Сваки просветни радник нарочито ужива у одљењском старешинству, па и ја. Срећан сам када могу да помогнем тим младим људима док се развијају у вредне и честите људе. Некада морам да им помогнем да превазиђу конфликте, некада да покушам да им усадим праве вредности ако видим да су на странпутици. Велика је то одговорност, а ја се сналазим како знам и умем.
Тренутно је међу мојим средњошколцима неко чудно комешање.
Најављено је школско такмичење у боћању. Школа је одлучила да ће се играти у паровима (два учесника против друга два), па смо се договорили да на часу одељењске заједнице направимо екипе за одељењско такмичење и одаберемо капитене.
Тада је настао хаос!
Ево, укратко ћу вам описати ситуацију.
Када сам ђацима објаснио да нам требају две екипе и о чему треба да одлучујемо на том часу, прво су се сви ућутали. Затим су сви почели да причају углас. Једва сам их смирио, кад се за реч јавио председник ОЗ.
- Ја заиста не бих да се укључујем у то такмичење. Нарочито ме не занима да будем капитен екипе. Већ имам довољно посла као председник ОЗ и најважније ми је да ту све буде у реду.
Ђаци су сви од реда климнули главом, јер им је јасно да председник већ жртвује много свог слободног времена. Тада се, на опште изненађење, јавио ученик који је председник Ђачког парламента у нашој школи, и који је прошле године био у финалу боћања, као капитен екипе.
- Е, а ја бих! Не видим о чему уопште одлучујемо, ако знамо да сам ја најбољи избор за капитена.
Председник ОЗ се пренуо на ове речи и, опростите ми што ћу то рећи, као да је мало позеленео.
- Па сад, да ли си баш најбољи, о томе би могло и да се расправља. Сећаш се да си прошле године замало био дисквалификован? Лепо смо ти сви рекли да не може твоја девојка да стоји уз булин, и да га помера мало лево, мало десно, а тебе је болело уво шта ти ми причамо.
- Остави моју девојку на миру. Само си љубоморан што ти никако да нађеш девојку и да имаш озбиљну везу.
- Па кад немам времена! Ти мислиш да је лако водити одељењску заједницу?
- Није ни мени лако да водим Ђачки парламент, па ипак имам девојку. Ута-та! Ута-та!
Гледао сам их у неверици. Одувек сам мислио да се њих двојица дивно слажу. Погледао сам одељење и видео да они нису у неверици. Већина је почела да се подсмева председнику Ђачког парламента. Задиркивали су га због девојке, говорили му да је папучар, пребацивали му да кад год се иде на екскурзију он тражи да и његова девојка пође, иао није ђак наше школе.
Морао сам то да прекинем.
- Како би било да вас двојица изађете напоље и договорите се сами, да не правимо овде циркус?
Њих двојица ме погледаше збуњено, кренуше ка вратима, па се брзо вратише ка својим ранчевима. Пребледео сам. Помислих да можда немају боксерске рукавице, кад они узеше по папир и оловку, и изађоше напоље. Никада нисам сазнао шта су са тим папирима радили у ходнику.
- Добро, то смо решили. Хајде сада да пређ...
- Разредни, имам и ја шта да кажем - прекиде ме један ученик, који потиче из проблематичне породице, а чујем од колега да га понекад виде у парку како пије пиво.
- У чему је сад проблем?
- Проблем је у томе што нам не ваља одељењска заједница.
- Како не ваља? Зашто?
- Зато што не ваља секретар, а самим тим ни председник који га је одабрао.
- Па шта ти сад смета код нашег секретара, побогу дете?
- Разредни, да ли сте ви видели његове фотографије на Инстаграму?
- Наравно да нисам. Не бавим се тиме.
- Еееее, у томе и јесте проблем. Ево, сада ћу свима да покажем какве он фотке има - рече, и поче да вади телефон из џепа. Заиста сам морао да га прекинем. Нисам желео да од часа правимо циркус, а и посао нас је чекао. Грех ми на душу, чинило ми се и да се мало осећао на пиво.
- После ћемо то. Сада треба да одаберемо другу екипу и капитена.
- Па то сам и хтео да вам кажем. Ево ја предлажем нашег друга, који је учествовао на избору за председника омладине града. То вам је много веће од боћања, одељењске заједнице и парламента заједно!
И стварно, погледах у тог дечака. Увек лепо одевен, умивен, елоквентан, добар ђак, али некако никада не знаш шта мисли. Школа га је често слала на размену ђака, видео је свет, говори течно енглески и руски, али некако никада не знаш шта стварно мисли. Дружи се са свима у одељењу, а опет - нема најбољег друга.
