноси последице, а насилник се провлачи и наставља са својим проблематичним понашањем. Систем не нуди друго решење. Не нуди никакво решење. Систем поспешује размажено, бахато, а изгледа и насилничко понашање, везује нам свима руке, чини нас немоћним пред насиљем, али зато тражи нашу одговорност.

*****

Хајдемо о трећем углу гледања - превентиви.

Све је боље спречити, него лечити.

Шта школа може урадити на превенцији насиља?

Имамо у школама одговарајуће тимове. Форма је тиме задовољена.

Имамо Грађанско васпитање и Верску наставу, али не и смањење вршњачког насиља.
Имамо часове одељењске заједнице и одељењског старешине, као и ђачке парламенте. Ту би се већ нешто могло урадити. Уместо суманутих семинара на којима откривамо топлу воду и рупу на саксији, зашто нам Министарство не уведе обавезно бесплатно усавршавање у самим школама, специјално за одељењске старешине? Зашто нас педагози за малолетничку делинквенцију, психолози па и психијатри, социјални радници, правници и припадници МУП-а, као тим не науче како да препознамо жртву која не пријављује насиље, како да препознамо потенцијалног насилника који је на часу миран ко бубица, како да препознамо дете које трпи насиље у породици и на путу је да и само постане насилник? Они приручници - којима не можемо да поставимо питање - су опет задовољење форме. Ето, да се каже да се нешто ради, али то је недовољно озбиљно. Ја сам на факултету имала и психологију и педагогију, али овакве проблеме једва да смо загребали, ако уопште и јесмо. Шта очекујете? Да сама знам све то? Па ја сам студирала језик и књижевност! Немам уско стручна знања из ове области, а тражите моју одговорност. Као и код инклузије треба да се ослањам на сопствени осећај? Могу, али то је непрофесионално. Треба ми помоћ. Треба нам помоћ, пре него што тражите нашу одговорност. А онда је потребно много стручно вођених разговора са ђацима, да причамо док нам се уста не осуше, да стално понављамо и с децом о томе дискутујемо.

*****

И на крају, да не заборавимо на четвру страну - родитеље. Какву одговорност сноси родитељ чије дете свакодневно малтретира и иживљава се над неким другим дететом? Доћи ће у школу, можда ће му бити непријатно, а можда ће и сам бити непријатан негирајући кривицу свог детета, а неретко и претећи свима осталима. Можда ће се код куће издрати на своје дете, вероватно ће га истући јер је већина насилника некада била жртва насиља, узеће му мобилни телефон на два дана. Или можда неће прстом мрднути јер рачуна да је од тренутка када пошаље дете у школу, оно брига наставника, а не родитеља.

У најекстремнијим случајевима, Центар за социјални рад ће одузети дете таквим родитељима и сместити га у старатељску породицу. Мислим, чула сам да у пракси постоје такви случајеви, али не знам ни за један.

Где је кривична одговорност родитеља за занемаривање детета у погледу васпитавања?
Како то да ја због пропуста могу остати без посла, а дете му виђам сат и по недељно, а он не трпи никакве последице иако му је обавеза била да од тог детета направи човека?
Да ли последице треба да сноси и родитељ који није развио такав однос са својим дететом да му оно може слободно рећи када има неки проблем? Ја могу бити проглашена кривом јер нисам приметила насиље, а он не може што му се рођено дете није поверило?

Просветном раднику је наметнуто да исправи све родитељске пропусте, а ускраћени су му сви механизми којима може васпитно да делује, јер је истеран са позиције наставника и постао је шегрт у образовно-васпитном процесу. Ђак је мајстор, родитељ калфа, а наставник шегрт. Мали од палубе.

ЗАКЉУЧАК

Школе немају пара за камере, Министарство нема пара за плаћање службеника који би по цео дан буљио у екран и гледао шта камере преносе, родитељи немају пара да из свог џепа плаћају професионално обезбеђење школа, МУП нема пара да нам обезбеди по школског полицајца у свакој смени, а само просветни радник треба да је крив и одговоран!
Извините, али ми у таквим околностима кривицу треба да прихватимо једино ако смо о насиљу обавештени, а нисмо ништа предузели. Када предузмемо оно што је до нас, а насиље се понови, нека кривицу сносе доносиоци закона, школске управе које обарају наше одлуке, Центар за социјални рад и родитељи.

Морамо сложно да одбијемо наметнуту обавезу амортизера свих тешких последица транзиције. То што држава не зна шта ће са дететом које заврши на улици, није разлог да ми пристанемо да нам такво дете по десети пут враћају у школу, охрабрено да се још горе понаша. Наше је да их образујемо, а ако хоћете и да их васпитавамо обезбедите нам механизме, уместо што нас саплићете на сваком кораку.

И на крају, колеге, никада не игноришите пријављени проблем. Никада! Упознајте се са Протоколом о насиљу у вашој школи. Испоштујте сваки детаљ процедуре. О свему имајте писану белешку. Обавестите Центар за социјални рад и МУП. Не водите сами битке којима нисте дорасли и које, на крају, и нису само ваше битке. У противном, остајаћемо без посла без по муке, јер држава чини све да нас и само нас прогласи одговорним за све.
Будимо паметнији од тога.

На првом месту заштитимо своје ђаке.
Али морамо заштити и себе, јер нас не штити нико!