У том тренутку се јави неколико одликаша, деце која се увек држе у групи, слабо се друже са осталима, имају своје затворене групе на свим друштвеним мрежама, подсмевају се осталима што не познају правопис, немају опште образовање, културу говора, фине манире. Одабрах једну девојчицу да говори у њихово име.
- Господине наставниче, мишљења смо да је боћање једна потпуно депласирана игра, ирелевантна за наш интелектуални развој, иманентна само онима са ниским такмичарским поривима. Чак смо и прилично уверени у то да се резултати на школском такмичењу редовно намештају, јер председник Школског одбора држи илегалну кладионицу и све намешта према својим квотама. Ипак, осећамо да је наша дужност да се издигнемо изнад гађења које осећамо према тој шаради, и да предложимо најбољег од свих кандидата за капитена друге екипе.
- Добро, свако има право да предложи. Који је ваш предлог, онда?
- Ми предлажемо нашег друга који је недавно прешао из другог одељења, који је вероватно једини ученик у школи који напамет зна и Статут школе, и све правилнике, као и Школски развојни план. Мишљења смо да је од изузетног значаја да ученик таквих квалитета представља наше одељење на такмичењу у боћању, а не да нас брукају неки други. Њега сигурно нећемо да се стидимо.
- Да ли он уопште уме да боћа?
- Ученик његових интелектуалних капацитета може све да научи, господине наставниче.
Заиста сам уживао у излагању моје ученице, кад устаде један дечак који се у одељењу једино истиче својом жељом да ништа не упише после средње школе, него да одмах иде у војску, а да му пре тога сви дођемо на испраћај.
- Е вала, то неће моћи тако! Как'и бре интелектуални капацитети, и шта ова стално гура нос где му није место. Иди кући, пеци погачу!
- Будући војниче, не разговарај тако са мном. Ово је 21. век. Прошло је време када су девојке само рађале, а мушкарци само бранили земљу. Ухвати мало корак с временом.
- Ти ће ми кажеш!
Настаде општа граја. Сви су викали истовремено, устајали са својих столица да се боље чују. Само два ученика нису у томе учествовала. Један крупан дечак, дебељушкаст, с наочарима, грохотом се смејао док му је стомак поигравао. Други је извадио гитару из футроле и почео да је штимује. О, боже, па неће ваљда сада да свира?!
У том тренутку уђоше и она двојица из ходника. Председник ОЗ није могао да сакрије ликовање, мада је покушавао да делује скрушено. Овај други није могао да сакрије разочарање, мада је покушавао да делује задовољно. Обојица згужваше оне папире и прогуташе их пред целим одељењем, па се иони укључише у гласну расправу.
Не знам како би се све то завршило, да у том тренутку није ушао директор школе, привучен несносном галамом из наше учионице.
Сви ућуташе и оборише главе.
- Шта је ово, колега?
- Ма, господине директоре, покушавамо да изаберемо екипе и капитене за боћање, па су се ствари мало отеле контроли.
- Мало? Е па, док не научите, драги ученици, да се договарате мирно и без свађе, ја ћу вам поставити капитене и одредити тимове. Дотле, пази овамо: ти високи што си председник ОЗ - правац у драмску секцију школе! Ти што си председник Ђачког парламента - лопату у руке и иди да помогнеш домару да убаци угаљ. Ти мали углађени, јави се наставници географије да спремите пано. Да бар буде нека вајда од тога што си толико путовао. А ти четврти, јави се секретару школе. Треба да протумачите неки члан новог ЗОСОВ-а. Ви остали, правац у фискултурну салу, да се истрчите, да се лепо ознојите, и да престанете да се бавите глупостима. Брзо напоље!
У том тренутку му је зазвонио телефон.
- Извињавам се. Председник општине зове. Поштовање, господине. Изволите... Да.... Да.... Да....Разговарали сте већ са председником Школског одбора? ... Наравно, господине... Хоћу, господине... Запамтио сам, господине.... Пренећу им, наравно.... Довиђења.
Погледао је у нас и озбиљним тоном нам саопштио ко ће бити чланови екипа, ко ће бити капитени, ко мора да победи. Извините, не могу вам саопштити имена, јер као што видите ниједно име нисам поменуо. То је због заштите права на приватност ученика.
Ђаци изађоше оборене главе и одоше да трче колико их ноге носе.
Ја обрисах зној са чела и остадох у празној учионици да се мало одморим.
Проћи ће и ово боћање, као што је и свако претходно прошло.
Догодине ће доћи ново, мада има неких назнака да ће нам школски психолог убудуће организовати све активности, па и спортске.
Не знам зашто...
Нема коментара:
Постави коментар